Владимир Умељић:  ПАРАЛЕЛНИ СВЕТОВИ ИЛИ ДА ЛИ СЛАВУЈ СВИМА ИСТО ПЕВА?

 

Кадa се од тројице слепих захтевало да на основу чула додира опишу магарца, један је тврдио да је то пар великих ушију, други да се ради о чврстом, облом трупу а трећи да је то један снажни и гипки реп. Четврти би вероватно рекао, то је једна влажна њушка са великм зубима а пети , тја, ко зна шта.

И – настаје криза, почиње свађа, сукоби ескалирају и отимају се контроли.

Актуелна тежња Запада ка екстремној поларизацији света са (несумњиво утопијским) циљем опште изолације Русије, највеће државе на свету, не обелодањује настајање, већ само огољује егзистенцију паралелних светова, паралелних стварности и катапултира их у једну нову, сада акутнo супротстављену фазу.

Језик слепих у оваквим кризним временима престаје да служи као средство комуникативног (спо)разумевања, јер се идентични есенцијални појмови као слобода, равноправност, сигурност, иста права за све и сл. испостављају у разним срединама као међусобно некомпатибилни, као одраз само своје представе стварности, само свог система вредности, свог света.

Истина тј. њена арбитрарна улога при свим конфликтима се релативизује све до непрепознатљивости, обезвређује и потискује. То чине наравно они, којима она смета, који желе да је потру, да она нестане.

Сходно томе, само је консеквентно да у том (наводном, исконтруисаном) вакууму Орвелова стравична визија и правила „Рат је мир“, „Слобода је ропство“ и „Незнање је снага“ избијају на површину, постају временом реалност, коју заправо нико не би требало, не би смео да пожели.

Сигурно, не може се очекивати да политичари то јавно изговоре, као ни нпр. бизарни мото „Сви су једнаки, али неки су једнакији“, али то ништа не мења на туробној перспективи једног распаднутог и само парцијално функционалног света, који се састоји из парцијалних, паралелних светова, јер искључиво у сопственом интересу (ре)дефинисаних стварности.

Ко, међутим, пита нормалног човека – да ли славуј свима исто пева?

Русија је кренула у војну интервенцију у Украјини и предисторија ове нове фазе односа Истока и Запада је добро позната. Запад баца дрвље и камење на Русију и позива се при томе на неопходност одбране есенцијалних цивилизацијских принципа „слобода, равноправност, сигурност, иста права за све“.

Русија се позива на исте принципе – да ли то значи да су контрахенти заправо исти?

Не, ни у ком случају, јер – предисторија ове нове фазе односа Истока и Запада је, још једном, добро позната. Контрахенте може изједначити само неко, ко сматра да „Не постоје чињенице, већ само интерпретације“ (Фридрих Ниче), ко значи сматра да истина по себи и за себе не постоји, и да је легитимно успоставити правила Орвеловог „Великог брата“.

Погледајмо једно врло компетентно сведочанство времена о дотичној предисторији (април 2014, када је пуч у Кијеву запалио капислу данашње ескалације):

 

„Фински дипломата Петер Иискола (Peter Iiskola) позива народе Европе да пруже отпор САД:

Уколико Европски парламент одмах не промени свој однос према Русији и САД, свет ће се већ до јесени наћи на прагу новог страшног рата. У то је убеђен искусни фински стручњак за међународно право, до недавно дипломата, члан Савета Европе, координатор ОУН, Петер Иискола. Говори осам језика, укључујући руски. У 2000/2001. је као представник Савета Европе радио у Чеченији, а пре тога у истом статусу у Босни и Херцеговини. Радио је у Сталном арбитражном суду у Хагу. Живео је и радио у Холандији и Француској. У разговору са дописником „СП“ (Свободнаń пресса, Слободна штампа) он говори 30. априла 2014. о стварима које су директно везане за кризу у Украјини.

Ако Европски парламент одмах не промени свој однос према Русији и САД, свет ће се већ до јесени наћи на прагу новог страшног рата.

 

„СП“: По вашем мишљењу, Петер, да ли су украјинска збивања последица чисто унутрашњег „сукоба интереса“ или су их изазвале неке „спољашње силе“?

‒ По мом мишљењу, већ су сви у Западној Европи, и не само тамо, схватили да се ово једноставно није могло догодити без спољашњег уплитања. Сједињене Америчке Државе су главни „луткар“, оне вуку конце којима покрећу своје марионете. Познато је да су у револуцију у Украјини Американаци уложили пет милијарди долара. То су недавно објављени званични подаци. Може се рећи да је то оно што је забележено у документима. Можемо само да нагађамо колика су још средства без писаног трага убачена за уништење суверенитета Украјине. И то уништење рукама Европљана. Тачније, Европске комисије. Она је отворено вршила притисак на председника Јануковича, приморавајући га да потпише Споразум о придруживању између Украјине и Европске уније. Тада није обраћала пажњу на демократију, ни најмање се није бринула за људска права и слободе. Иако много воли да се у јавности крије иза прича о демократији.

„СП“: Зашто водеће државе Старог света, у лицу своје Европске комисије, дозвољављју да њима управљају САД?

• Због тога што, прво, у овој организацији је остваривање интереса банкара има приоритет, банкари одлучују о свему у данашњем западном свету. Друго, Европска комисија – није демократска институција. У њој је мање демократије него што је било у Политбироу ЦК КПСС. У Европској комисији је безмало три туцета комесара, именованих од стране Европског савета. Народи Европе нису изабрали те комесаре. Није изненађујуће што се ту често доносе одлуке која имају мало додира са интересима појединих земаља.

У Украјини, они су заменили једну, легалну, групу разбојника, другом, још гором.

Знамо: у Кијеву је била демократија, али лоша. Тамо су владали сами олигарси. Сада постоји хунта на челу са другим олигарсима, за Европу погоднијим. Међутим, Украјина је ситница. ЕУ и САД које стоје иза ЕУ имају други циљ – преврат у Русији. Ако ваша држава покаже слабост, они ће бити веома задовољни. Њима се допадало кад су код вас заповедали Березовски, Ходорковски, Абрамович. И, наравно, никако им се није могло допасти кад је Путин све то прекинуо. За САД је био посебан ударац кад су схватиле да Русија гради, а то не без успеха, Евроазијску унију. Без Украјине, та градња се мало компликује, али је свеједно и даље реална. Она је очигледна противтежа Европској Унији која је послушна пред Јенкијима! А шта је то Евроазија? Па, то је 75 % светских ресурса. Зар се такав савез може допасти САД?

„СП“: Кијев је недавно посетио потпредседник САД, Џозеф Бајден. Између осталог, он је у разговору са тренутним украјинским руководством рекао да ће их избавити од зависности од руског гаса. Вели, постоји одлична алтернатива…

• Да , чуо сам то. Апсолутно нестварно. Американцима нису потребни ни Турчинов ни Јацењук са Јарошем. Ове фигуре нису у принципу неопходне ни Европској унији. Стога су и сви разговори и обећања дата наведеним грађанима – чист блеф. Полазим од тога да САД сада имају сопствене реалне проблеме. Код њих задуженост износи 103% БДП-а. У трговинском билансу имају дефицит од 800 милијарди долара. Русија, поређења ради, има суфицит од 200-300 милијарди. Американци кажу да могу да оборе цене нафте и тако нанесу штету вашој земљи. Они добијају „црно злато“ углавном преко Саудијске Арабије. А за њу је пад цена нафте веома штетан. Ваш Путин је 17. априла рекао да Русија неће имати проблема ако падну цене нафте. А Саудијска Арабија хоће, знам то поуздано (…)“

 

Не могу се довољно често понављати ни речи значајног немачког државника Хелмута Шмита из 2015, који није био никакав русофил, напротив, он је шта више био тај који је својевремено издејствовао постављање нових НАТО-ракета средњег домета у Западној Европи, као противтежу руским СС-20:

 

„Упозоравам на опасност демонизирања Путина. Он није опаснији од било ког другог председника једне велике земље. Нисам чак ни сигуран, да ли су САД мање опасне од Русије (подвучено од стране аутора). Осим тога, Путин није никакав заговорник рата и налази се у изузетно неугодној ситуацији. Разлог за ову ситуацију су идиотске понуде ЕУ Украјини и Грузији уочи украјинске кризе. То је све прилично велика будалаштина!“

 

Човек би могао у недоглед да пита западне водеће елите, зашто не размисле о овим гласовима разума, али то би по свему судећи било равно молби, упућеној једном од рођења слепом човеку да нам опише Мона Лизу или Микеланђелов свод Сикстинске капеле.

Исто толико мало смисла би имало суочити их само прагматично са иначе непревидивом (осим наравно за слепе) чињеницом, да ће њихово делање неминовно резултирати значајном победом Кине, САД ће (материјално) проћи без неких великих последица, ЕУ ће уз Русију и нарочито Украјину бити осетљиво оштећена а  добар број сиромашних држава света има врло тешко време пред собом.

За предводнике Запада, за плашити је се, истина наиме не егзистира, него само горе наведени Ничеов поразни релативизам: „Не постоје чињенице, већ само интерпретације“ и ако се њихова партикуларна конструкција „једине стварне стварности“ не прошири на читав свет, утолико горе по исти.

Време доминанције пословичних сестара-близнакиња, ароганције и игноранције, карактеристично за декадентну фазу свих незаситих империја у историји човечанства, управо тече.

То је, искуствено, једна хазардерска и врло опасна фаза.

 

Време савезништва при борби против Зла са великим „З“, у оквиру антихитлеровске коалиције је прошлост, но и тада су биле евидентне битне разлике између САД и Русије (тада Совјетски Савез), које су и данас детерминантне.

Појаснимо то кратко путем неколико питања из области „контрафактичне историје“ („Шта би било, кад би било?“).

Да ли би Русија (Совјетски Савез) добила рат против нациста и њихових савезника и без учешћа САД?

Да, врло вероватно, само би при томе имала да жали не тридесет, већ по могућству педесет милиона сопствених жртава. Рат је био вођен на руској територији и за њу је то било питање опстанка, голог преживљавања. Предаја (= национално самоубиство) и пораз (= уништење нације) никада нису биле опције.

Да ли би САД добиле рат против нациста и њихових савезника, пре свега Јапана, и без учешћа Русије (Совјетског Савеза)? Да, врло вероватно, иако се рат није водио на њиховој територији и њихов опстанак ни у једном тренутку није био доведен у питање. Само што би у том случају њихови противници имали да оплакују додатне милионе цивилних жртава, јер би САД употребиле не две, већ десет или двадесет атомских бомби, које су иначе већ биле допремљене у њихову пацифичку базу Тиниан.

Иако је нпр. амерички историчар Мартин Шервин (Martin Sherwin) већ друго нуклеарно бомбардовање и масовно убиство цивила у Нагасакију 1945. означио као „у најбољем случају бесмислено, у најгорем случају геноцид“.

Да ли су ове разлике и данас, у случају Украјине непревидиве?

Шта се десило са САД, које су не тако давно (у историјским размерама) представљале наду човечанства у бољу будућност, шта се десило са њиховим енормним позитивним потенцијалом, који је у међувремену извитоперен и стављен у службу негативног, у службу тежње ка светској хегемонији по дословце сваку цену?

Како је дошло дотле, да амерички дисидент и бивши врхунски шпијун НСА, Џ. Кирк Виби (J. Kirk Wiebe), 2013. потврди „Заменик председника Буша, Дик Чејни, јасно је рекао, „Америка мора да пређе на ‚мрачну страну‘ и ту смо у међувремену и стигли. На мрачну страну.“

У овим Вибијевим речима је садржан одговор на горње питање, шта наиме већ дуже времена односи превагу при размишљању и делању водећих структура САД. Постоји ли, међутим, нада у позитивни преокрет и враћање правим (не до изругивања инструментализованим и лишеним садржине) вредностима, као што су слобода, равноправност, сигурност, иста права за све?

Да, увек, мада ће промене тешко доћи из интерних кругова естаблишмента САД.

Дао Бог да се варам, али они су, како изгледа, неповратно заробљени у свом самоконструисаном паралелном свету и безрезервно, безнадежно, по сваку цену се идентификују с њим.

Но постоји и оно што се зове „нормални човек“ на Западу, који је у извесном смислу такође жртва своје врхушке и још увек не примећује да са сваким покушајем да се Русија стави под једно стаклено звоно, једно такво звоно расте и јача око његовог сопственог света, око паралелне стварности, коју је та врхушка прогласила „једином стварном“.

Када ће исти схватити, да од свих правила „Великог брата“ оно базично, полазно, коме сва друга следе, гласи „Незнање је снага“, јер незнање маса је заиста увек била и остала снага властодржаца?

Да компјутерски условљена поплава информација („informational overkill“), којој је перманентно изложен, не доноси више знања, већ само олакшава даљу и само интересно мотивисану виртуализацију стварности и манипулацију људи?

Јер као што се неискусна сардина сакрива у некој стеновитој шупљини и пре раније него касније завршава у стомаку делфина, док се искусна крије у мноштву осталих сардина, тако се и промишљена лаж радије и успешније скрива у нешто невиних, општих и у дотичном контексту нерелевантних истина и маси полуистина, да би је нормални човек лакше прогутао и сварио.

Када ће дотични смоћи снаге да се опрости од несумњиво привлачне заблуде да је он/она у свом паралелном свету (око 15% човечанства) бољи, квалитетнији, супериорнији, способнији, културнији, моралнији од оних других (око 85% човечанства), да је позван да их „води, поучава, цивилизује, мењa“?

Односно да их свим силама гура и утискује у сопствене шаблоне мишљења, јер само он ето зна шта су слобода, равноправност, сигурност, иста права за све… а и да је магарац само влажна њушка са великим зубима…

Сигурно, та слепа послушност и самоубеђеност владајућих номенклатура да је истина неважна и да сила све решава није ексклузивна особина ове културолошке традиције (подсетимо се само совјетске фазе у руској историји, пошто је Запад врло радо извезао безбожни комунизам на Исток), али овде интересује конкретна криза и њени главни актери.

А дотични релативизујући и презриви став према истини је одавно укорењен на Западу, није га Ниче измислио. Јер зар није већ оснивач језуита и светац Ватикана Игнације Лојола својевремено постулирао тј. наређивао:

„Када моја црква каже да је црно заправо бело, онда морамо одмах бити спремни да то поверујемо, ширимо и бранимо“?

Када ће, дакле, „нормални човек“ на Западу прогледати, спознати и акцептирати чињеницу да живи под стакленим звоном а да је стакло крхко? Јер погрешно је и увек један опасни бумеранг, када се прихвати став својих – политички, интелектуално, духовно, финансијски, медијски – надређених, да је црно заправо бело. Како каже једна стара и несумњиво мудра немачка пословица:

„Ко седи у стакленој кући, не би требало да баца камење на друге“.

Један корак на том путу би био и нпр. схватити наук, иначе на нивоу основне школе, да ако прође покушај његове врхушке да се Достојевски данас прогласи недостојним и ништавним, да се тиме широм отвара пут да се сутра то исто деси са Шекспиром и Гетеом, Дантеом и Бодлером.

Да је свако „кажњавање“ Руса истовремено и самокажњавање.

Можда би, међутим, за почетак било довољно и једно, на први поглед безазлено питање: „Да ли славуј свима исто пева?“,  на које човек може дати само позитиван одговор. Мада није искључено да би у паралелном свету Запада данас тај одговор могао да по могућству буде и одречан.

 

Уколико се ради о руском, дакле санкционисаном славују.

: