ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: Игре подређивања

Од захтевне али ипак компромисне „финландизације“, до потпуно капитулантске и (само)затируће „србијанизације“

Ових дана су наши медији – на своју руку лакомислено се поводећи за западним или „одгоре“ усмерени да тако поступају – били препуни (дез)информација о Финској. Бомбардовани смо причама о томе да се ради о земљи која је, према „Извештају о светској срећи“ УН, већ пет година у том погледу на првом месту. Уз то што су у глобалним размерама најсрећнији, њени грађани су, како се истиче, пословично мирољубиви и толерантни. Стога је Финска традиционално опредељена за неутралност. Ипак, услед онога што Русија чини у Украјини, сада је та земља на корак од уласка у НАТО.

РУСИ НА КАПИЈИ

Да ли је баш све тако или се умногоме ради о пропагандно употребљивом мозаику састављеном од мноштва полуистина и неистина? Да не околишим – брзо ће бити јасно да је последње у питању. Финска, заправо, никада истински није била војно-политички неутрална, већ је на индиректни начин, вољно или невољно, традиционалано сврстана не неку страну док се лажно представља да је неопредељена. Што се тиче огромне среће њених становника, у то питање не намеравам озбиљније да улазим, мада сам и ту скептичан јер ми баш не иду заједно патетичне приче о безрезервној финској срећи и тамошња висока стопа самоубистава.

Када је у питању војно-политичка неутралност, ту су ствари кристално јасне. Да се вратимо у доба окончања Другог светског рата како бисмо то лепо сагледали. Финска је током њега била савезник нацистичке Немачке и жестоко се борила против Совјетског Савеза, учествујући у опсади Лењинграда. Када се коло ратних успеха окренуло на другу страну, те су совјетске јединице потиснуле Финце са своје територије, спремајући се да пређу у офанзиву на њихову, Хелсинки је крајем јула 1944. затражио примирје. Москва – свесна да против себе има добро обучену и опремљену, мотивисану и жилаву армију, која је била спремна да упорно брани свако своје село или град – пристала је на њега под одређеним условима. Тако је поступила како би респектабилне снаге са северног фронта брзо могла да пребаци на главно западно бојиште, уместо да их троши на освајање Финске.

Финско-совјетски сегмент Другог светског рата окончан је делимичном окупацијом и демилитаризацијом, али не и потпуним сломом Финске. Над већим делом те државе, тек донекле промењена власт која је њу и увела у рат на страни Трећег рајха, задржала је ефективну контролу. Очувана је и финска војска. Кремљ је то наплатио по себе повољним економским, спољнополитичким и другим аранжманима. Они су добили заокружени вид кроз формулисање и потписивањем 6. априла 1948. совјетско-финског „Споразума о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи“. Он је остао на снази све до распада СССР-а.

ЛАЖНА НЕУТРАЛНОСТ

Тим споразумом Финска се определила за врло специфичну „неутралност“. Она је важила у свим случајевима осим ако та земља или Совјетски Савез буду угрожени од стране Немачке и њених савезника. Другим речима, „неутрална“ Финска је под одређеним условима могла је да допусти стационирање совјетских снага на својој територији те да делује заједно са њима, а било чије друго војно присуство у тој земљи, као и одбрамбена сарадња са другим силама, најстроже су били искључени. Уз то, Хелсинки се обавезао да не закључује било какве друге спољнополитичке аранжмане на штету Москве.

Када је све речено утврђено и спроведено, Совјети су 1955. повукли своје трупе са стратешки важног полуострва Поркала – удаљеног само око 30 километара од финске престонице и погодног за муњевити напад на Хелсинки – те су га у јануару 1956. године вратили Финској. Окупација и последњег дела финске територије замењена је за тзв. „активну неутралност“, под којом од тада до данас најпре треба да подразумевамо њену порозну асиметрију. Постоји у односу на једне, а врло је релевантна када се ради о другим (тада совјетским) војно-политичким факторима.

Услед тога на западу је настао термин „финландизација“. Он је дуго имао негативну конотацију. Под њим се у почетку искључиво подразумевало подређивање спољне и одбрамбене политике једне номинално суверене земље, некој великој сили. Од краја 20. века поменути израз добија и нове слојеве значења, па се тако говори и о прагматичној сарадњи мање државе са неком доминантном силом, како би она добила битне уступке а заузврат уважила виталне интересе слабије земље. Како год било, за разлику од Немачке и других њених савезника током Другог светског рата који су се нашли у домету совјетске моћи (Румунија, Мађарска, Бугарска), Финска у целини није била окупирана и сачувала је капиталистички систем, те срж старих војно-политичких структура – плативши то моделом безбедносне, спољнополитичке и економске сарадње, који је задовољио Кремљ.

НАТО НА ПОТЕЗУ

Тако је било до јануара 1992. године. После распада СССР-а, Јељцинова Русија је олако прихватила да се до 1997. важећи споразум који је наследила, замени новим. Готово преко ноћи закључен је, у поређењу са совјетско-финским, радикално другачији руско-фински споразум. Све оно што је спадало у сферу „финландизације“ нестаје, а акценат се ставља на опште и то поприлично излизане приче о добросуседским односима, економској и свакој другој сарадњи и заштити мањина са обе стране границе. При чему, у првом плану се нашла заштита Финаца и угро-финских народа у Русији, а не руских интереса у вези са Финском.

