БОГОМОЛНИЧКИ ПОКРЕТ И СРПСКИ ХРИШЋАНСКИ ЗАВЕТ

КАКО ЈЕ НАСТАЈАО ПОКРЕТ НАРОДНЕ ДУШЕ

 

Покојни српски историчар идеја, Дрaган Суботић, аутор прве озбиљне књиге о богомољачком покрету, говорио је, у свом интервјуу датом за „Погледе“ Добрици Гајићу:“Још у доба Првог светског рата, у рововима на Солунском фронту, појавили су се појединци који су ревносно читали Свето писмо, постили и редовно се причешћивали, а у марту 1920. године, епископ Николај је сазвао неколико виђенијих људи који су разговарали о покретању једног верског листа и буђењу верских осећања код народа.

Убрзо, 2. марта 1921. године, патријарх српски и архиепископ београдски Димитрије, одобрио је Основна правила Народне хришћанске заједнице, дао је свој благослов за оснивање овог удружења. Дефинисано је као заједница свих који воле Бога и испуњавају Његове заповести, чији је циљ да изврши морални препорођај нашег народа, шири науку Јеванђелску и оснива одборе по свим местима, селима и варошима где живе православни Срби. Почетком 1922. године покренут је часопис „Православна Хришћанска Заједница“, као и богата издавачка делатност. До 1941. године објављено је преко сто књига.

Први велики Сабор Народне хришћанске заједнице одржан је крајем лета 1921. године, у Крагујевцу, а патријарх српски г. Димитрије се убрзо прихватио духовног вођства овог покрета. Уредник „Хришћанске заједнице“ је био Драгољуб Миливојевић, теолог, а духовни покретач – неуморни епископ Николај Велимировић.“

Неуморни Владика Николај, највећи Србин после Светог Саве, како га је звао Свети Јустин Ћелијски.

 

„ДРУШТВЕНО ДНО“

 

Драган Суботић истиче:“Епископу Николају је често замерано да „пактира са друштвеним дном“, уз чуђење да један тако учен теолог „неће да иде са елитом друштва“. Таквима је владика Николај поручивао да он „пактира“ са 14 милиона малих, поштених људи, сељака, радника, надничара који чине темељ богомољачког порета: „Дно је основа сваке ствари, а што они називају дном друштва, јесте наш верујући, наш вредни и поштени, наш родољубиви народ. То је онај народ који носи Карађорђеве звезде, који ради и погледа на небо очекујући, шта ће да му донесе сутрашњи дан. Али се узда у Бога, јер има јаку веру. Он сваки дан осећа Бога, осећа га у свему. Како је то разумно, како је то правилно!“

Дакле, реч је о свенародном, православном покрету који је окупио православне Србе око свете православне Цркве. Нажалост више од пола века касније, неки данашњи интелектуалци говоре да је реч о популистичком покрету, а знамо из социјалне теорије да се овај често поистовећује са фашизмом! Дакле, није реч ни о каквом популистичком и политичком, већ православном, морално-религиозном, народном покрету.

Народну хришћанску заједницу чинили су само они који верују у Бога и љубе га, а исповедање да је Господ Исус Христос Спаситељ Човечанства обављају по Источно-православној Догматици. Прецизније речено, морално-православни препорођај је ишао троструким правцем: чувањем православно-моралног осећаја који стоји у народу, исти развијати у пламену светосавску веру, док светосавски осећај мисионарења ваља распростирати међу неправославне. Осим тога, прецизирани су и методи рада, попут издавања верско-моралних васпитних књига, оснивања Хришћанских библиотека и читаоница, црквено-певачких хорова, фондова: „Милосрђа“ и „Добротољубља“, школе за чтеце и мисионаре, као и путем усмене проповеди.“

И богомолници су проповедали и сведочили Христа.

 

КАКО СУ ЖИВЕЛИ

 

Драган Суботић истиче:“За све чланове у Основним правилима су поближе побројане дужности: да сваког дана редовно обављају домаћу јутарњу и вечерњу молитву прописану молитвеником, уредно посте среду, петак и четири поста годишње и да се свакога поста причешћују, редовно посећују недељом и празником богослужења у цркви, али и да се свакодневно старају и вежбају у осам врлина: послушности, марљивости, вредноћи, умерености, расуђивању, трпљењу (стрпљењу), братољубљу и љубави – из којих излазе и остале врлине. Исто тако били су у обавези да примају месечни часопис и остале књиге, клоне се пушења дувана и опијања алкохолним пићима, гаје милосрђе, буду послушни и покорни грађанским законима, а посебно се наглашавало и то да у својим кућама намештају православне иконе, кандило, крст, у свакој прилици и на сваком месту истичу, говоре, право раде и покажу добар пример осталима.“

И данас је то важно – живи тако да будеш пример другима.

