„Ово је опасно место“: На делу систематско застрашивање Срба, а циљ -парализа система

Најновија лажна претња подметнутим бомбама у школама је систематско застрашивање ради хроничног изазивања страха, уз поруку да је овај свет опасно место, сматра клинички психолог Александра Јанковић. Реч је о утицају на психу деце и стварању осећаја несигурности и угрожености, посебно код најосетљивије популације.

Јутрос је опет стигла таква дојава и то у преко сто школа у Београду, како основних тако и средњих. Контрадиверзионе екипе МУП-су још током преподнева у великом броју школа обавиле детаљну проверу и утврђено је, као и у ранијим ситуацијама, да су дојаве о постављеним бомбама биле лажне.

Свесно режирано застрашивање

Колико год се чинило да понављање таквих дојава оставља мању узнемиреност него што је то било после прве такве ситуације Јанковићева указује на последице.
„Доживљај да је свако место па и школа постало опасно, а посебно за децу која су осетљивија, плашљивија, то је нешто што може да направи хрониничан доживаљај страха, уз поруку да је овај свет опасно место. Притом, то привикавање да су то лажне дојаве ипак с друге стране оставља могућност као из оне приче о чобанину који је викао вук, вук. Тако да то баш нису безазлене ствари“.

Наша саговорница то учестало дојављивање о подметнутим бомбама у тржним центрима, школама, зоолошком врту, не види као акцију поремећених појединаца који би волели да се искажу. Ту је, по њеној оцени, реч о систематском и планском деловању да се направи тај осећај велике непријатности, да се људима учини опасним све оно што би могло да буде пријатно, што је по дефиницији важно за њихов духовни и душевни развој.

И родитељи важан део приче

Потврда тога је и осећај Јоване, првака у Основној школи „Веселин Маслеша“, која се, како је рекла Спутњику, веома уплашила када су им рекли зашто неће моћи да уђу у школу. Међу децом у дворишту школе нека су, како каже, причала, а нека сасвим заћутала на ту вест. На питање да ли јој је лакнуло када се после прегледа школе испоставило да бомбе нема, она је искрено рекла: Још се помало плашим.
На то да је реч о систематском застрашивању, по оцени Јанковићеве, указује то што ово није први случај, што се почело са претњама малом броју школа, да би потом на удару било више од њих 20, и то не само у Београду, да би сада дојава стигла у чак око сто школа.

Родитељи су, како сматра, у томе важан део приче, јер је питање да ли они улазе у панику, како да се понашају у тој ситуацији, да ли децу уопште да пуштају у школу, да ли да их склоне. То је постало породични проблем, јер ће се родитељи у једном тренутку запитати може ли то да постане и реално и како да своју децу заштите. То је на сваки начин веома болно узнемиравање јавности, истиче она.

Психопатска структура личности

Јанковићева уз то указује да те дојаве говоре и о психолошком профилу оних који их шаљу.

„То јесу психопатолошке структуре у смислу поремећаја личности, често антисоцијалне и код њих не постоји ништа што је светиња и нико кога треба поштедети непријатности. Оне се у свом енормном егоцентризму понашају као контролори судбине. Дају себи на значају тиме што они контролишу да ли ће се нешто одигравати, или не, да ли ће се нормално функционисати, или не. Просто имају привид да су господари света“, каже она.
Посебно је, како додаје, узнемирујући тренутак у коме се све то дешава.

„Врло је незгодан склоп у актуелном тренутку када постоји огромна напетост и када се ратује и људи страдају, катастрофално је прикључивати се томе на један овако морбидан начин. То само веома поремећеном уму може да донесе осећај важности и задовољство“, нема дилему наша саговорница.

Субверзивна активност

На питање шта држава може да предузме у овом случају све чешћих дојава којима је циљна група постао најосетљивији део популације, др Слободан Анђелковић са Факултета за међународну политику и безбедност у Београду, каже да држава ту не може много да учини.

„Једино је решење да се открије извор оваквих претњи и да се елиминише. То је једина опција и питање је колико ће ту наш систем безбедности бити ефикасан. Ове дојаве о лажним бомбама су заправо једна субверзивна активност која има за циљ да паралише наш систем безбедности, а овде у конкретном случају и да паралише наш образовни систем. Деца су заиста једна рањива категорија“, каже он за Спутњик.

Наш саговорник напомиње да МУП има одређене процедуре како се поступа у случају оваквих дојава и једноставно мора да се изађе на терен и да контрадиверзионе екипе одраде свој посао. То, како напомиње, није увек једноставно, јер Министарство на располагању има ограничена средства.

Ипак, процедура мора бити поштована

„Ми имамо ту контрадиверзиону екипу која функционише у оквиру полицијске бригаде, али њихова средства, капацитети и људство су ограничени. У истом тренутку морате да изађете на 100 локација и да одрадите посао. То је готово немогуће. Без обзира што сви ми претпостављамо да је у питању лажна дојава, не сме да се ризикује. Ми смо готово сигурни да је лажна дојава, али нисмо у потпуности. Нико није спреман да преузме ту одговорност на себе и да не дозволи такву проверу, тако да је ово заиста једна специфична ситуација“, истиче наш саговорник.

На питање да ли је могуће захваљујући данашњој високо софистицираној технологији ући у траг онима који шаљу такве дојаве, Анђелковић каже да те савремене технологије са собом генеришу и савремене облике ризика који нам до сада нису били познати.

Сигурно са територије друге државе

Уколико, каже он, и откријемо одакле је та претња дошла, питање је да ли можемо да је елиминишемо, јер ако је стигла са територије друге државе онда таква могућност не постоји.

„Ако је стигла са територије друге државе, а готово је сигурно да је тако, онда једино што можемо да урадимо јесте да у једном партнерском односу захтевамо да се тај проблем разреши. А ту постоји друго питање, да ли у тој држави има политичке воље да се тај проблем разреши“, закључио је Анђелковић.