Тајана Потерјахин: Народ као фактор (не)стабилности

Док пратим политичке емисије на различитим телевизијама српских кабловских оператера, након избора и нарочито после објављивања резултата испитивања јавног мњења у Србији о  евроатлантским интеграцијама, чини ми се да непрекидно, кроз прилично једнозвучни пронатовски наратив којим нас агресивно даве већ два месеца, чујем заправо прекор, љутњу, разочарање који би се могли сажети у парафразу познате реплике из „Маратонаца“– жао ми је што сте мој народ а не народ неког мог непријатеља. Шта су сад опет „међународној заједници“ Срби скривили?

У медијску хајку на народ укључени су већ неколико седмица различити актери. Пропали НАТО промотери и пријатељи америчке амбасаде из редова владајуће странке не помишљају да устукну чак ни након што је председник републике, уједно још увек председник њихове партије, увођење санкција Руској Федерацији недвосмислено означио као чин супротан нашим националним интересима. Терцира им, наравно, пословично добро ухлебљени невладин сектор, све нетрпељивији и нервознији. Ово одлично илуструје мизогини испад Димитрија Милића (организација „Трећи пут“) који је жене потписнице петиције против увођења санкција Русији назвао – скоро нулом. Уз уважавање чињенице да се осврнуо само на процентуални удео жена на том списку, господин Милић би требало да зна да ту петицију нису потписивали жене и мушкарци већ грађани Србије и људи обдарени разумом и слободом да мисле. Такође, требало би да зна да пребројавање жена као да су грла стоке, ради одмеравања и испуњавања феминистичких норми вређа жене, барем оне обдарене разумом и слободом да мисле.

Више од љубави

Поред нових, младих и орних али очито неискусних бораца за евроинтеграције видимо поново и добро позната лица, перјанице петооктобарске распродаје и расрбљавања Србије. Сузана фон Грубјешић, други пут међу Србима, одједном наново релевантна, појављује се практично свакодневно у српским медијима, покушавајући да положи поправни испит за сертификованог ЕУ пропагандисту (а можда и да постане министарка или амбасадорка, ко зна). Судећи по најновијим Ипсосовим резултатима, иде јој горе него икада.

Прво су се, дакле, на удару који је имао за циљ сатанизацију самог народа нашли искључиво „русофили“. Ту су без задршке и осећаја стида убројани неки од наших највећих и најдоследнијих интелектуалаца данашњице.  Идеја је била да се  незгодна и неподобна идеја српске верске, културне, националне и интересне повезаности са Русијом означи као опасна по опстанак нашег крхког „стандарда“, односно, да се они Срби који нису спремни да мењају веру за вечеру прогласе за затуцане, неодговорне, несвесне последица, односно за посетиоце из средњега века. Шта је проблем са овом стратегијом?

Просто – превише  нас је. Вештачка перспектива која приказује како су руски и српски национални интереси две различите ствари срушила се као кула од карата сама од себе и није вредна елаборације. Највећи проценат српских „русофила“ у Русији пре свега види управо моћну заштитницу српских националних интереса, културних, духовних и етичких вредности које су нам заједничке. Ретко ко од Срба воли Русију само ради Русије саме – у питању је исконско цивилизацијско препознавање и поистовећивање. Још мање је оних који воле Русију више од Србије. Уосталом, имају ли ови испитивачи наших националних осећања кредибилитет да одређују ко, како и колико воли свој или братски руски народ? Напослетку, и ми и они знамо да се ту не ради (само) о љубави.

Промена приступа

Кад се дакле показало да тих злих „русофила“ у Србији изгледа има критично много, покушало се са једним умеренијим приступом који се може свести на претпоставку да „није наш народ лош само ето није разумео.“

Тако смо ових дана сазнали да су нас савезници у Другом светском рату бомбардовали „случајно“ (историчар Предраг Ј. Марковић) те да нам ЕУ даје силне милионе неповратно јер има просветитељске намере. Са друге стране, мало смо речи чули  свих ових деценија о ратној одштети коју нам дугују земље НАТО, Силе осовине, па и ти „савезници“ који су нас 1944. године, баш на Васкрс, „случајно“ бомбардовали. Већ деценијама улаже се много новца и труда у то да аутошовинистичка интерпретација историје, према којој смо за агресију из 1999. године, за крваве „деведесете“ и прогон српског народа из Српске крајине и других подручја сами криви, постане догма. Тај стални патолошки наратив о нашем „преузимању кривице“ није друго до пројекција којом виновници хиљада и хиљада смрти и непроцењивих разарања желе да се ослободе како историјско-моралне тако и материјалне одговорности за почињена злодела.

Углавном, простом рачуницом може се доћи  до закључка да нам земље које данас чине стубове ЕУ и НАТО дугују више новца него што распоређују у нашој земљи као да је њихова, па не заслужују никакву захвалност а још мање заслужују да им предамо део територије и сопствени суверенитет као уздарје за штанцовани новац којим урушавају нашу економску независност  и привреду држећи нас на кратком канапу бруталне уцене.