 

КАКО СУ ОРГАНИЗОВАНИ

 

Драган Суботић истиче:“Рачуна се да је било преко 250 братстава Православне народне хришћанске заједнице у скоро свим српским земљама: Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Јужној Србији (Македонији), у делу Хрватске, где су живели Срби, Далмацији, па и у Словенији (у Цељу где је била парохија православних Словенаца!). Седиште Главне централе је било у Крагујевцу, као и у манастиру Жичи, одакле је духовно зрачио еп. Николај Велимировић и његов сатрудник отац Алекса Тодоровић.

Први Народно православни сабор је одржан 13. и 14. септембра 1926. године у манастиру Драчи. Еп. Николај је тада беседио да богомољачки покрет није политичко друштво јер: „Свако друштво које нема Бога у себи, јесте празна одаја. Ми желимо да помогнемо државу и више нико не жели добра од нас. Ми хоћемо да унесемо више љубави, правде и свега што је добро…“ На челу управе ПНХЗ изабран је јеромонах Дионисије Миливојевић.

Већ од сабора у манастиру Петковици 1931. године, видљив је успон богомољачког покрета. Касније се огледао и на годишњим саборима у манастиру Ковиљу, августа 1933. године, Благовештењу 1934, Жичи, октобра 1936. године, Тавни 1939, као и онај у Жичи 1940. године, уз низ тромесечних молитвених сабора по епархијама и по православним братствима.“

Зато су били и велики плодовни Православне народне хришћанске заједнице.

 

ПЛОДОВИ БОГОМОЛНИЧКОГ ПОКРЕТА

 

Драган Суботић нам напомиње:“У „Васкршњем поздраву епископа Охридског и администратора епархије Битољске“ – епископа Николаја из 1931. године се каже: „У Србији има више села, која су се покајала. У тим селима нестало је злочина, ишчезло је роптање, нема порока, нема лажи, ни крађе, ни ванбрачног живљења, ни свађе, ни псовке, ни грабежи, ни неправедног богаћења, ни коцкања, ни пијанства, ни непослушности, ни мржње. Но све је чисто и честито и напредно и благословено“.

Поред еп. Николаја, јеромонаха Дионисија Миливојевића (који је уочи рата отишао у САД), протојереја Алекса Тодоровића, једног од најближих сатрудника еп. Николаја, помињемо чувеног Живана Аночића, мисионара из Шопића, Божу Чеперковића из Врњаца и Чеду Јеличића из Калудре, Ставру Џунића из Пирота, Ивана Благојевића из Ратара, Емилијана Глоцара из Даља, Исаила Ђокића из Бреснице, и стотине других мисионара који су мисионарили широм земље где су живели Срби.

У почетку је било сумњичења и подозрења према овом покрету, јер се сумњало у његов православни карактер, а често су богомољци били оптуживани за спиритизам. Већ од краја 30-тих година, захваљујући неуморном пастирском раду епископа Николаја то је превазиђено…

Српски патријарси су редовно благословили и посећивали ове скупове, био је видљив и рад појединих епископа, на пример г.г. Нектарија – епископа зворничко-тузланског, у чијој епархији је средином 30-тих година процветао богомољачки покрет, као и монаха и свештеника, од којих истичемо овом приликом: Висариона, игумана и духовника из Даља, синђела Иринеја Крстића (убијеног од комуниста у Никшићу), Валеријана, архиђакона манастира Жиче, јеромонаха Мисаила, монаха Јелисеја Поповића, архимандрита јовањског Рафаила, Јована Сарачевића, потоњег епископа едмонтонског…

Посебно истичемо јеромонаха Јована Рапајића, уредника „Мисионара“ и сабрата манастира Жиче, убијеног од комуниста у Босни, заједно са јеромонахом Михаилом Ћусићем, као и монаха Митрофана Матића – духовника манастира Чокешине, у Мачви, који су оставили дубок траг у духовној историји овог народа.“

Тај дубоки траг и даље светли.

