Никола Н. Живковић: Једна породична разгледница из српске повести

Никада се нисам коцкао. Просто ме то никада није привлачило. Но, ако икада кренем тим путем, свакако ћу да упишем бројку 3233, број који је мој стриц Милан Живковић носио у логору Дахау

Среда, 11. мај 2022.

Пред спавање сам прегледао пошту. Примих е-писмо од немачког архива Arolsen Archives. International Center on Nazi Persecution. Моји вишегодишњи напори најзад су, ево, уродили плодом. Слао сам писма, питања и молбе на разне адресе, све с намером како бих нешто подробније сазнао о судбини Милана Живковића, млађег брата мог оца. Но, све су се оне показале нетачне и погрешне. Тек сам пре неколико месеци, благодарећи, како се каже, „срећном случају“, дошао до праве адресе, односно до архива Аролсен. Ево што су ми послали:

Zivkovic Milan, geb. 6. Aug. 1922, Dragosevci, Haus Nr. 32;  Gemeinde: Karlovac; Häftl. – Nr. 3233; In KZ-Dachau ab 1. Mai 1942;  Beruf: Mechaniker;

folgende persönliche Sachen: 1 Mütze; Mantel – 2; Hose – 2;  Oberhemden – 1;  Unterhosen – 2;  1 Paar Schuhe; 2 Paar Strümpfen; 1 – Binder;  Handschuhe – 1;  Silberring – 1;

Zivkovic Milan war während des Krieges im KZ – Dachau, KZ – Mauthausen und KZ – Flossenbürg; Dachau – entlassen: 29. Januar 1944; Nach 6. März 1944 in KZ- Flossenbürg (heute: in der Nähe der Tschechien Grenze, 80 km von Bayreuth); Am 23. April 1945 wurde KZ – Flossenbürg durch US-Truppen befreit.

Der Bundesministar der Finanzen, Bonn, VI – O – 1472 – Z – 403/52, 23 Okt. 1952. Zivkovic Milan wohnhaft in der Nähe des Bergwerks Bor, Selo Brdo, Serbien, Jugoslawien

Пошто је овде реч о сувим, бирократским подацима, превод на српски, како ми се чини, и није потребан. Нешто рачунам: ако је мој стриц, рођен 6. августа 1922, у концентрациони логор Дахау транспортован 1. маја 1942, значи да није имао ни двадесет година. Носио је логорашки број 3233. Никада се нисам коцкао, нити испуњавао лото. Просто ме то никада није привлачило. Но, ако икада кренем тим путем, свакако ћу да упишем бројку 3233.

Нарочито ме гануо попис ствари које је понео са собом, а које су власти немачког концентрационог логор педантно пописале. Тамо стоји да је поседовао и два пара панталона, рукавице, два пара чарапа, ципеле, а на крају стоји и један сребрни прстен. Питам се од кога је добио тај прстен? Од неке девојке из села Драгошевци, у коме се родио он, али и моји родитељи, моје сестре, мој рано умрли брат Неђељко – и ја? Претпостављам да је и она имала осамнаест или деветнаест година? Каква је била њена судбина?

Ово је велики дан, 11. мај 2022, и то не само за мене, за моје Живковиће, већ, тако осећам, и шире, за историју народа коме припадам. Јер, и кроз судбину Милана Живковића, момка старог, ето, деветнаест година, огледа се трагедија српскога народа у двадесетом веку. Страдали су, или умрли млади, па тако нису стигли да сами осете радост бити родитељ. А таквих српских судбина, нарочито од године 1914. и 1941. има на стотине хиљада!

Ови шкрти подаци о моме стрицу изазвали су у мени праву пометњу, а истовремено и неочекивано тихо, снажно узбуђење. Мој стриц Милан умро је кратко после Другог светског рата. Над њим су немачки лекари – као и над његовим сапатницима у логору, а како сам читао, углавном су то били Руси и Срби – вршили експерименте с новим лековима. Тако да стриц Милан није стигао да се ожени нити да има децу. Ови малобројни административни подаци из немачког архива као да су мога стрица Милана Живковића оживели. Јер, ето, ипак има некога ко и даље води рачуна о њему. Није заборављен – дакле, и даље живи. Да је постојао о њему сведочи и овај немачки архив, а, ево, сада, и његов синовац.

Никола Н. Живковић, Дневник, делови из још необјављене књиге