Синиша Љепојевић: Да ли је Лондон опљачкао европско злато?

Пре непуних шест година довољна већина житеља Уједињеног Краљевства је гласала за излазак из Европске уније (ЕУ). Формално и политички Краљевство је напустило европску интеграцију 31. јануара 2020. године а после прелазног периода и дефинитивно није више унутар европског блока од 1. јануара 2021. године.

Законски је све уобличено како треба, али да ли се стварни Брегзит и десио? Ако је судити према политици британске владе, Британија је и даље у политичко-економском блоку – проширеном са Америком –  који је формално напустила. Брегзит је изневерен.

Председник владе Борис Џонсон је у ноћи 31. јануара 2020. године поручио нацији да је Уједињено Краљевство поново независно и слободно, што је била жеља и довољне већине поданика Краљевства. Али, десило се потпуно другачије, Велика Британија нити је независна, нити слободна. То је реалност после две године „слободе и независности“. Наравно, у формалном смислу нема назад, законско и званично одвајање од ЕУ се не може вратити. Али то ништа не значи, јер суштина Брегзита је изневерена. Британска елита је остварила основни циљ оличен у одвајању од ЕУ структура, али није повратила самосталност. Нема промене модела друштва.   Расположење јавности је само искоришћено за циљеве британске елите. Испоставило се да суштинских промена нема.

Питање кривице

Како се то десило и ко је крив за својеврсну издају Брегзита?

Британци углавном нису против Европе, али су гласали за изазак из ЕУ јер не желе друштвени модел који, по њиховом уверењу, оличава европска интеграција. Желе промене, желе да њихова земља врати суверенитет и одговорност изабраних политичара и да Британија личи на саму себе а не на неки замишљени европски модел. Да не буде део накарадне политике, да не гура нос у туђа дворишта и да једноставно буде Британија. И да у компликованим међународним околностима буде нека врста „коректног посредника“ и аутора правила новог уређења.

Зато је Брегзит на неки начин био и типична британска револуција. Актуелна британска влада је дошла на власт децембра 2019. године управо на том таласу расположења и надања Британаца. На челу владе је предводник Брегзит кампање Борис Џонсон али он је, барем до сада, практично издао Брегзит. Из свог тима је чак елиминисао четворицу најближих сарадника који су у ствари и изнели Брегзит кампању. Последњи је отишао Лорд (Дејвид) Фрост, човек који је био идеолог целог пројекта и који је водио преговоре са ЕУ. Џонсон је остао сам и Брегзит је изневерен. Сем формалног изласка из ЕУ, ништа од Брегзита Џонсонова влада није реализовала.

У новим канџама

Тешко је наравно судити „шта би било кад би било“ али је заиста сплет околности био против Брегзита. Прво је, практично одмах, стигла епидемија корона вируса током које су западне државе развлашћене наметањем правила којима националне владе нису смогле снаге да се одупру. И успостављена је нека врста глобалне власти под изговором заштите здравља. Мада се Британија у почетку опирала и покушавала да следи своју корона-политику, на крају је ипак поклекнула и капитулирала. Испоставља се да су одлуке доношене на основу лажних података и информација, али сада нема назад.

Потом, после две године корона мучења, дошао је рат у Украјини и анти-руска хистерија, па су опет западне владе морале да слушају један центар и његове инструкције. То је, како изгледа, био само увод у украјински пројекат. Додуше, Британија је била уплетена у Украјини и пре короне и формирања владе Бориса Џонсона.

И баш кад се Британија отела из загрљаја Брисела великом брзином је упала у канџе Вашингтона и постала је, више него икада, пуки инструмент америчке политике и практично њен гласноговорник. Уместо ЕУ, сада имамо „колективни Запад“ са централом у Вашингтону.

Тако да од Брегзита није остало скоро ништа, у ствари само то да на пасошу више не пише Европска унија и нема застава ЕУ, и уместо обећане независности дошло се до колонијалног статуса. Актуелна политичка елита, иако свој статус дугује Брегзиту и онима који су својим гласовима изгласали излазак из ЕУ, није имала ни снаге ни храбрости да искорачи и задржи достојанство Краљевства. Све се то дешава уз подршку банкарске и пословне елите која је, апсурдно, током процеса изласка из ЕУ подржавала Брегзит.

Где је злато?

Зашто је то тако има наравно, као и увек много разлога, али се у банкарским круговима све чешће говори о проблему злата депонованог у Енглеској банци. То је велики проблем.

