Билбија: Србија треба да са Русијом има стратешке односе какве Израел има са Америком

АМЕРИЧКА `дубока власт`, чији је видљиви део Демократска партија САД, кренула је у прекомпоновање постхладноратовске верзије Pax Americana ради прављења „новог Запада“ који ће јој обезбедити пре свега потпуну контролу Европе и нови тип парирања Кини, са „савезом демократија“ и АУКУС-ом, проширеним Јапаном и вероватно Канадом, у улози главних инструмената.

Џо Бајден, Борис Џонсон и Јенс Столтенберг са фактичким присиљавањем Русије на рат у Украјини – направили су такозвану идеалну олују за велики план чија реализација је у току.

Само присиљавање је имало два окидача.

Први је био наступ украјинског председника, Владимира Зеленског, на Безбедносној конференцији у Минхену на којој је добио „трајуће аплаузе“ за најаву да Кијев одустаје од свог ненуклеарног статуса и креће у прављење атомске бомбе. А други, Столтенбергову више него изазивачку изјаву два дана пре почетка руске специјалне војне операције у Украјини: тражите мање НАТО на границама Русије, е – сада ћете га имати још више!

Руска операција је за Вашингтон и Лондон заиста „идеална олуја“: Русија је увучена у рат који већ покушавају да јој претворе у „други Авганистан“, ради чега САД само што нису Кијеву испоручиле модерног офанзивног наоружања за милијарду долара, поново се појавила „опасност са истока“ која дисциплинује Запад, оправдава даље постојање НАТО и храни америчку војну индустрију, а даје прилику за свеобухватне „адске санкције“ срачунате да – заједно са што дужим украјинским ратом – Русију економски баце на колена и обезбеде рушење Владаимира Путина изнутра.

Само, све што се догађа је и за Путина „идеална олуја“ за стварање нове Русије са својом сфером утицаја и својом валутном зоном којој се, поред „остатка СССР“, могу прикључити и Иран, Турска и неке арапске земље. И за (заједно са Кином) свођење америчке доминације у оквире „новог Запада“, са којим ће се постепено успоставити односи и правила игре (конкуренције и контролисане конфронтације) слична хладноратовским.

Док руска специјална операција буде трајала, а Ентони Блинкен не крије да би у Вашингтону волели да траје бар до краја 2022-ге, трајаће настојања „колективног Запада“ – из Вашингтона, Лондона, Брисела и Берлина – да све што им се отворило са „украјинском кризом“ усмеравају против Србије, Републике Српске и српског простора и интереса у целини.

Да Србију лишавају и реалне војне неутралности и права да стреми чланству у ЕУ, истовремено имајући стратешка партнерства са Русијом и Кином.

Да планским „преливањем Украјине“ на наш део Балкана наставе дедејтонизацију БиХ, прво блокирањем настојања Бањалуке да поврати бар део отетих надлежности које Српска има по Уставу БиХ, а потом преласком у офанзиву са позиција које су уграђене у дозвољавање Бакиру Изетбеговићу да Дејтонски споразум прогласи за лудачку кошуљу на телу БиХ.

Да „преливањем“ демонизују и прогласе малигним све српско – у готово потпуној симетрији са демонизовањем Русије и проглашавањем „малигним“ чак и „Ане Карењине“, Шостаковича, Чајковског и Стравинског, руских мачака (којима је забрањен долазак на „међународне изложбе“), а и „руских“ музичких инструмената због којих су Швеђани забранили један концерт.

Против Србије и Српске ће док траје руска специјална операција појачано користити не само НАТО, Европски савет и Европску комисију, Европски парламент и амерички Конгрес, него и ОЕБС, који је Доњецка Република оптужила за шпијунажу, и Савет УН за људска права и све што је деценијама шминкано као „међународно“.

Са завршетком руске специјалне операције, успешним по Москву, почеће и сусретно „преливање“ у контрасмеру које ће учинити видљивим главно: да удружени Запад није успео да Русију ни разбије ни сведе на „бензинску пумпу са нуклеарним оружјем“, да је свет постао реално мултиполаран, а да је долар добио бар две конкурентске и независне валутне зоне формиране око Кине и Русије.

Ово контрапреливање, шта год даље било са Уједињеним нацијама и структурама које су досад фигурирале као „међународне“, бациће сенку и на Балкан и олакшати положај и Србије и Српске. Можда не одмах и не довољно. Али, ако издржимо, ако задржимо колико-толико „независни курс“ – на шта нас охрабрује и Кина, и ако не дозволимо да нас Брисел, Берлин и Вашингтон лише права да и мимо њих имамо интересе и пријатеље – дочекаћемо ново велико „дељење карата“ које по српски простор и интересе може бити осетно повољније и отворити нове могућности. Поготово што је све што је почело са разби-распадом Југославије било извођено – све до данас – на штету Срба и против Срба.

Вашингтон је све учинио да спречи посету Зорана Ђинђића Бањалуци – три недеље пре него што је убијен, а у дану када је кренуо према главном граду Српске суочио се са сачекушом код београдске Арене.

Упркос западном антисрпском „преливању Укајине“ на Балкан, Милорад Додик и Александар Вучић су објавили да ће Србија и Српска заједно бранити своју неутралност и да се ће ускоро у Бањалуци заједничка седница њихових влада.

То је барикада која се може и мора бранити.

Та барикада ће бити знатно одбрањивија након руске победе у Украјини која већ има и тек ће имати планетарне последице.

Удружени Запад се већ уверио у тачност упозорења Москве да ће ширење НАТО на исток довести до рата.

У Украјини је у току рат у којем цео НАТО, а ни Американци заједно са Британцима, не смеју да окрену свој „колт“ према Русији.

Почасни председник московског Савета за међународне односе – Сергеј Караганов – процењује да се огроман број земаља, макар прикривено, радује што је Русија већ подрила доминацију Америке и Запада.

Међу онима који се радују је и српска убедљива већина јер би Изетбеговићи и Ђукановићи без америчке и британске силе и манипулација били смешни пајаци.

Караганов је уверен да ће се јединство које тренутно демонстрирају са обе обале Атлантика у догледно време напросто расути.

Пандемија и рат за Украјину, по његовом мишљењу, само убрзавају деглобализацију и либералне „грађане света“ лишавају будућности јер се свет враћа из глобалног и виртуелног у национално и реално.

Он је уверен да Европска унија нема будућност, да ће Сједињене Државе још дуго бити утицајне, али да ће „Велика Азија“ постати центар света ка којем ће се окренути и Русија и тако затворици страницу своје историје коју је отворио Петар Велики. Јер, Русији од Европе, како наглашава, више ништа није потребно.

Украјина је требало да буде западно копље заривено у срце Русије као војно-политичког стожера „не Запада“. Русију желе да фатално ослабе и униште, жалећи што нису искористили прилику коју су за то имали деведесетих.

Друго копље био је у Вашингтону форматизовани продор Цариградске патријаршије у украјински део канонске територије Руске православне цркве.

Сада је за Запад прекасно, па ће морати да се помири са губитком доминације и са скромнијим позицијама у свету, а Вартоломејево копиле – тзв. Православна црква Украјине – напросто ће испарити, као што убрзано испарава и „васељенски“ статус цариградског патријарха.

Русија је половином децембра удруженом Западу испоставила своје црвене линије и оно што су многи назвали „Путиновим ултиматумом“.

Са преузимањем контроле макар над већим делом Украјине, Русија ће поново бити на ушћу Дунава, па ће се – можда и само од себе – отворити питање: хоће ли Русија, која настаје у актуелном рвању са Западом, моћи и хтети да постави још једну своју црвену линију – да наступа као заштитница православних и других народа који буду хтели да са њом повежу своју судбину?

Као што се царска Русија изборила да буде заштитница православних у Турској.

„Расипање Запада“ и разлаз унутар Европске уније Срби не смеју чекати са крчмљењем националних интереса и позиција за пуко обећавање фантомске ЕУ-лизалице.

Српски свет има више него довољно својих разлога да се – данас више него икад – држи опомене великог руског царског обавештајца и научника Алексеја Једрихина: Од непријатељства Англосаксонаца, горе је смо – њихово „пријатељство“.

Са одбрањеном барикадом неутралности и проширивањем, продубљивањем и јачањем веза Београда и Бањалуке, са истовременим помагањем Српству у Црној Гори да поврати своје историјске позиције, моћи ћемо да чекамо реалне плодове демонтаже америчке хегемоније и могућу појаву додатне црвене линије Москве.

Кад та `демонтажа` одмакне, Немачка и Француска ће бити присиљене на сарадњу са Москвом, наш део Балкана више неће бити америчко и британско антисрпско ловиште какво је и данас, па Србима руска заштита можда и неће бити потребна.

Независно од тога, и данас верујем да Србија треба да Русији понуди тип стратешких односа какве Израел има са Сједињеним Државама. Ти односи Израелу омогућавају не само да сигурно опстаје него и да буде једна од најнапреднијих и најсуверенијих држава не само у свом делу света.

Колико знам, такве односе Владимиру Путину из Београда досад нико није нудио. Мислим да вреди, у најмању руку, покушати.

Иако Горан Свилановић последњих дана тврди да су два наметнута гласања Србије против Русије једина права врата за Србију и да ће она кроз њих проћи, формирајући нову владу на линији тих гласања.

То би било противно целом току српске историје, а значило би и одлазак крајем 1944-те у четнике.

Сенка руске победе у Украјини и руско-кинеске демонтаже западне доминације заштитиће могући српски „израелски“ историјски избор.

У крајњем случају, ако то буде неопходно, Срби могу затражити и директну заштиту Русије и Кине.

На нама је да изаберемо и да будемо на нивоу могућег избора. Утолико пре што ће то имати и димензију стајања на праву страну историје.

Ђуро БИЛБИЈА