Писац Милан Ружић: „Традиција је проглашена заосталошћу“

Ви сте и новинар и писац, којој улози придајете већи значај?

Не сматрам себе новинаром. Пишем колумне, а то није новинарство. Лично мишљење су писци одувек изражавали јавно, нарочито онда када га неко од њих очекује, а од мене се, барем по броју читања на порталима и реакцијама публике, то мишљење очекује. Уосталом, колумне видим као савршену меру корективног деловања на јавност, али и добар начин да се остане медијски присутно, јер то је данас врло важно, између књига које напишем. Стога, не осећам се као новинар ни најмање.

Из Вашег угла, како се данашње генерације односе према традицији?

Данас ничији однос више, чини ми се, не зависи од тог самог човека или групе људи, већ од наметнуте визуре која се формира у медијима и тако се с екрана или светске мреже пуца по омладини, али и старијима, па сваки тај метак скоро непогрешиво иде у срце свега, а срце је управо традиција. Њу убијају због глобализације, јер сачувати особености неког народа или неког човека као индивидуе, постало је непожељно пошто то успорава утицај глобализације. Зато данас сви главни градови, нарочито Европе, теже да личе на Њујорк. Традиција је проглашена заосталошћу, а као једина суштински важна ствар, као извор, замењена је неким уставама и преливима са којих се појимо жабокречином бесмисла. Међутим, након довољно разочарања мантрама попут оне о свету без граница, „сви смо једнаки“ и осталих будалаштина, човек се обично врати себи и свом корену. Штета је што то не чини као млађи, већ доста касније. Ко год је то учинио као млад, постао је неко и нешто у својој земљи из које извлачи ту снагу и претвара је у неку уметност или било шта друго што је корисно.

Које теме најчешће обрађујете у својим колумнама?

Највише ме занимају теме везане за уметност, а у оквиру уметности се најчешће осврћем на књижевност, филм и позориште, јер је то оно што заиста пратим. Наравно, да бисте редовно писали колумне и испоштовали број текстова који од вас захтева онај медиј за који пишете, врло често су теме и дневнополитичке природе, јер ту увек има о чему да се пише, али тежим да о свим темама говорим тако да кроз њих укажем на проблеме нашег народа и да погурам ово на чему се возимо у провалију на страну да бих барем мало, колико могу, успорио процес пропадања.

Колико је близина Дрине можда повезана са неким промишљањем везаним за Андрића у Вашем размишљању?

Живим код Западне Мораве, али сам често на Дрини и кад год на њу дођем, не могу, а да се не сетим Андрића. Рецимо, увек се сетим његове приче о сплаварењу на које је отишао не јављајући се тетки, па су га код куће већ ожалили, јер Дрина је била и остала неумољива лепотица наших простора. Она је граница између два света – Истока и Запада. Као таква, и као вечно почивалиште многих војника, како из римског, тако и из ових наших раздобља, пред њом увек осетите неко страхопоштовање. Лепа и повремено проклета, као и свака лепотица. Једном сам рекао, инспирисан злочинима у Старом Броду рекао да је Стари Брод ушће на ком се српска крв улива у Дрину. То је чини заувек српском, заувек страшном, али и заувек лепом и вредном чувања.

Шта Вас је од литературе обликовало у младалачким данима, чије редове сте волели да ишчитавате?

Дефинитивно Матија Бећковић међу првима, јер он пише дијалектом који је, иако дотеран до апсурда, врло близак оном који се говори у мом селу код Јадовника, па ми је као малом било стварно смешно да читам његове поеме украшене таквим језиком. Наравно, младост је и брза, па сам више читао поезију него прозу, али издвојио бих Маркеса, Мешу, Андрића, Црњанског, Достојевског, Фантеа, Сервантеса и Артура Милера од прозаиста, док сам поезију читао далеко више, и међу поетама су ме одушевљавали Данте, Бодлер, Блејк, Вајлд, Елиот, али не бих заборавио ни музику у којој такође има сјајних песника који су сигурно утицали на мене, попут Тома Вејтса.

Како бисте представили свој портрет уметника из младости?

