Владимир Димитријевић: О ХРИСТУ И АНТИХРИСТУ У СВЕТЛОСТИ ВАСКРСЕЊА

ИСТИНИТА РЕЧ О ПОТОЊИМ ДАНИМА

Данас, у наше бурно и тешко време, много се прича о разним пророчанствима, о апокалипси, о последњим временима. У ономе о чему се прича има погрешних представа и штетних идеја, које људе смућују и не дају им да здраво и трезвено мисле. Зато се увек вреди сећати шта само Предање Цркве од Истока каже.

Антихрист, последњи лажи месија у злу уједињеног човечанства, долази на крају историје. Томе ће веома допринети атмосфера крајње пропасти народа услед светског рата. О трећем светском рату схиархимандрит Лаврентије (Черњиговски) је говорио: „Доћи ће час када ће се људи тући и бити, а онда ће настати светски рат… Слабе ће Господ узети, а остали ће се очистити кроз болести… А најјаче ће Господ оставити ради сусрета с Њим…“ Отац Лаврентије је још говорио да је тај рат – милост Божја, јер ће у њему погинути они људи који су духовно слаби и нису у стању да издрже у борби с антихристом… У јединственој светској власти централизованој у рукама антихриста, слављеног од скоро свих људи, већина ће видети једину гаранцију против могућности нових ратова и једини пут даљег мирног процвата човечанства.

КАКО ЋЕ ТО БИТИ

Само долазак антихриста на светску власт реч Божја приказује на следећи начин: на телу опустошеног и ратом разореног света устаће десет царева (Дан. 7, 24). Седморица од њих ће бити истомишљеници антихриста и они ће му предати своју силу и власт. А преостала три цара ће бранити своју независност, и антихрист ће морати да их покори војном силом (Дан. 7, 8, 20–21). „Када народи – писао је Лактанције – прекомерно умноживши војску и напустивши обрађивање земље – што представља почетак распада и пораза – све униште, истроше, прождру, онда ће са крајњих граница северне земље изненада устати веома снажни непријатељ. Он ће тројицу од њих истребити, а остали ће склопити с њим савез, и он ће им свима постати вођа. То ће бити антихрист“.

После антихристове победе над трима државама, те тиме и уклањања једине препреке на путу ка светској владавини, Откривење га приказује (антихриста) као црвену звер са десет рогова (тј. као оног ко је потчинио десет држава) и седам глава (тј. који је поставио седам владара који су му се добровољно потчинили за своје опуномоћене представнике у њиховим земљама): Видјех звијер гдје излази из мора, која имаше десет рогова и седам глава, и на роговима њезиним десет круна (Отк. 13, 1; в.: тумачења светих Отаца Иринеја Лионског и Кирила Јерусалимског).

О ВЛАСТИ ЛАЖНОГ ЦАРА

О светској политичкој власти антихриста Откривење каже: И дана јој би власт над сваким родом и народом и језиком и племеном (13, 7). Иако ће у процесу освајања читаве светске власти од стране антихриста имати значај и обични људски труд и средства, али главни извор његовог успеха неће бити у њима. Сила ће му бити јака, али не од његове јачине (Дан. 8, 24). Своју власт и своју силу антихрист ће добити од сатане. И даде јој аждаја силу своју и пријесто свој и власт велику (Отк. 13, 2). Само ће се овим сталним сатанским деловањем моћи објаснити његов необични успех у брзом освајању све власти над светом и његова изузетна снага којој се никаква људска снага и власт неће моћи успротивити и наћи на путу; … „антихрист ће деловати – пише професор Бељајев – силом ђавола и чудима, а та сила је веома велика, он ће имати велико мноштво снажних помоћника“, осим тога „са муњевитим каналима веза и начинима општења преврат на целој земљи моћи ће одмах да се изведе“.

ЛАЖНИ БОГ

Опште прихватање антихриста за светског монарха биће истовремено повезано са општенародним признавањем њега и као јединственог духовног вођу свих религија. Владимир Соловјов у својем последњем раду „Три разговора“ изнео је претпоставку да ће антихрист, када се докопа власти, окупити Васељенски Сабор од представника свих религија. На том Сабору (у Јерусалиму) антихрист ће свима предложити да се уједине у једно стадо под једним пастиром. Главну пажњу ће обратити на хришћане свих исповедања, обећавајући им сваку заштиту ако га признају за свог владара. „Он (антихрист) ће трубити о себи – пише свети Јефрем Сиријски – као што су о њему претече трубиле, назваће се исповедником и препородитељем истинског богопознања. Они који не схватају хришћанство, у њему ће увидети представника и поборника истинске религије и придружиће му се. Разгласиће се он, назваће се обећаним Месијом. У сусрет ће му ускликнути његови питомци плотског мудровања, угледавши његову славу, моћ, генијалне способности, веома широк развој по световним стихијама, прогласиће га за бога и постаће његови помоћници.

КО ЋЕ ГА ПРИМИТИ?

Антихрист ће оличавати тадашње стање друштва и њега ће лако примити цео свет, који је одавно одступио од Бога. На попришту одступништва у прошлости добро су се показали књижевници и фарисеји. (Такви књижевници и фарисеји којима је поверено духовно васпитање народа увек ће постојати). Као такви ће се показати и нови одступници од Бога који Га само лицемерно поштују. Антихрист ће бити послат као оруђе Божанског искушења читавог света: ко воли и поштује Бога на речима, а ко Га заиста воли и поштује. Св. Нифонт Цариградски ( 15 в.) пророковао је о томе да ће свештенство последњих векова Цркве бити у моралном паду услед две страсти: сујете и стомакоугађања, а Свети Јован Кронштатски је још 1907. године говорио: „.Страшан пад вере и морала веома зависи од хладноће многих јерараха и свештеничког чина уопште према својој пастви“.

Уосталом, веома је важно напоменути да сви Свети Оци сматрају да је одсуство духовног разума, потпуна погруженост у плотско стање главни узрок тако брзог и неразумног људског заноса антихристом. А пошто се духовни разум може стицати и развијати само у условима исправног духовног живота који даје истинска православна Црква, онда ће у том часу потпуно духовно наоружани да би препознали све нападе и лукавства антихриста бити само православни хришћани, али не сви, већ само онај њен мали део који ће живети духовним животом по правилима Цркве. А јеретици и кривоверни, који или уопште немају духовни живот, или га практикују на неправилан и изопачен начин, неизбежно ће постати жртве антихристове обмане. Антихрист ће префињено заменити култ Богочовека култом човеко–бога и тражиће да му се поклоне као Богу. У Светом Писму се он приказује као онај који се преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња (2 Сол. 2, 3–4), као онај који говори охоле речи и хули на Бога, и дом његов, и оне који станују на небу (Отк. 13, 5–6).

Али, антихрист није победник. Он је поражен.

Победник је победио смрт – то је Васкрсли Христос.

ХРИСТОС ЈЕ ПОБЕДНИК

Господ наш Исус Христос је „смрћу смрт згазио“, како певамо за време васкршњег славља. Христова смрт је, по изузетно дубокој мисли из литургије св. Василија Великог „животворна“. Смрти, где ти је жалац? Пакле, где ти је победа? – узвикује ап. Павле (1 Кор. 15, 55). А жалац смрти је грех (1 Кор. 15, 56), то јест, отуђеност. Ишчупавши жалац греха (укинувши отуђеност) Својом крсном смрћу, Христос је уништио смрт као отуђење човека од Бога, као одвојеност од Живота. Богу хвала који нам даде победу кроз Господа нашега Исуса Христа (1 Кор. 15, 57). Ради тога се и догодило очовечење Христа, Његово распеће и васкрсење. Зато на Божанственој литургији благодаримо Господу ради „свега што се за нас збило (то јест, за све што је учинио Спаситељ): крста, гроба, тридневног васкрсења, узласка на небеса, седења с десне стране (Бога Оца), и другог и славног доласка“ (из Литургије св. Јована Златоуста).

ЗАШТО ЈЕ ХРИСТОС СПАСИТЕЉ

Зато се управо Христос и назива Спаситељем зато што нас спасава од отуђености, то јест од греха (упоредити: Мт. 1, 21: … и надени му име Исус; јер ће он спасти народ свој од грехова њихових).

И да помири с Богом и једне и друге у једном телу крстом, убивши непријатељство на њему (отуђеност) Христос дошавши благовести мир вама који сте далеко и онима који су близу (мир, на језику Новог Завета јесте општење с Богом); тако да више нисмо странци ни дошљаци (нисмо отуђени од Бога), него своји Богу и уграђујемо се у обитавалиште Божије у Духу (Еф. 2, 16–22). Само кроз ваплоћеног Јединородног Сина Божијег добијају људи истински живот, живот вечни; јер кроз Њега имамо и једни и други приступ Оцу у једном Духу (Еф. 2, 18). Зато Христос и говори: Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у мени не останете. Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у мени и ја у њему тај доноси нови плод, јер без мене не можете чинити ништа (Јн. 15, 4–5). А Богу хвала који нам даде победу (над отуђеношћу) кроз Господа нашега Исуса Христа (1 Кор. 15, 57). На литургији хришћанин с нарочитом снагом и реално доживљава победу Христову над озвереношћу и отуђеношћу, учествује у тој победи.

