Време безбрижности, лагодности, високог животног стандарда и континуалног привредног раста остаје историјска категорија. Што се мукотрпно заради биће потрошено на опремање војске и за енергетску безбедност. Уз једноставно и јефтино образложење како су Руси криви за све!

Ипак, кључни амерички интереси нису везани за економију и средњерочни профит, већ за геополитику и дугорочно стратешко позиционирање. Са једне стране, уједињена Европа могла је представљати такмаца у све неизвеснијој „глобалној утакмици“.

Још средином деведесетих година, од Строба Талбота па до Збигњева Бжежинског, отворено или између редова, у анализама се наводило како Европска унија од партнера може прерасти у конкурента. Француско – немачка осовина, уз сарадњу са Русијом, захваљујући којој би се добио стабилан приступ јефтиним сировинама (енергентима, пре свега) и постигла сагласност о стратешкој безбедности (а што би узроковало смањење војних трошкова и оријентисање ка брзом економском расту и технолошком развоју) и уз темељне интеграције са осталим европским државама које не би ни имале избора осим да јој се придруже, поседовала је огроман потенцијал.

Чак и након Брегзита и одласка Велике Британије. Економски то су и доказали. Политички нису, иако су свашта иницирали на различите теме. Што се војног сегмента тиче, ту готово да ништа озбиљније нису ни покушавали. Али, нема сумње, за САД је постојала опасност да се европски успеси прелију најпре из економског на политичко поље, а онда и са политичког на војно.

Коме би онда требао НАТО у Европи? Са апсолутним и релативним опадањем америчких потенцијала моћи, лако уочљивим током друге деценије ХХ века, такав сценарио био је више вероватан.

Колико је вероватан након пројектоване и дуго припремане ескалације украјинске кризе? Заједничка спољна и безбедносна политика ЕУ буквално се распала у року од неколико дана, Брисел је постао приљежнији у реализацији америчких циљева неголи САД! Звучи апсурдно, али је тако. Без САД и ослањања на НАТО европска интеграција више не може постојати. Логично, за Вашингтон је то добитак, јер ем су елиминисали потенцијалног конкурента, ем су осигурали прекоморску зону геополитичке контроле за још неко време.

Са друге стране, простор ЕУ се употребљава за будућа престројавања и покушај одржавања активне америчке позиције у међународној арени. У том контексту треба сагледавати и експресне захтеве Шведске и Финске за пријем у НАТО.

Наравно, армије аналитичара и коментатора још дуго ће објашњавати како се Владимир Путин преиграо. Ето, није желео Украјину у НАТО, а добиће на северу границу са НАТО дугу читавих 1.300 километара. НАТО базе, у перспективи, могу осванути на само 200 километара од Санкт Петербурга, у финској Валими. Некако се заборавља да је естонска Нарва још ближа „северној руској престоници“. Као и то да су климатски фактори у руско – финском граничном појасу по свему специфични. Значајан део тог простора налази се у арктичком кругу.

Испоставиће се, пре или касније, да је Украјина у овој конкретној ствари само средство, не и циљ. Не улазе Шведска и Финска у НАТО да би сачувале Украјину, већ да би се ојачала позиција САД на Арктику.

Дуго неутралне и фактички незаинтересоване за напуштање тог статуса, две балтичке државе тешко је било наговорити на ступање у НАТО. И када би се нашли политичари са таквим идејама, јавности је ту причу било тешко „продати“. Приближавање НАТО, блиска сарадња, заједничке вежбе, усаглашавање доктрина и размена информација, све је то било могуће, све се то одвијало, али без формалног чланства. Када нема формалног чланства, нема ни гаранције да ће се постојеће стање одржати у будућности.

За САД, посматрано из угла економских интереса и средњорочног профита, Шведска и Финска представљају „срце лубенице“ или „јагоду на врху торте“. Платежно способни купци, озбиљно организоване војне структуре, технолошки развијени системи. Нису то ни Северна Македонија ни Црна Гора са својим проблемима.

Али, још битнији су они геополитички разлози и стратешко позиционирање у наредним деценијама. Јер, САД „дебело заостају“ за Русијом у „трци на Арктику“. Чак и када се саберу аквизиције које имају заједно са Канадом, те досадашњим арктичким чланицама НАТО (Норвешка, Исланд и Данска – захваљујући Фарским острвима и Гренланду) нису ни близу ономе што су Руси до сада у том региону направили. При томе, „норвешко солирање“ које је укључивало и билатерални споразум са Русијом о разграничењу у Баренцовом мору, онеспокојавало је америчке стратеге (уосталом, због приступа арктичким ресурсима Норвешка и не жели чланство у ЕУ).

Прогнозира се да ће климатске промене, са најупечатљивијим исходима у Северном леденом океану, убрзо омогућити како масовну експлоатацију ресурса, тако и коришћење Северног морског пута за комерцијалне сврхе. Опет, то индукује комплетну промену геополитичке парадигме о важности „хартленда“ и „римленда“, значају источноевропског ареала, Блиског истока и југоисточне Азије. Инвестирање у Арктик врло је исплатив посао, у сваком погледу. За разлику од улагања у трусне регионе „римленда“, где су ризици све већи, а добици крајње неизвесни.

Шведска и Финска немају директан приступ „арктичким морима“, на крајњем северу успостављена је норвешко – руска копнена граница. Од 1920. године сходно Тартуском миру, област Печенге и делови Рибарског полуострва припадали су Финској. Након Зимског рата Стаљин је инсистирао да се граница другачије дефинише, финску територију „потиснуо“ је од обале. Још једно упозорење да су границе важне, не сме се „одокативно разграничавати“. И још један доказ да је Стаљин „геополитички размишљао“ (уз додатак да је за ову област био заинтересован и због налазишта никла). Ипак, без обзира на географију, обе државе су чланице Арктичког савета, у ком ће насупрот Русији, ако Турска не поквари рачуницу САД, убудуће седети седам чланица НАТО. И заједно радити да се у условима промене геополитичке парадигме смањи „дебели заостатак“ за Русијом.

Да ли ће у томе успети? Колико се исплати Шведској и Финској да претпостављене добитке деле са САД? У овом тренутку, свака прогноза је на „дугом штапу“. Тек ће се истраживачи опсежније бавити тим питањем.

Оно што је јасно, јесте да француско – немачка осовина остаје „далеко од арктичке игре“, као и да су Украјинци добро послужили за остваривање америчког плана од којег ама баш никакве директне користи не могу имати. Континеталној Европи и Украјини остаје рат. Велики брат гледа само своје интересе.