У младости сам се дивио уметницима и био увек жедни конзумент онога што су они стварали, док нисам и сам почео да пишем, али то се десило знатно касније. Тек око 25. године. Једини додир са стваралаштвом, ако се може тако назвати, било је смишљање текстова на већ постојећу музику и засмејавање друштва тим истим текстовима. Конкретно, препевавање популарних песама.

Како се књига и писана реч понаша у овом постковид добу, али и у новим искушењима, мислим на политичке прилике у Русији и Украјини?

Књига се понаша као и увек. Док настаје, весели се, а после кад се настани на некој полици, срећна је онолико колико је узимате у руке и читате. Оно што је геополитичка ситуација увек мењала јесу теме, односно помаме за ангажованом књиженошћу, али дневнополитички ангажованом која је у почетку осуђена на пропаст, чак и уколико постане популарна код публике, а то је због тога што је њен живот ограничен на трајање тог спорног тренутка. Тако данас видимо да су оне поеме попут „Сутјеске“ које су доживеле тираже од неколико стотина хиљада постале омиљена храна сваког контејнера, док су неки титраји лепоте који нису у своје време схватани као такви, остали да живе и дан-данас. Стога, Русија и Украјина су теме за некога другог, за каријеристе без талента, док тема за озбиљну књижевност могу постати ако се третирају са неког крајње необичног чисто уметничког аспекта, попут оног са ког је Бенини правио „Живот је леп“.

Како гледате на роман „Деца” Милене Марковић који је поделио и критичаре, а и читаоце?

Искрен да будем, нисам читао ту књигу, али НИН-ову награду сматрам бескорисном у смислу формирања читалачког укуса, или барем усмеравања у добром правцу, јер је то постала награда за идеологију, партизанска плакета уз коју иде и нека бедна сума за коју су поједини спремни да се продају. Мислим да се Милена Марковић не уклапа у те кругове, па сматрам да је награду заслужила, али примити награду коју додељује онакав жири са оним низом лауреате из претходних неколико година, пре се може окарактерисати као понижење, него као награда. Уосталом потписник сам сад већ чувеног апела против НИН-ове награде, па тамо пише све оно што о тој награди мислим. Ако је Миленина књига добра, драго ми је. Свакако ћу је прочитати.

Која је улога писца данас?

Улога писца је одувек иста – да пише и да својом уметношћу покуша свој народ или барем свог читаоца да промени набоље. Не видим да може ис ме да има другу улогу, јер у супротном, ако своју област шири на којекакве позиције, онда није писац, већ активиста, сад кога и чега, уопште није битно, јер битно је да тиме ускраћује љубав и време које посвећује књижевности.

Препознали су Вас многи великани писане речи, кога бисте посебно издвојили?

Тај низ је толико дуг и тако невероватан да не бих желео, ни могао, да издвајам ако не желим неке од тих великана да заборавим. Рецимо овако, сви до једног од људи чије мишљење и дело уважавам и волим, изјаснили су се врло позитивно, небитно из које уметности долазили. Издвојићу тројицу који су написали понешто за корице моје нове књиге која је у штампи и издвајам их само због тога, да се други не збуне што нема и њих, а то су Матија Бећковић, Душан Ковачевић и Емир Кустурица.

По чему је Кустурица специфичан и мислите ли и да има подељених ставова када је његова укупна улога у друштву присутна?

Знате како, Кустурицу људи могу да воле или не воле, тачније његово дело и деловање, али му се не може порећи да је један од најзначајнијих редитеља за светску историју филма. То не тврдим само ја, већ многе антологије, енциклопедије и награде. У томе је његова победа над овим светом. Шта год мислили о њему, не можете оспорити његово дело. Он ће остати ту и кад многих других не буде. Он је, за мене лично, специфичан по томе што је сјајан пријатељ, непоновљив редитељ и бескрајно добар човек. Не морају људи да ми верују на реч, али то је оно што ја мислим о њему. А специфичан је по томе што увек каже шта мисли. Ми заборављамо једну ствар. Лако је нашим интелектуалцима да нападају, хвале, коментаришу, јер ништа немају да изгубе пошто су се ухлебили у разним институцијама. Кустурица сваком својом речју против некога или нечега ризикује све што има, јер све што има уложио је у стварање два града од којих живи преко 150 породица. Ако би ишта изгубио због својих медијских иступа, то би директно угрозило И те силне породице које су у његовом доласку на Мокру Гору и у Вишеград нашле наду да се у тим пограничним местима ипак може живети, не само достојанствено, већ и лепо и уз вишкове.