Реч је злату које су многе, пре свега НАТО државе депоновале у Енглеској банци (Енглеска банка је централна банка Велике Британије). Многе државе у Лондону чувају своје злато још од 1945. године. Међутим изгледа да тог злата више нема. Постоје папири и „евиденција“ да је злато у Енглеској банци, али да ли оно стварно (физички) постоји, то је под знаком питања. У банкарским круговима је на неки начин јавна тајна да у депоима Енглеске банке тог злата нема.

Тог злата, како је недавно упозорио амерички економски хроничар Хорхе Вилчес,  у ствари одавно нема јер га је Британија користила као колатерал за државне кредите, пласирала га на тржиште финансијских деривата, а део је и сама продала. Узгред, то је био и стварни разлог зашто је Британија пре неколико година запленила златне резерве Венецуеле које су биле депоноване у Лондону а под изговором гушења демократије у тој земљи.

У истом  проблему је и Америка, која је на сличан начин користила злато других држава депоновано у Федералним резервама.

Е сада када се велики део светске трговине, због политике санкција – тренутно према Русији а ускоро и Кини, и можда Индији а од раније Ирану – враћа златној подлози и када злато поново постаје једини стварни новац, већина земаља жели да своје златне резерве, депоноване углавном у Лондону и у Америци, врати кући, у своје трезоре.

Тај процес је већ раније наговештаван, а убрзан је одлуком Русије, изазваном санкцијама, да нафту и гас а потом и друге производе и сировине Европи продаје или за рубље везане за злато, или за физичко злато. Кина већ од раније Ирану и Саудијској Арабији нафту плаћа златним јуаном. Британија, међутим, неће моћи да земљама врати њихово злато јер га, по свему судећи, нема, потрошено је.

Увод у „златни рат”?

То је и један од разлога зашто финансијски преговори Британије и Европске уније још нису завршени, тачније сви досадашњи су пропали и ситуација је отворена.

Све то, међутим, може да доведе до историјских проблема и до неке врсте интерног златног рата у НАТО-у јер највише су погођене земље савезници.

Енглеска банка, према банкарским хроничарима, има два избора: или да, под разним објашњењима, одлаже повратак тог злата његовим власницима, или да им то злато никада не врати. Тог злата или његовог највећег дела  једноставно нема.

Непријатељства и проблеми ће почети када те земље буду захтевале формирање независног ревизора који треба да утврди да ли златопостоји. Лондон ће сасвим сигурно одуговлачити тај процес, што ће само погоршати ситуацију.  Британија ће вероватно тражити и да се утврди чије је то у ствари злато, пошто је у Европи настала Европска унија као нека врста супер-државе која има свој правни субјективитет. То ће бити дуги судски процес, иако се још не зна који суд би о томе могао да одлучује.

Немачка је међу првима још раније тражила да јој Британија врати један део њеног злата и морала је да чека пет година, а када је враћен, показало се да златне полуге нису оне које су оригинално депоноване.

Издаја као решење

Берлин је чак резолуцијом Бундестага пре неколико година затражио да Америка врати око 4.700 тона немачког злата депонованог у Федералним резервама, али то се још није десило.

Када све то избије на светлост дана, а то је поприлично скоро, Америка ће наравно бити на страни Британије јер је у сличној ситуацији. У Федералним резервама тог злата или нема, или се не ради о злату које је оригинално депоновано.

На удару ће  поново бити ЕУ и земље чланице НАТО пакта, суочене са новим понижењима. Ту би се, такође, могао пронаћи и разлог до сада ретко виђене  британске оданости званичној Америци. Лондон очекује заштиту Америке, као лидера новоуспостављеног „колективног Запада“,  у тој деликатној ситуацији, тачније пљачки.

Проблем тог злата у Енглеској би такође могао да буде и један од разлога зашто је  британска елита подржала излазак из ЕУ. Јер, ако је Британија у ЕУ онда би било много теже да се брани за пљачку злата земаља које су у истом блоку. Али ситуација се променила, па се очигледно сада верује да би издаја Брегзита, али и већине Британаца,  могла бити боље решење.

Кроз рат у Украјини УК ствара или обнавља савезништво са земљама ЕУ, рачунајући да ће им бити теже да захтевају своје злато од савезничке земље. Ма колико било наивно, то мишљење је присутно у Лондону.

 

Синиша Љепојевић је дугогодишњи колумниста Новог Стандарда. Ексклузивно за Нови Стандард.