Зоран Чворовић: Ништа није завршено док СПЦ не изда томос

Решавајући проблем македонског раскола, вероватно у договору с Цариградом и Москвом, а можда и Трновом, СПЦ је желела по свој прилици да афирмише своју канонску позицију мајке-цркве и истовремено спречи Фанар да у року од само три године по други пут реализује своје папистичке амбиције, формирајући као тобожња мајка-црква још једну помесну самосталну цркву на подручју под јурисдикцијом друге аутокефалне цркве, каже у разговору за „Политику” проф. др Зоран Чворовић са Правног факултета Универзитета у Крагујевцу.

– Још не можемо да кажемо ко је победник у овој црквенополитичкој „утакмици” мада знамо на чијој су страни канони – додаје проф. др Чворовић, осврћући се на последње одлуке Светог архијерејског сабора СПЦ у вези са статусом МПЦ, али и оне раније цариградског Синода.

Он истиче да тренутно имамо два паралелна процеса када је у питању статус МПЦ, и ниједан од њих није окончан.

– Цариградска патријаршија је у поступку по апелацији тада тзв. МПЦ донела акт од 9. маја о признању канонског статуса МПЦ. Овај акт је неканонски јер је заснован на погрешном источнопапистичком тумачењу 9, 17. и 28. канона Четвртог васељенског сабора о наводној врховној судској власти цариградске катедре над свим помесним аутокефалним црквама. Овим актом ненадлежна цариградска катедра прејудицирала је питање решења статуса МПЦ, за чије решавање је искључиво надлежна СПЦ – објашњава наш саговорник.

Други процес је, како напомиње проф. др Чворовић, канонски, пошто га води СПЦ као мајка-црква дојучерашњих македонских расколника.

– У том процесу Сабор СПЦ је донео две одлуке: о аутономном статусу и врло брзо о аутокефалности МПЦ. Да би потврдила у пуном капацитету своју канонску улогу мајке-цркве, СПЦ треба да изда томос о аутокефалности. Међутим, архиепископ МПЦ Стефан је изјавио да ће на Свету Тројицу добити некакав акт од Цариградске патријаршије, коју је у присуству српског патријарха противканонски означио као мајку-цркву. Издавање било каквог акта МПЦ од стране цариградског патријарха, а пре издавања томоса о аутокефалности од стране СПЦ, била би још једна у низу манифестација источног папизма и деградација пуноће власти Српске аутокефалне цркве. Стога би такав акт морао од стране СПЦ да буде јавно оглашен ништавим – сматра проф. др Чворовић.

Указује и на то да иако црквена дипломатија покушава да представи ова два процеса као да нису узајамно искључујући, они то јесу јер МПЦ не може имати две мајке-цркве.

– Српска црква је показала братску љубав према православним Македонцима, омогућујући им да на канонски начин учествују у светотајинском животу православне цркве. Када је у питању статус МПЦ, гледано из угла црквеног права, ништа није завршено док СПЦ не изда томос. С тим у вези не можемо још говорити ни о томе какве ће последице по српски народ у Северној Македонији имати одлука СПЦ. У поступку усаглашавања текста томоса СПЦ би морала да обезбеди једну епархију за Србе у Северној Македонији, по узору на Румунију, и да два или три средњовековна манастира, чији су ктитори српски владари, пређу као „ставропигијални” под управу српског патријарха – наглашава наш саговорник.

Говорећи о улози васељенског патријарха у давању аутокефалности црквама, професор Чворовић наглашава да поступак добијања аутокефалности није регулисан канонима донетим на седам васељенских сабора од четвртог до осмог века.

– У Предању цркве, као извору права, временом се утврдило да се канонски ваљана аутокефалија стварала најпре вољом апостола, потом вољом васељенских сабора и, најзад, вољом мајке-цркве. Последњи чинилац који ствара аутокефалију, воља мајке-цркве, није примењиван само после епохе васељенских сабора већ и у епохи васељенских сабора – истиче проф. др Чворовић.

Он додаје да Цариградска патријаршија кроз читав 20. век, али и раније, покушава на основу погрешног тумачења три канона Четвртог васељенског сабора да себи присвоји монопол на додељивање аутокефалности.

– Таква источнопапистичка теорија је супротна једнакости свих аутокефалних цркава, која је потврђена 39. каноном Шестог васељенског сабора. Организација васељенске православне цркве је, да се послужимо поређењем чувеног каноничара Сергеја Троицког, као конференције независних (аутокефалних) цркава, за разлику од Римокатоличке цркве, која је устројена као апсолутна монархија. Цариградска патријаршија не може да додели аутокефалност делу друге аутокефалне цркве над којим нема власт (јурисдикцију) јер „како може дати другоме што нема сам”, како гласи правно начело из Номоканона уз Велики Требник – подсећа проф. др Зоран Чворовић.

Неприхватљивост назива Охридска архиепископија

Друге помесне цркве би могле да признају МПЦ као аутокефалну тек када СПЦ достави овим црквама будући томос, каже наш саговорник.

– Потом свака црква одлучује да ли ће успоставити литургијско и канонско јединство с новом помесном црквом. Бугарској цркви је сасвим неприхватљив и као додатак назив Охридска архиепископија (ОА), пошто бугарску патријаршију сматрају наследницом Охридске архиепископије. Тај назив морао би бити неприхватљив и за СПЦ. Охридска архиепископија је старија од СПЦ, а МПЦ нема хиљадугодишњу историјску традицију, она је, као и самостална македонска држава, творевина 20. и 21. века. Афирмација ОА од стране СПЦ је опасна авантура пошто је српска аутокефалност настала у борби Светог Саве с грчким клиром Охридске архиепископије, с Димитријем Хоматијаном на челу јер је тада ОА имала јурисдикцију над српским земљама – каже проф. др Чворовић.