Ta теорија потекла је од Ричарда Хаса, још 2008. године. Хас је врло занимљив аутор, био је ангажован у Стејт департменту за „планирање политика“, а вршио је и дужност председника врло утицајног Савета за спољне посове.

Елем, он је навео да се у двадесет првом веку одиграва „тектонски потрес у односу на прошлост“ пошто светом више не „доминирају једна, две или чак неколико држава, већ десетине различитих актера који располажу различитим врстама моћи.“ Међу тим актерима су и недржавни, што ову тезу свртава у „корпу“ заједно са бројним другим радовима из претходних деценија посвећеним предвиђањима о томе како ће изгледати „нови свет“ након „одумирања држава“.

До данас, о неполарности се углавном није више писало или говорило изван академских кругова и изазвала је доста полемика и критика. Роберт Менинг бејаше блажи, напомињући како „идеја о неполарном свету може бити корисна за усредсређивање на сложеност међународног система, али се налази на погрешном трагу уколико је намењена карактеризацији историјског прелазног периода у коме се налазимо“, док је Хасова колегиница, бивша председница америчког Савета за спољне послове Лесли Гелб директнија: „Свет није раван“.

Облик расподељивања глобалне моћи је дефинитивно пирамидалан – на врху су само Сједињене Државе, затим следи други ниво најважнијих земаља (Кина, Јапан, Индија, Русија, Уједињено Краљевство, Француска, Немачка и Бразил) и потом неколико нивоа који се спуштају надоле.“

Појмови моћи и политике нераскидиво су повезани, а дистрибуција моћи, било хоризонтална – по потенцијалима моћи различитих држава, или вертикална – према моћи недржавних актера да утичу на политичке процесе, никада у историји није била равноправна, симетрична…

Свако „осваја“ онолико моћи за колико се избори, што захтева и одрицања, стрпљење, често и жртве, никоме не пада напамет да је се лако одриче. Оно што такође остаје константа, јесте да су упркос расту значаја „недржавних играча“, државе и даље кључни актери међународних односа. Разлога је више, а најважнији се тиче монопола на употребу силе.

За разлику од раније незаинтересованости политичке јавности, током последње предизборне кампање у САД неполарност се помињала. Упарена је са тезом о „Бајденовом мултилатерализму“, спољнополитичкој стратегији која ће допринети јачању улоге међународних организација.

Није битно колика је чија војна, економска и политичка моћ, већ снага идеја које се заступају, исправност ставова који се бране. Од „струке“ често критикована, а од претходне политичке гарнитуре одбачена, идеја о неполарности се са Баједном „враћала у игру“.

Ипак, то не значи и да ће издржати тест времена, иако уопште не треба сумњати да ће је многи „крстити“ теоријом. Као и бројне друге идеје концепт неполарности може само послужити као тактички маневар у „великој америчкој стратегији“.

Време западноцентричности светског политичког система пролази, тај тренд је немогуће исправити, дубоко смо закорачили у еру мултиполарности и као и увек, државе чија је моћ нарасла траже своје место у свету.

Од тога какво место заузму и колико им други то право признају, зависе и осигуравање националне безбедности, дугорочни економски развој, друштвена стабилност…

Уочени процес никоме се у САД не може свидети, силазак са „трона глобалног хегемона“ оставља последице, па су учестали предлози како га успорити или чак преусмерити. У ту сврху може се користити концепт неполарности против растућег кинеског утицаја.

Кинески мегаплан „Појас и пут“ најава је интеграције (слабије или чвршће, делимичне или шире, зависи од неколико фактора) највећег дела Евроазије (изузимајући најзапанднији део, Индијско полуострво и делове југоисточне Азије) и источне Африке у један функционалан оквир, погодан за унапређење технолошке сарадње, увећавање трговинске размене, разматрање безбедносних питања.

Кина се уздиже као нови најважнији пол у светској политици, а ова трансформација погодовала је и Русији, која легитимизује положај засебног пола кроз конфронтацију у Украјини која има не само војно – оперативну и геополитичку, већ и политичко – идеолошку димензију (денацификација као инструмент изградње новог пола на сасвим другачијим вредностима).

Као што наводи Гелбова, још је неколико кандидата да то постану. У следећој фази, пре или касније, зато се мора отворити питање докле се пружа чија зона интереса, као и о „садржају“ тих инетереса. То ће означити завршетак процеса легитимизације статуса великих сила у новом мултиполарном поретку. Вашингтон, до јуче хегемон, колико сутра мораће да пристане на нова правила игре и мукотрпне преговоре са осталима…

Неполарност се нудила у овој рачуници као погодно средство за успоравање и ометање процеса стварања мултиполарног поретка. Увођење у игру недржавних актера (Била Гејтса, рецимо), чији би се значај у међународним организацијама повећао, инсистирање на доношењу низа нових регулатива које би суштински засутавиле пенетрацију кинеског утицаја у поменутом макрорегиону и трансферисање идеја преко изграђених комуникационих канала ка потенцијалним супарницима (ако нема полова, нема ни препрека за интеракцију са широком публиком било где на свету), део су тезе о неполарности који може бити примењен за поменуту сврху.

Хасова идеја је, а на то поготово указује „украјински расплет“, у пракси апсолутно неостварива.

Уосталом, то су већ једном покушали Черчил и Стаљин, октобра 1944. „Договор о процентима“ односио се на „поделу утицаја“ у источној Европи. Британски премијер је Совјетима понудио 90% у Румунији, 75% у Бугарској, по 50% у Мађарској и Југославији и 10% у Грчкој.

Черчил пише како је упитао Стаљина да ли да запале парафирани листић, како „будуће генерације не би рекле да смо цинично одредили судбину милиона људи?“.

„Не, сачувајте га“, одговорио је Стаљин.

Договорени поредак, са подељеним утицајима, у старту бејаше осуђен на пропаст. Један је доказ брже – боље желео да спали, а други са тим уопште није озбиљно рачунао, јер је стално сумњао у искреност намера ратних савезника.

Свет никада није био неполаран, нити ће то икада бити. Свет није равна плоча! Ако то није било јасно свима пре ескалације украјинске кризе, онда је постало након тога.