 

ОТАЦ ЈУСТИ СВЕДОЧИ

 

О богомолницима је Свети Јустин Ћелијски писао: „Са свих страна гурају ме у гроб очајања, но подвизи појединих богомољаца васкрсавају ме и одушевљавају за хиљаде живота. /…/ Када сам слаб, онда сам силан њиховом вером; када сам изранављен, онда ми душу лече благим мелемом кротке љубави своје. /…/ Због њих – неродна смоква није још посечена“. И зато: „Кад хоћу да ми срце не зарђа сасвим рђом савременог социјалног живота; када хоћу да ми мољац ужаса не нагризе и изгризе последњи руб, последње ткиво душе; кад хоћу да се не угушим у отровним низинама нешег христоборног културног пијанства – ја се успењем на гору, на високу гору богомољачке ревности“.

У„Хришћанском животу” отац Јустин је писао о делима богомолника. Један од њих, богат човек, који је, да би се очистио од греха свог бившег живота, узео на себе нарочити подвиг, био је у средишту пажње оца Јустина. Наиме, свештеник који је водио богомољце у селу из кога је тај богаташ писао је оцу Јустину да је он на себе узео бригу о једној умоболној старици, која је живела у највећој прљавштини и смраду, и да се око ње старао, хранио је, појио и чистио њену чатмару. Свештеник пише: „И када се она и деси код куће – она га и грди, а он се смешка блаженим Христовим осмејком, и гадни посао и даље свесрдно ради”. За оваквога, отац Јустин је говорио да нам „кроз такве подвиге долази благи Господ, посећује нас – губаве, нас – кљасте, нас – болне, нас – изранављене, нас – безнадежне”. Отац Јустин је у свом часопису описао и умирање новога српског Јова, Јована Радуловића из Црне Баре у Мачви, који се тешко разболео од туберкулозе костију, па му се отвориле ране по целом телу, а његова жена се о њему старала док је могла, а онда су почели да јој у томе помажу богомољци. Јован Радуловић се обратио у веру, и крене да, са богомољцима, чита Нови Завет. Ускоро и свештеник почне редовно да му долази у кућу. У ранама Јовановим запате се црви, које су богомољци чистили, помажући његовој супрузи да издржи тешке напоре. Богомољци су га питали – да ли би волео да оздрави, а он им је одговарао: „Не бих. Волео бих да се преселим Господу. После оволико патње имам наде да ће ми Господ подарити вечни живот; а када бих оздравио, ко зна како бих се онда владао, и да ли бих могао сачувати своју душу”. Умро је после пет година патње, а када су га окупали, све су му ране биле зарасле – ниједна није остала. Отац Јустин је записао да је страдање Јована Радуловића Мачванина било као страдање Преподобног Исакија Печерског (14. фебруар).

 

ПРАВИЛА НАРОДНЕ ХРИШЋАНСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ/ ПИСАО ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

1. Заједница свих који воле Бога и испуњавају заповести Његове јесу чланови Православне Народне Хришћанске Заједнице.
2. Заједница признаје Господа Исуса Христа за Спаситеља света а Православље за обавезну религију.
3. Циљ заједнице је морални препород народа. Потом да га свестрано оспособи за живот на земљи и стоји у вези са свим покретима на овом пољу.
4. Чланови ове заједнице могу бити лица оба пола и ма ког доба узраста.
5. Методи рада су:

• Издавање верско – моралних васпитних књига,
  • Оснивање хришћанских библиотека и читаоница,
  • Оснивање фонда „Милосрђе“ за помагање угрожених, сиромашних и лица којима је неопходна помоћ,
  • Усмена проповед Речи Божије на сваком месту.

6. Ближе одредбе и дужности чланова су:

• Да сваког дана редовно обављају домаћу јутарњу и вечерњу молитву прописану молитвеником,
• Да уредно посте среду, петак и четири годишња поста и да се сваког поста причешћују,
• Да редовно, недељом и празником посећују богослужења,
  • Да гаје милосрђе и чине добра дела,
  • Да у својим кућама држе православне иконе, свете књиге, кандило и крст,
• Да у свакој прилици истину говоре, право раде и покажу пример осталима.

Велика би радост била обнова православног богомолничког покрета. Где год се Срби хришћани окупе, и крену за Светим владиком Николајем, у пост, молитву и покајање, јавља се нада да ће се историја српског народа продужити у светосавском и светлазаревском правцу, једином који нас води Христу и Небеској Србији. Та радост је радост васкрсења, радост победе Живота над смрћу, радост коју нам нико и никад неће одузети.

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