На тај начин ослобођени обавеза произашлих из пораза у Другом светском рату, Финци су убрзано почели да се приближавају западним центрима моћи. Њихова земља је 1994. приступила НАТО програму „Партнерство за мир“, те је форсирано почела да се прилагођава свим могућим стандардима тог војног пакта. Наредне године је ушла у Европску унију, чиме је и формално окончала своју политичку неутралност. Чланица ЕУ, која прилагођава своју политику одлукама Брисела, то свакако не може да буде. Што се тиче војне неутралности, она је начелно остала на снази, али је отпочет процес њеног обликовања у духу онога што смо већ видели да подразумева „активна неутралност“ само тај пут је већ била „нагнута“ на западну страну.

Њу је Финска наставила да продубљује до тачке када је, фактички, постала неформална чланица НАТО-а. Закључила је са том алијансом споразум који јој омогућава не само транзит снага преко финске територије, већ и њихово стационирање на њој. Уз то је Хелсинки 2008. приступио НАТО снагама за брзо реаговање, односно са тим пактом је договорио формирање заједничке поморске групације. Тако је већ пре десетак година стављен и фински шлаг на северноатлантску торту, те је бесмислено причати о томе да Хелсинки тек сада напушта неутралност због страха од руске инвазије. Финска одавно суштински није ни војно, а камоли политичи неутрална.

ФИНСКЕ ПОУКЕ

Зашто је све речено за нас битно? Прво, показује незрелост која влада у нашим, како провладиним тако и опозиционим медијима, или, да ствари буду горе, ту присутно (из унутрашње или спољнополитичке зоне наручено) пропагандно  црнило. Све се представља накарадно, као да су срећни и мирољубиви Финци преко ноћи отерани у НАТО табор због Руске агресивности. А заправо они већ одавно сукцесивно навлаче северноатлантске шињеле, а сада тај процес само окончавају, добивши изговор за стављање НАТО шлема. Тиме саучествују у непријатељском окруживању Русије. Друго – а ништа мање битно – јасно се виде манипулације са концептом „активне неутралности“ која заправо представља индиректну припадност неком пакту.

Нама њу упорно нуде овдашњи НАТО лобисти и њихови страни ментори, а на примеру Финске лепо можемо да видимо шта она значи и куда неку земљу води. У питању је одскочна даска за улазак у НАТО, односно платформа за припремљене неке земље да за тако нешто буде благовремено форматизована. То се јасно распознаје и из речи једне америчке функционерке која се бави нама. У питању је по чврстој руци и бритким речима нашој јавности позната Викторија Нуланд. Сада када се похвалила својим успесима у вези са Финском, постаје додатно разумљиво на који се начин, између осталог, она ангажује у вези са Србијом и нашим регионом.

Била је недвосмислена у вези са тим да се као припадница пет америчких администрација доследно бавила припремањем Финске да постане део НАТО-а. Постала је функционерка 1993. године, а земља којом се бавимо отпочиње своје атлантске интеграције наредне године. Нама је почела интензивно да се бави знатно касније, али ништа мање интензивно, и то пре свега у вези са нашим војно-политичким позиционирањем и редефинисању односа са Косовом на начин који је по вољи САД. Како је током своје посете Београду 2014. истакла: „САД имају интерес за пуну нормализацију односа Београда и Приштине“. Американци и не крију да то подразумева „обострано признање“. Затим је додала: „Овде сам да нагласим да САД желе да прошире и ојачају односе и сарадњу са Србијом у регионални и евро-атлантским питањима, као и када је реч о економији“.

ПАКЕЛНА „СРБИЈАНИЗАЦИЈА“

Видимо до чега је бриселско-вашингтонска „нормализација“ односа између Београда и Приштине до сада довела. Прихвативши помпезно Брисел 1 (2013) и потом закулисно много гори Брисел 2 (2015) – готово да смо потпуно изгубили и контролу над северним делом (до тада ван домашаја Приштине) наше и раније већим делом окупиране јужне покрајине. Нелегална албанска власт сада тамо хапси како хоће и кога хоће, затвара алтернативне путеве (што се баш ових дана дешава док Београд ћути) и на дуге начине нам бруталном силом намеће своју вољу. Београд некада гура главу у песак, некада љутито негодује, али ништа конкретно не предузима.

Тако је створен основ да отпочне следећа фаза западно-албанске мирнодопске агресије против нас. Тренутно се користи сукоб у Украјини како би нас натерао да после теренског препуштања онога што нам припада, поцепамо и тапију која сведочи о власништву. Другим речима, да Приштини омогућимо да уђе у преостале међународне институције укључујући и УН (чиме бисмо обесмисли Резолуцији 1244), те да се према њој безрезервно односимо као према престоници независне државе. После неког времена на ред би дошло и признање. Слично – када се ради о подривању српских интереса – планирано је да се дешава и на војно-политичком плану и када је у питању наш однос према Републици Српској.

Тамо је Додик препрека даљој централизацији БиХ и њеном увлачењу у НАТО. Спречава наставак оба процеса, па се зато од стране Запада очито тражи подршка Београда за његово уклањање. Докле се стигло у њеном евентуалном добијању, тешко је рећи (на страну јавне изјаве о добрим односима Београда и Бањалуке), али официјелна Србија очито макар донекле релативизује одбрану РС прихватањем, упркос чврстој позицији РС у вези са тим, нелегално постављеног високог представника као да је легалан. Са Русијом ствари стоје и горе. Судећи по све резервисанијем односу српског естаблишмента према њој, интензивираној медијској кампањи која се против ње води од немалог броја средстава масовног (дез)информисања под контролом власти, те нашег учесталог гласања против Москве у УН – јасно је да је геополитичка „србијанизација“ већ увелико у току.

Несрећна околност за нас је што је она много гора од некадашње „финландизације“. Финска је некада стала на совјетску страну на коју очито није желела да иде, како би добила окупиране територије натраг и отклонила опасност од даљих по себе негативних потеза. С друге стране нама Запад не нуди ни да поделимо Косово и Метохију и у вези са тим повратимо пуну контролу само над делом те наше покрајине, већ од нас тражи да је се у потпуности одрекнемо. Слично стоје ствари и са РС. Њој се као компензација за наше подређивање Вашингтону не нуди ни реафирмисање изворног дејтонског статуса, а камоли право на самоопредељење које свакако прижељкује огромна већина грађана Српске. А од Србије се тражи да уведе санкције Русији и тако одбаци подршку коју нам она пружа за одбрану виталних националних интереса!

ОДРИЦАЊЕ ОД СРПСТВА?

„Србијанизација“ – која је на нас малигно пројектована „финландизација“ – подразумева не смо подређивање слабије стране јачој у домену њених интереса у односу на треће факторе (што прагматично у неким околностима може да се разуме), већ и одрицање млађег партнера од онога што за њега има суштински значај (што нема никакво оправдање). Не трампи се сопствени спољнополитички и безбедносни суверенитет за територијални интегритет и неке друге велике користи, већ се чак и то подрива ради празних обећања. Нација тако не добија ниша а окупатору мирно даје све до чега јој је стало.

Амерички сенатори који су нас недавно посетили и званичница Стејт департмента Карен Донфрид која нам је дошла у госте после њих, око свега тога били су јасни. Србија мора да се геополитички и национално „ослободи“ Русије, Српске и Косова. Разуме се на то се надовезује и „растерећење“ од енергетске сарадње са Москвом и интензивних економско-инвестиционих веза са Кином. Оно што тако остане од нас, треба после тога да направи само још један корак и уђе у НАТО. Онда би процес геополитичке „србијанизације“ био окончан а ми бисмо били награђени слањем својих (већ увелико прилагођених НАТО стандардима) трупа на исток Европе и на друге меридијане где Вашингтон то пожели.

О свему томе требало би да размислимо док слушамо лажи о изнуђеној промени неутралног статуса Финске (има и много других лажи са којима се редовно сусрећемо али поменуте су сада посебно битне). Финци – који су дубински ненаклоњени Русима (били су провинција царске Русије, ратовали су са Совјетским Савезом 1939-40 и 1941-44), ма колико у једном периоду били присиљени да играју на њихову музику – можда ће устину постати још срећнији пошто нестану и симболички остаци „финландизације“. Али ми ћемо засигурно постати још много несрећнији ако допустимо да буде окончана „србијанизација“.

Процес дефинитивног одбацивања наше политичке неутралности у том случају биће допуњен сличним војним кретањима, а наши национални интереси од РС преко Косова и Метохије до Црне Горе, били би потпуно анулирани. „Србијанизација“ за разлику од „финландизације“ има и идентитетску димензију која се огледа у свођењу српства на србијанство. А ако се томе, у овом стадијуму макар и само (гео)политички (после тога би било окончано и национално растакање српства), буде ишло на руку, онда би они који воде такву политику требало да у наше школске програме уграде најстрожу осуду српских лидера на челу са Николом Пашићем и регентом Александром Карађорђевићем, који су одбили аустроугарски ултиматум 1914. године, као и наших војвода – од Радомира Путника до Живојина Мишића – које су после тога предводиле одбрану земље. Јер, чему све то ако се данас одричемо свега што је за нас битно?

Могли смо да се по актуелном НАТО моделу „србјанизирамо“ и пре сто година. Или су велеиздајници они који тада тако нешто „далековидо“ нису прихватили или су то они који би данас на тако нешто пристали. Патриотизам једних искључује то у случају других. Но, надам се да до тога ипак неће доћи, односно да се ради само о мојим мрачним слутњама услед нашег званичног прекомерног попуштања оним спољним факторима који желе да нас „србијанизирају“, што ипак неће отићи у самозатирућу крајност. Надајмо се да је тако али се ипак спремајмо за одсудну националну борбу!

Извор: Печат