Ево стојим на вратима и куцам– говори Господ – ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном (општење). Ономе који победи (победа над отуђеношћу) даћу да седи са мном на престолу моме, као и ја што победих, и седох са оцем мојим на престолу његовом (Отк. 3, 21–23).

ШТА ЈЕ РАЈ?

„Рај је – каже св. Исак Сиријски – љубав Божија у којој је наслада свим блаженствима… Дрво живота је љубав Божија од које је отпао Адам… Ко је стекао љубав, тај свакога дана и часа једе Христа, и од тога постаје бесмртан; јер речено је: Ако ко једе од овога хлеба живеће довека; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живот света… који једе хлеб овај живеће довека; и неће видети смрти довека (Јн. 6, 51, 58). Блажен ко куша хлеб љубави који је Исус. А да онај који куша љубав куша Христа који је Бог над свима, о томе сведочи Јован, говорећи: Бог је љубав (1 Јн. 4, 8, 16). Дакле, који живи у љубави жање живот од Бога, и још у овом свету, у свету који осећа овде, мирише онај ваздух васкрсења. Тим ваздухом ће се насладити праведници по васкрсењу. Љубав је Царство; за њу је Господ тајанствено обећао апостолима да ће је окусити у Царству Његовом. Јер је речено: Да једете и пијете за трпезом мојом у царству моме (Лк. 20, 30), што не значи ништа друго до љубав… И када достигнемо љубав, тада смо достигли Бога и наш пут је завршен и дошли смо до блаженства тамошњег света, где су Отац, Син и Дух Свети“ (Подвижничке беседе, беседа 83).

„О, Пасхо велика и најсвештенија, Христе! О, мудрости, и Слово Божије, и сило! Дај нам да имамо потпуног удела с тобом у невечерњем дану Царства Твога!“ (из канона Недеље свете Пасхе).

ОН ЈЕ СВЕТЛОСТ

Бог је савршена љубав (зато, у поређењу с Њим, нико није благ осим јединога Бога – Мк. 19, 17, то јест, Он је љубав у потпуности. Значи да у Њему нема апсолутно никаквог отуђења. И ово је обећање – каже апостол Јован Богослов – које смо чули од Њега, јављамо вама, да је Бог светлост, и таме у Њему нема никакве (1 Јн. 1, 5). Према мишљењу Светих Отаца, једна иста љубав Божија за праведнике биће извор блаженства, а за грешнике извор мучења. „Оне који се муче у геени – каже преп. Исак Сиријски – шиба бич љубави. И како је горко и сурово то мучење љубави! Јер они који су осетили да су се огрешили о љубав, трпе мучење које је изнад сваког мучења које изазива страх: туга која погађа срце због греха против љубави, страшнија је од сваке могуће казне. Не треба нико да мисли да су грешници у геени лишени љубави Божије… Али љубав својом силом дејствује двојако: она мучи грешнике и весели оне који су испунили своју дужност“ (Подвижничке беседе, беседа 18). „Божанска љубав – пише истакнути руски богослов В. Н. Лоски – постаће неиздрживо мучење за оне који је нису стекли у себи“.

Исто то говори и св. Григорије Богослов: „Признај васкрсење, суд и награду од стране праведног суда Божијег. И та награда за очишћене срцем биће светлост, то јест, Бог видљиви и спознатљиви по мери чистоте, што називамо и Царством Небеским. А за оне који су слепи умом, то јест, за отуђене од Бога, у мери овдашње кратковидости, биће тама“.

ШТА ЈЕ ПУТ?

Ми заиста живимо у сенци рата и пропасти. Ми заиста живимо у сенци антихриста.Али, то није разлог за кукавичлук и бежање, него за истинско покајање и суочавање са Богом и својом душом.Свет ће постојати док има људи који се спасавају у Христу.Начин да продужимо историју је идење за Христом. Потребно је да волимо, а не да будемо равнодушни.„Данашње поколење је – говорио је старац Пајсије – поколење равнодушности“. Повећање неодговорности, равнодушност према другима код савремених људи сведочи о крајњем степену њихове отуђености, о крајњем недостатку љубави у њима. Управо љубав рађа одговорност, заповеда да одговоримо на бол другога, да преузмемо на себе нечији терет, да помогнемо. О узајамној вези осећања одговорности и љубави више пута нам говори Свето Писмо. На пример: Носите бремена једни другима – говори ап. Павле – и тако ћете испунити закон Христов (Гал. 6, 2), закон који се састоји од љубави.

И то да нам, у овим данима васкршњим, буде свагда на уму.