Колико смо вербално немушти након короне?

Искрено, мени је период короне пријао, јер сам имао више времена за све оно за шта човек увек мисли да га никад нема довољно. Наравно, ово говорим уз огромно поштовање према људима који су од короне преминули. То раздобље нас је учинило мутавијим онолико колико нас је учинило приврженијим паметним телефонима и друштвеним мрежама.

Пише се више него пре, али све се претвара у вулгарност и естрдизацију. Сматрате ли ревалентним топ-листе највећих издавачких кућа у Срба?

Није проблем што се пише више него раније, него што се чита мање него икад. Код топ-листа увек постоји онај проценат лажи који ради у име маркетинга, али се у суштини могу сматрати релевантним. Сећам се, док сам радио у библиотеци, награду за најчитанију књигу године обично би понела једна од оних водитељки. Тријумфовала би над Андрићем који је у лектири за велики број разреда. Мислим да то довољно говори о издаваштву, топ-листама и естрадизацији. А за вулгарност, питајте Басару, јер нико се више од њега тиме не бави.

Како задржати младе људе у Србији, постоји ли нешто на чему треба више порадити?

Треба радити на образовању. Када бисмо им пружили адекватно образовање и прилику да своје знање примене овде у својој земљи, а уз то да од свега тога могу и лепо да живе, ишли би у свет, али као туристи. Овако, само чекамо ту пропаст звану ЕУ, па да нам обрише границе и чим у њу уђемо, одавде ће се барем два милиона људи одмах разбежати по Европи у потрази за горенаведеним што им рођена земља ускраћује.

Које уметности, поред књижевности, Вас окупирају?

Чини ми се да сам већ навео. Све уметности ме фасцинирају, јер могу да инспиришу у стваралаштву, али најдраже су ми књижевност, музика, филм и позориште.

Како бисте објаснили свој однос са Матијом Бећковићем?

Матија је онај који је мене наговорио да почнем да пишем и неко ко је препознао да ја у себи имам оно што је потребно да бих био писац. Врло смо блиски пријатељи и имамо довољно поверења у суд оног другог, тако да стално један другом шаљемо новонаписано на читање.

Сматрате ли да је борба са собом самим најтежи бој у данашњем свету?

Борба са собом је најтежа од свих, али уједно и она која вечно траје ако вам је до себе стало. Она је увек тешка, независно од времена. Време са собом носи искушења, а не нове унутрашње борбе у човеку. Оно донесе неизвесности и невоље, па човек са оним колико је зарадио у борби са собом, треба да уложи поново у себе да би та времена превазишао. Тад се чак та борба са собом обуставља и успоставља се оно најлепше – упознавање себе. То је далеко важније од борбе. Управо је ово један од разлога зашто пишем. Од тренутка када сам узео оловку, много је више самоупознавања него борбе.

Шта је теже, насмејате или расплакати публику?

И за једно и за друго, потребан је таленат, скоро па мајсторство. Онај ко добро познаје људску душу, лако може учинити једно или друго ако има талента да изабере алат који му је за то потребан. Рецимо да је лакше расплакати људе, јер су невоље данас много бројније него некад, али и смех и плач су терапија, како за уметника, тако и за публику. Свака суза или осмех су огромна награда за оно што радите и без икакве патетике, превазилазе било коју књижевну награду, јер уколико ваше приче, песме или романе народ смести међу своје усне и препричава их, ваше дело је добило најбоље могуће корице које једно дело може пожелети.

Шта очекујемо од Вас у наставку године?

Ни сам не знам шта да очекујем од себе било ког дана, али оно што је донекле извесно за ову годину, то је, даће Бог, излазак моје нове књиге „Пун кофер прича“, овога пута са новим издавачем – Лагуном.