Године 1998, појавила се књига „Загледање у себе“ Добривоја Благојевића Блажа, чачанског просветара и публицисте. У њој, између осталог, има много сведочења о томе како се вршио закон Божји и на онима који су га кршили. ( Примери су из чачанског краја, који је Блажо обилази уздуж и попреко ). Јер, казна Божја је кад се Господ повуче и пусти људе да жању оно што су са ђаволом сејали. Благојевић није наводио имена оних којима се то десило, што је сасвим исправно, него је излагао, за наук свима, шта се десило, и због чега. Вреди читати, вреди се сећати да је два плус два четири. Или – зло рађење, готово суђење.
Пођу два сведока да сведоче о путу на силу просеченом кроз туђу њиву. Један, потплаћен, устврди да је тај пут просечен по договору. У повратку, каже му овај други:“Ти си, комшија, данас криво сведочио“. А кривоклетник, мирне, иако црне савести:“Велики је Бог, опростиће“. Ускоро се лажном сведоку жена разболи, и постане трајан инвалид у ногу.
Један богаташ наговарао свог слугу да му удави млађег брата, да би он наследио цело имање. Нудио слуги да му да велики део од отетога. Слуга одбије, а богаташу се, мало по мало, цела кућа затре.
Када је једној жени умирала ћерка, сетила се да је њен отац неправедно стицао земљу. Једном је, на превару, купио земљу од пијаног стрица за багателу. Стрина га молила да поништи уговор, а он није хтео. Чак је нашао и лажне сведоке, да потврде његово „право“. Стрина га је, због зла учињеног њеном дому, стално клела. Неправедник је имао четворо деце, и остао сам. Видео је смрт унука и праунука.
Стриц и његова жена, када су му умрли брат и снаја, узео синовца код себе, као да га одгаји, али су сироче сви злостављали. Брат од стрица, с којим је делио постељу као дете, сваке ноћи га је нечим убадао и будио. Тај брат умре у тридесетој, а стриц се једва растави са душом.
Приликом деобе, једа страна на превару добије плодну земљу, а другој ували крш. Један са победничке стране се брзо након тога убије.
Породица се, без договора с њим, одрекне сиромашног кума. Он дође на свадбу непозван, и прокуне:“Да Бог да се рађали кљакави и слепи“. Тако и буде.
Човек свог комшију убије у Бечу, и помисли – решено је. Неће бити последица, далеко је Беч. После четврт века дође у Беч, и на истом месту где је убио ближњег дигне руку на себе.
Пасторак убије маћеху. Касније му унук погине у саобраћају.
Часни родитељи су учили децу како да се понашају, да не смеју узети ништа туђе. Дечак нађе туђи влачег ( ланац ) у својој њиви, и понесе га кући. Отац му нареди да га хитно врати тамо где га је и нашао. И пажљиво је гледао док дечак враћа нађено. То је заповест Божја:“Не пожели ништа што је туђе“.
Брат оде у рат, а други, бездетни брат, са својом женом остане код куће. Његова жена, из зависти, угуши деверу дете. Ојађена мајка оде из проклете куће. Брат се врати из рата, и добије петорицу синова. Бездетник и његова жена – убица усвоје једно мушко дете, да има ко да наследи имовину, али усвојеник се ожени и добије пет кћери, које удајом пређу у друге домове, па опет није имао ко да наследи. Жена која је убила јетрвино дете стално се кајала и љубила земљу.
Кад су се браћа делила, родитељи остану код једног од њих. Он о њима није бринуо, па отац и мајка реше да пређу код другог сина. Гневан што хоће да га напусте, овај их, у гневу, убије и прикрије злочин. Касније, кад је пошао да зове сусељане на славу, падне на месту и умре. Ово је било за време Првог светског рата.
Неки сеоски злотвор силовао малолетницу. Она и њена мајка убију ванбрачно дете рођено од силовања, а злотвор оде на робију. Пошто је пре тога имао везу са неком женом из села, она му роди ванбрачног сина. Касније се тај младић заљуби у закониту ћерку силоватеља и ожени се њоме, у незнању. Са својом полусестром није имао деце.
Када се делила земља, кривоклетник се закуне да је све његово, са бусеном на глави. Добије све, али му умру син јединац и унука, а унук се пропије.
Кривоклетнику се син пробекрија, а ћерка умре. Друга кћи се не уда, а и унук постане пијаница.
Један отац са ћерком пластио поред сеоског гробља. Добривоје Благојевић каже:“Кад су почели причу о убиству у овом крају, отац је казао:“Пођи у гробље и прочитај датум кад је дете нашег комшије умрло, а кад је његов деда убио човека коцем.“ Датуми се поклапали, а године, разуме се, нису исте“. Дакле, унук је умро после много година од дана кад је његов деда убио комшију. Али, датум је био исти.
Још једна прича, сеоска:“Имао сам деду, мајчиног оца, који са својим млађим братом оде у њиву да ухвате или убију лопова који им краде кукуруз. У крађи кукуруза затекну своју стрину и убију је. Договоре се да на суду прихвати одговорност малолелтни брат, а мој деда му за то обећа половину свог дела земље. Судбина је решила овај злочин на други начин. Моја мајка и млађи брат пођу у град и обоје се утопе у набујалој реци.“
Увек се говорило:“Боже, ако сам нешто згрешио, удри по мени, а не по потомству“. Тако је неки човек убио три хајдука на спавању, и добио велике паре од државне уцене. Погину му син, па унук на бицикли, а праунук умре у петнаестој година од неке стомачне болести.
Богатији сусед почне да сади на међу самохраног, отимајући му, мало по мало. Подмитио геометра и отео том сиромаху лепо парче земље. Самохрани боловао и туговао, а похлепнику погине син у саобраћајној несрећи. Болешљиви сиромашак дође на сахрану сину богатога комшије, а уцвељени неправедник закука:“Јој, сине! Да ли је ово за оно?“
Један крао шуму: отац му се разболи, а жена сломи ногу. Све што је зарадио од продаје дрва дао за лекове.
Кум доведе свог кума хајдука на комишање, и тамо га убију. Због издаје кума, деца и унучад му се рађала парализована.
Пре Другог светског рата, у једној сеоској продавници избије туча. Човека претуку теговима за мерење робе, и он умре. Кривац уз помоћ лажних сведока добије краћу робију. Пошто је избио рат, пусте га после два месеца. Његови син и ћерка са ћеркама лажних сведока пођу на вашар у суседно село. Наиђе олуја. Они се од громова и муња сакрију у празну кошару. Гром гађа, и на месту их побије.
Богати сељак од једне скромне жене из суседног села купи велику шуму. Кад је шума преведена на новог власника он жену од које је шуму купио поведе свом дому, да је исплати. Пошто је био подлац, са својом супругом се договори да је преваре, да је богаташ ноћу тобож напаствује, а да богаташева жена скочи да несрећницу бије као тобожњу курву, и да је истерају из дома, не дајући јој ни динар за шуму коју су од ње узели. Како су урадили са сиротицом, тако су и прошли: кућа им се угасила.
Син је стално тукао мајку, а она га клела да му се кућа затре. Све четири ћерке му умру, а њега батинама убију на вашару.
КАКВИ СУ БИЛИ ПОШТЕНИ ЉУДИ
Добривоје Благојевић пише о поштеним људима пре рата:“Познато је да поштени људи нису прихватали да криво сведоче ни за какве паре, јер су чували понос и част. Такви поштени људи и кад су пролазили кроз шуму манастирску чистили су земљу са обуће да је не разносе у туђе парцеле. Готово није било човека да краде шуму, па ни дрвце, из манастирске земље“.
Богаташ свом слуги обећао да ће му дати земљу уз реку ако уместо његовог сина оде у Јаворски рат ( 1876-1878). Кад је слуга дошао из рата и тражио своје, овај му каже:“Река је уздуж и низдуж, а од земље нема ништа“. Касније се богаташу имање распарча, а кућа пропадне.
Каже један честит човек, а Добривоје Благојевић бележи:“У животу ником нисам потурао ногу, а раме јесам. Зато сам миран“.
Добра поука, и данас вреди, и вредеће до краја света и века.
Више текстова аутора Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда