Алистер Крук: Слепе улице европске политике

Резултат француских избора поново је демонстрирао окоштале ригидности европског друштва, које долазак јаке и сврсисходне (читај „трансформативне“) владе – налик на, примера ради, Де Голову – чине готово немогућом на националном нивоу. Међутим, када се таква национална ограничења ставе у комбинацију са европском супранационалном институционалном неспособношћу да се реагује на специфичности сложених ситуација, добијамо тоталну парализу – немогућност да се политика промени на било који смислен начин у већини чланица ЕУ.

Европа је читаву деценију паразитирала са својим менаџерским „меркелизмом“, који можемо дефинисати као усађену несклоност ка доношењу тешких одлука, као гурање проблема под тепих уз разбацивање новцем унаоколо, те као клаћење између левице и деснице у зависности од тога како ветар дува. Било је то доба лаких одлука у којем се нису решавали структурни проблеми.

Ово је међутим отерало ЕУ у ћорсокак – и то баш у моменту када се она суочава са ратом у Европи, а пламенови рекордне инфлације већ горе, откривајући бирачким телима реалност сурових промена.

Макрон је масовно непопуларан у Француској. Сматрају га одсутним и арогантним, те неуспешним у доношењу битних политичких или економских промена. Но, упркос томе, као и упркос чињеници да је у првом кругу извора добио свега 4 од 10 гласова, на крају је убедљиво победио. Зашто? И зашто, у таквим условима, Ле Пенова – која је значајно побољшала свој рејтинг у већини француских заједница – није прошла боље у другом кругу у којем је изгубила подршку? Водила је добру кампању и није правила грешке у телевизијској дебати.

Моћ етикете

У овоме лежи структурна ригидност (која се не ограничава само на Француску): Ле Пеновој је прилепљена етикета – она је „ултрадесничар“, како медији главног тока непрекидно инсистирају. Невезано са тиме да ли се слажемо или не са њеним конкретним политичким ставовима, треба истаћи парадокс да, објективно посматрано, њена политика онако како је представљена има више додирних тачака са њеним ривалом Меланшоном из француске Нове левице, него са Макроновим статусом кво.

Левица је ближа десници (Ле Пеновој) него центру (Макрону). Међутим, прво двоје не могу да се повежу – левица у Француској је психолошки форматирана тако да се уједињује са центром против деснице, ма како им програми били различити. Купљени медији главног тока увек без грешке благосиљају такав центристички аранжман.

Резултат Ле Пенове у другом кругу није ни последица тога што је третирана као пропутиновски настројен кандидат – јер по питањима Русије, НАТО-а, Украјине и Путина, она једва да се разликовала од Меланшона.

Етикета је била довољна: 42 одсто Меланшонових бирача гласало је за Макрона у другом кругу, иако га углавном презиру. Идентитетска политика (створена најпре у Француској у 18. веку, а потом популаризована од стране Хилари Клинтон 2016. године) је оружје: левица не може да натера себе да гласа за „ултра-десничарског“ кандидата, ма шта се догодило. Центар и левица морају да се уједине против ње. Ово је структурална чињеница доброг дела европске политике.

Меланшон изгледа жели да однесе превагу на јунским изборима за парламент, а шушка се и да има амбиције да постане премијер, при чему би, наравно, био у кохабитацији са председником који је заговорник статуса кво. Парламент ће можда добити нешто јаче посланике, али у суштини биће по оној старој „plus ça change“ (фр: што се ствари више мењају, то више остају исте, прим. прев).

Тактика парализе

Евро елите нашироко примењују ову центристичку тактику парализе. У Италији је састављена непопуларна центристичка коалиција изборно слабијих странака, за коју се може рачунати да ће избегавати тест генералних избора. Овакве странке се потом удружују са лево нагињућом менаџерско-професионалном класом метро-елитних космополита, тј. Центром, који има корист од статуса кво – а све како би се популисти и десница држали изван власти. Макрон је у Паризу победио у односу 3 према 1. У Британији, 90 одсто лондонских бирача чврсто је припадало табору за останак у ЕУ.

Резултат је да непопуларни европски политичари истрајавају са својим непопуларним корпоративистичким политикама статуса кво.

Зар то није онда ништа друго него „политика по старом“? Да, али има своју цену: парализа и растућа отуђеност. Моћ и новац гравитирају ка метрополитском центру науштрб народа, а одатле цуре ка Бриселу, незаинтересованом за јавно негодовање, протесте и осиромашење.

Године искључујуће политике практиканата статуса кво ускратиле су многим европским државама перспективу постизања било какве значајне промене. Средства сврсисходне трансформације намерно се препуштају труљењу, а и сами „блокови центра“ често су бајати и исцрпљени, док се пунокрвна политика забрањује.

Данашњи менаџерски интеграционализам намерно је успостављен као директна антагонистичка супротност свим облицима национализма, као да су они антиевропски. Међутим, постоји нешто што се зове „европска култура“ која нас некако све повезује у нашој разноликости, макар као сећање усађено у најдубљим слојевима нашег бића.

То није „равна степа“ данашњих монолитних, диригованих порука ЕУ. Крајем 15. века, Ренесанса (која се протезала кроз читаву Европу) је рођена као обнова везе са духом антике (паневропске културе) – не како би је просто копирала, него као плодно тле за развој нечег новог.

Европа је, међутим, била историјски најјача када су се различите државе културно надметале.

Primus inter pares

Макрон је убедљиво победио – и појавиће се у Бриселу као јасни primus inter pares, нарочито пред Немачком у њеном садашњем ослабљеном и подељеном стању. Тамо ће открити да, иако је доминантан, проблем је у томе што не деле све чланице блока Макронову визију Европе. Како је један дипломата то објаснио: „Макронови европски креденцијали никада нису довођени у питање, напротив – он уме да буде већи Европљанин од Европе“ (иначе је након његове изборне победе управо то мантра коју је ЕУ понављала).

Просто, за француске политичаре последњих година мото је „Европа је Француска“, додуше нешто увећана. А Макрон ће по свему судећи наставити са том јупитеријанском политиком.

Он је међу првима пригрлио иницијативу за увођење ембарга на руску нафту и гас. Надовезујући се на гашење Северног тока 2, то је потез који наговештава деиндустријализацију Немачке и оштро одвајање од Русије. Немачка је, услед Бајденовог украјинског пројекта, гурнута у немилост Вашингтона, као пука сенка онога што је некада била (чак и уколико сачува приступ јефтином руском гасу још неко време).

Сада ће доминантна бити Француска, која ће настојати да изгради војне структуре унутар ЕУ како би уживала и војно-безбедносну доминацију, као једина нуклеарна сила и стална чланица Савета безбедности УН.

Да ли ће Макрон остварити ове позамашне циљеве зависиће од његове способности да убеди и ласкањем приволи друге лидере да га прате, изграде консензус и постигну конкретне споразуме, уместо да просто агитује и свађа се. Једна од препрека са којим би Макрон могао да се суочи у годинама које долазе је колективни инстинктивни отпор перспективи француске хегемоније.

Две велике кризе

Управо ту долази до изражаја други аспект структуралне ригидности. Европа се суочава са две велике кризе: Украјином и инфлацијом (која се већ разбуктава). Ригидност ће умногоме ограничити шансе ЕУ да са овим проблемима ефикасно – или уопште – изађе на крај.

Поводом оног другог (инфлације), Споразум из Мастрхита доделио је апсолутну независност Европској централној банци, која функционише без икакве противтеже – Конгреса, Беле куће или Министарства финансија – која постоји у случају америчких Федералних резерви, смештајући их у политички крајолик у којем су одговорне пред јавношћу. За разлику од било које друге централне банке, независност ЕЦБ није само статутарна на начин да се њени циљеви могу мењати парламентарним одлукама – она се мења једино ревизијом споразума.

Иако је „увођење евра у фундаментално мањкаву валутну зону било велика грешка, исто важи и за сваки покушај поништавања те грешке“, јер би дисолуција еврозоне била „једнака цунамију економске и политичке регресије“. Отуда „клопка“ у којој је Европа: она не може да се креће ни напред, ни назад. ЕЦБ не може да оконча квантитативна олакшања (без стварања кризе за Италију и Француску), нити може да подигне каматне стопе како би изашла на крај са растућом инфлацијом а да не изазове дужничку кризу познату као „lo spread“. (Скраћено од „loan spread“, ради се о термину који је последњих година постао популаран у Италији, а означава разлику у цени по којој се задужују Италија и Немачка, наравно у корист Немачке, прим. прев).

У контексту инфлације, Француска има битну улогу као један од презадужених „болесника Европе“.  Она зато није у најбољој позицији за вођство, а у сваком случају, права реформа би захтевала ревизију уговора о основању ЕУ, што је неприхватљиво за већину земаља.

Императив консензуса

Оно што међутим чини ЕУ различитом од било које друге политичке структуре је претпоставка консензуса (и протоколи који из те претпоставке проистичу) – система дизајнираног тако да искључи непредвидивост јавне дебате или политичког неслагања. Исти образац важи и за више нивое, где се одлуке прослеђују Савету у којем се коначне одлуке морају аминовати „породичним фотографијама“ и једногласним саопштењима.

Императив консензуса је све. То објашњава зашто је креирање политике унутар ЕУ тако тајновито и лишено онога што је елементарно за политички живот на националном нивоу – отвореног и нормалног политичког полемисања. То је такође и разлог зашто је ЕУ тако крута и неспособна да се фундаментално реформише.

Европски Савет (не мешати са Саветом Европе; прим. прев) је место на којем ће Макрон морати да корача пажљиво. Неће моћи да узме здраво за готово постојање консензуса поводом питања са високим емотивним набојем, као што су Украјина или Русија. Иако су све чланице технички равноправне па могу блокирати одлуке у складу са својим националним интересима, у реалности наравно огромна неједнакост држава де факто доводи до тога да Немачка и Француска командују процедурама, и то аргументима своје величине и моћи. Пошто се ове две земље не слажу увек, а и кад се слажу то нужно не наглашавају, не представља свака одлука Савета одраз њихове воље. Ништа се не подразумева.

„Не замајавамо се Европом”

Нарочито украјински сукоб истиче додатну крутост Европске уније. Како је Џорџ Фридман отворено рекао, поводом безбедносних питања Вашингтон се не бави Европом него је заобилази: „Више се бавимо државама – Пољском или Румунијом. Не замајавамо се колективном Европом“.

Незгодно! САД, заједно са појединим европским земљама, упумпавају (или макар покушавају да упумпају) тешко наоружање и ракетне системе у Украјину. Да, ове државе такође распирују сукоб, стварајући жаришта у Придњестровљу, Молдавији, Јерменији, Нагорно-Карабаху, Грузији, Казахстану, Киргистану и Пакистану – како би се развукла Москва. И продубљују посреднички рат (тврдећи, између осталог, да су њихови обавештајни подаци достављени у реалном времену довели до обарања руског војног транспортера, „усмртивши стотине“ руских војника).

Укратко, они одређују смер овог рата. Да ли ЕУ поседује одговарајућу службу за овакву ситуацију? Вероватно да не.

Ове кризе се развијају све брже и брже, далеко превазилазећи способности реаговања крутих структура и менталних склопова ЕУ. Ако ЕУ икада и успева да институционално функционише, онда је то у ведрим временима. Сада се њена отпорност тестира до граница пуцања низом непогода за које просто није прилагођена ни на супранационалном, ни на националном нивоу.

„Догађаји, догађаји добри мој дечаче“, сада управљају (алузија на одговор британског премијера Харолда Мекмилана новинару који га је упитао чега се највише плаши као државник: „Events, dear boy, events“, прим. прев).

 

Превео Владан Мирковић/Нови Стандард