ЗАШТО ИЗУМИРЕ КУЛТУРА: РАЗМИШЉАЊА СА ПАВЛОМ ФЛОРЕНСКИМ

ШТА СЕ ДЕШАВА СА ДАНАШЊОМ КУЛТУРОМ

Зар је могуће да су брљотине, од енформела Џексона Полока до шарлатанства Марине Абрамовић, уметност?

Свештеник Алексеј Јанг, духовни син оца Серафима Роуза, писао је о томе још пре пола века, узимајући сликарство Пабла Пикаса као пример:„У младости је Пикасо био под утицајем Русоове романтичне идеје о племенитом дивљаку, исто као и Сезановим безличним геометријским формама. „Госпођице из Авињона“ (1907) које је он изложио представљале су радикалан раскид који је запрепастио чак и његове савременике, Брака и Матиса. Уз неколико изузетака, све његове слике које су потом настале преносе врло бизаран осећај за стварност – ако би се то уопште могло назвати стварношћу. Чини се да је у мањој мери био заинтересован за употребу боје, за форму и простор, него за изражавање једне врсте сопствене стварности која не може у потпуности да комуницира са посматрачем. Пикасо је, међутим, делио претпоставке интелектуалне елите свог времена и, уз разумевање тих претпоставки, може се, у сваком случају, разумети понешто од генезе његових идеја. Гротескне, често измучене фигуре на његовим платнима одражавају ону философију очајања, онај свет у коме више нема места за Бога, нема места за човека и нема места за љубав. Гледајући његове слике, човек не може да осети било шта друго осим празнину, узалудност света без Бога. У некима од његових познијих радова, посебно у његовим скулптурама, постоји један елемент забаве, у коме површан посматрач не види ништа осим подругљивости. Пикасо је, у ствари, схватио своју публику и своје време и био је у стању да глуми генија, а само је неколицина била довољно поштена да га назове преварантом. У чланку написаном 1952. сам Пикасо скида завесу са своје приватности:„Људи у уметности више не траже утеху или усхићење… они траже било шта што је ново, настрано, оригинално или саблажњиво. Од времена кубизма и онога што је за њим уследило, покушавао сам да било каквом бизарном екстраваганцијом која би ми пала на памет задовољим критичаре као што су ови. И уколико би ме мање разумевали, утолико су ми се више дивили. Ја сам, забављајући се таквим шалама и играма, у трену постао знаменитост. Слава за сликара значи продаје, зараде, богатство. Данас сам, као што знате, и богат и славан. Али, када останем сам са собом, немам храбрости да себе сматрам уметником у некадашњем, величанственом смислу те речи. Ђото, Тицијан, Рембрант, Гоја… некада је било великих сликара. Ја сам само јавни кловн који је схватио своје време и искористио, најбоље што је умео, малоумност, таштину и лакомост својих савременика“.

Ево, најзад, једне поштене изјаве у свету који је постао обезглављен преваром и које се морамо клонити по сваку цену, без обзира које је лице одабрала: уметност, музику философију, књижевност, па чак и теологију. Усредсредили смо се на Пикаса јер, по речима једног критичара, „ниједно име није подесније да у сећању оживи овај век као Пикасово и слика нашег времена пренета потомству најбоље ће бити представљена његовим цртежима, гравирама, сликама, керамиком и скулптурама“. Ако је тако, будуће генерације неће погрешити ако примете хаос, несигурност, безнађе и очај који су у великој мери део модерног света.“

По свештенику Павлу Флоренском, лепе уметости остаци су уметности Божјег стваралаштва, теургије. Теургија је праоснова човечанске делатности, јер је њен циљ да стварност промени помоићу божанског смисла који се човеку открива као надтваран, али у твари:„Све делатности биле су обједињене у њој, а изван ње оне су биле сматране за лакомислене, површне, такорећи за изгубљене и, сходно томе, за илегитимне и болесне. Тачније речено, аутономно постојање нетеургијске делатности била је бласфемија, злочин, и тако је углавном и схватано.“

Али, ускоро је почела аутномизација људских делатости, и теургијско је сведено на формално – обредно, док је оно што је остало, па и уметност, налазило своју антропоцентричну сврховитост, али увек, свесно или несвесно, угрожено помишљу о сујетности људске делатности ван стремљења ка Божанском.

Разједињење облика и садржине, појава луксуза и мудровања у уређењу животног простора, утилитаризација ствари и формализација логике,  довели су, по Флоренском, до тога да је „све имало сличности са истином, а престало је да буде део истине, престало је да буде истина и у истини.„ Секуларизација је довела до појаве западноевропског хуманизма, који је служио разградњи културе и распаду човековог ја, па је душа постала „само сума узаврелости и намера, то јест стањâ која случајно навеју на човека, као ветром донесена.“

Хумнанизам без Христа постао је, како би отац Јустин рекао, пунолетство очајања.

СВЕТИЊЕ И ПРЕДМЕТИ

Основа културе јесте и мора бити култ у коме постоје свештени предмети, предмети насићени смислом, теофанијске твари, ако се тако може рећи. Флоренски каже:„Маказе, флашице, метлице итд су ствари; оруђа култа – иконе, крст, путир, дискос, кадионица, тканине и одежде итд. су, осим и изнад тога, значења која захтевају признање и не допуштају само спољашњу употребу. Као таква, они су истовремено не само унутарња значења, већ, ван сваке сумње, и стварности које стоје у истом низу са стварима. Пред нама се, на пример, налази Свети Крст. Он је предмет нашег поштовања, наше преданости и молитве Богу, нашег уважавања; он је значење и средишња тачка осталих значења. Он је духовна вредност. Нешто свето. Али, то свето није присутно само у дубини нашег духа, оно је истовремено и предметно. Култни предмети су остварено јединство привременог овога света и вечности, вредности и чињенице, непролазности и пролазности. Ово антиномијско у њима јесте њихова суштинско својство.“

Има предмета који су у свету, али су и изнад света. И човек је у свету, али је изнад света. Његова основна делатност је, да буде свештеник, који Богу, у име свих и за све, приноси благодарост. Флоренски истиче:„Литургијска делатност је средиште; као средиште свих делатности, она представља ону делатност која човека непосредно изражава у најдубљој унутрашњости његовог бића, права и превасходна делатност човекова, јер човек је homo liturgus.“

Литургија је средиште људскости онакве каквом ју је Бог замислио.

ТЕОРИЈА, ПРАКСА, ЛИТУРГИЈА

По Флоренском, поред теорије, која ствара појмове, и праксе, која долази до оруђа и машина, постоји и литургијска делатност која саздаје светињу. Појмови, оруђа и светиње – то су основи човештва.

Из теоријског, практичног и литургијског развијају се поглед на свет ( митологија, догматика, наука), привреда ( оруђа и оружја, средства за производњу и средства за одбрану друштвених вредности и богатства – од зашиљеног комада дрвета настаје плуг, али и бодеж ) и култна делатност ( свештени предмети, радње, речи, Свете Тајне – све што успоставља везу са вишњом стварношћу ). Теоријска делатност, ако се аутономизује, води идеологизацији стварности и обоготворењу тзв. великих људи, „добротвора човечанства“; аутономизована економија идолатризује новац и профит као циљ самом себи; теорија сакралног сматра да је култ средиште религије, и да пропаст сваке културе почиње са разградњом њеног култа.

Богослужење је увек средиште, које се полако прелива у широку област културе. Религиозна предања, каже Флоренски, „у свом последњем стадијуму растрошености и распадања рађају световну философију, световну науку, световну књижевност.“ Распадање религије, после свега, води рационализацији и технизацији живота.

Зато данас нема уметности.

Зато живимо у очајању.

ТВОРАЦ И СТВАРАОЦИ

Стваралаштво може бити радост само ако се ствараоци угледају на Творца.

У првом од романа из циклуса „Летописи Нарније“, енглески хришћански писац Клајв Стејплз Луис описује настанак бајковитог света Нарније, који ствара божански лав Аслан (иза кога се крије Христов лик намењен дечјем поимању):„Лав је корачао напред-назад по тој празној земљи и певао нову песму. Била је мекша и напевнија од песме која је призвала звезде и сунце, блага, титрава музика. И како је корачао и певао, тако је долина постојала зелена од траве. Ширила се око Лава попут језера. Текла је уз падине брегова као талас.Кроз неколико минута већ је пузала уз ниже стрмине удаљених планина и чинила да тај млади свет сваким тренутком делује све мекше. Сада се могло чути како благи ветар куштра траву.“ Божанска музика ствара Нарнију:„Поли је открила да јој је песма све занимљивија и занимљивија, јер јој се учинило да почиње да увиђа везу између музике и ствари које су се дешавале. Када је ред тамних јела избио на гребену на отприлике стотину корака одатле, она је осетила да су везане с низом дубоких, дугих нота које је Лав отпевао тренутак раније. А када је ударио у брзи низ веселијих тонова, није се изненадила како на све стране избија јагорчевина. А онда се осетила сасвим убеђено да све те ствари излазе (како се изразила) „Лаву из главе”. Док сте му слушали песму, чули сте шта смишља: када бисте се обазрели, то бисте и угледали. Било је толико узбудљиво да није било времена за страх”. Када је Аслан створио животиње, десило се следеће чудо: „Лав отвори уста, али из њих не допре никакав звук; испустио је дуг, топао дах; чинило се да је овај заљуљао све животиње онако како ветар заљуља дрвеће. Далеко изнад њих, иза вела плавог неба који их је скривао, звезде поново запеваше; чиста, хладна, тешка музика. Онда дође хитри сев попут огња (али никога не опече), или с неба или из самог Лава, а децу заголица свака кап крви у телу, и најдубљи, најдивнији глас који су икад чули проговори: „Нарнијо, Нарнијо, Нарнијо! Пробуди се! Воли! Мисли! Говори! Буди дрвеће које хода! Буди звери које говоре! Буди божанске воде!”. По хришћанском Символу вере Бог је Творац (на грчком Поета, Песник) неба и земље. И стварање је својеврсни дијалог радости: на Творчево „Нека буде!”, твар одговара својим напоном уласка у постојање. На крају, Аслан узвикује: „Заувек вам дајем земљу Нарније. Дајем вам шуме, воће, реке. Дајем вам звезде и дајем вам себе”.

Изгубивши Бога, човек је изгубио све – између осталог, и уметност.

Данас имамо само привиде и утваре, а уметности нигде.

Да ли ћемо успети да уметност обновимо? Да, али само ако, у Богу, обновимо себе.

Тада ће ништавило поново постати пунота, а радост стварања ће доћи уместо нихилистичког очајања.