Инструкције да се детаљније промовишу „бенефити од уласка у ЕУ“ те да се „тупим Србима“ објасни како ЕУ и НАТО нису једно те исто (не познајем ниједну особу која то не зна) представљају директну директиву да се ради упорније и агресивније на разградњи наше слободе и на онемогућавању нашег свесног и савесног националног самоопредељења. Провинцијални и малограђански комплекси овдашње антиелите која се врзма по медијима и подкултурним сферама друштва узрокују културно и геополитичко слепило – глобалистичко-постхришћански  идеал  коме се диве распада се као леш наочиглед целог света и Срби, увек бистри (иако нам упорно објашњавају како имамо неоправдано високо мишљење о својој историји, памети и идентитету) и будни, напослетку могу да виде где је стигла она Европа која их је пре нешто више од двадесет година (опет) засипала бомбама. До празних полица у супермаркетима и туширања хладном водом.

Последњи аргумент

Последњи аргумент ЕУ пропаганде је претпостављено лицемерје родољуба и своди се на банални опортунистички принцип –„ ти би одбио паре из ЕУ“?

Један наш, сада блаженопочивши епископ, умео је да каже – од непријатеља узми све што можеш  а немој ништа да му даш. Оно што можемо да добијемо, ако нам користи, увек треба да узмемо. Пре свега зато што су нам, како већ рекосмо, ти европски добротвори дужни много више. Животе убијене деце никада неће моћи да плате. Парадоксално је међутим, када нас иначе острашћени противници морала и емоција у геополитичкој стварности, заговорници рационализма и сурове борбе за опстанак позивају на морал и стари антрополошки принцип дара и уздарја. Наводно, уверавају нас, постоји некаква наша обавеза према државама које нам активно, и сада, у овом тренутку, отимају Косово и Метохију. Биће да је ова сентименталност НАТО и ЕУ ентузијаста последица њихове слепе љубави и емотивне подређености друштвима која сасвим субјективно и прилично неутемељено сматрају реперима напретка.

Испоставило се на крају да су, мерећи све сопственом мером, ови заговорници „доброг стандарда“ потценили српски народ а преценили свој антисрпски учинак, па сада због тога јавно бесне. Да су Срби само мало глупљи, мање поносни, више конформизовани и похлепни, запослени на пројектима ЕУ пропаганде, не би морали по нашим телевизијама да се правдају послодавцима.

Србима нико не треба да објашњава како су мир и материјално благостање бољи од рата и сиротиње. Ако неко то добро зна, ми знамо. Српски народ дао је пре само двадесетак година хероје и мученике равне онима из најславнијих (рећи ће неки независни аналитичари – најмрачнијих) времена историје наше државности. Ми одлично знамо цену достојанства, имена, слободе. Томе се не могу начудити они који су научили да кроз историју само купују и продају.

Трајни разлаз

Ако знамо колико ће бити скупо „НЕ“ ропству и издаји сопственог националног бића, зашто га упорно изговарамо? Ту се наша и савремена „западна“ цивилизација суштински и трајно разилазе. Људскоправашке инсталације које имају за циљ да кроз опште и безличне категорије хуманизма, пацифизма, хипи хришћанства и атеизма, феминизма, може се дописивати у недоглед… раслабе како појединца тако и читав народ и да направе идеолошки и идентитетски хаос, овде се нису примиле.

И ми зато постајемо једини народ чија се воља јавно дебатује и проблематизује као да се ради о детету са потешкоћама у развоју. Држе нам се придике, потурају брошуре и „програми“ потпуно непотребни и нерелеватни за наш специфични културни контекст. Зашто се „еколошка свест“ деце у школама не подиже повећаним бројем часова на којима би се читали на пример Добрица Ерић или Милорад Петровић Сељанчица? Зашто се деца не изводе на наше пашњаке, ливаде, у шуме, међу оно мало преосталих стада, да виде уживо дивље коње и чују звук фруле? Шта ће да науче из ЕУ приручника што њихови стари нису знали? Сви смо видели ону чувену стару слику српске породице која је на једино животно фотографисање повела своју краву. Да ли је примерено да нас уче хуманом односу према животињама они који су само стотинак година пре настанка те фотографије бестијално затрли људске староседеоце на простору читавог једног континента? Срби нису нација настала у 18. и 19. веку, тешко нам је држати предавања и „едуковати“ нас лекцијама из НАТО памфлета. То је чињеница која уме да фрустрира ако сте србофоб, но идентитетска упоришта наше државе и нашег народа још стоје чврсто, љутио се неко или не.

Пропагандна тортура

Ако Срби неће у ЕУ, зашто нас једноставно не оставе на миру? Зашто морамо практично даноноћно да трпимо тортуру и слушамо претње о томе како ћемо умрети од глади уколико  „инвестиције“ оду уместо да нађемо начин да постанемо што самосталнији сада кад смо схватили да нас европска заједница данас као и увек види искључиво кроз однос претњи и уцена. Није нормално што се од нас тражи да нам таква врста економске зависности буде прихватљива.

Нису ли Срби довољно експлицитно одлучили да сопствену децу не продају за „стандард“? Јер глобалистичка лево-либерална агенда није само антинационална, она је по својој суштини и на крају – антиљудска. Од језичких до породичних закона, све што је до сада под патронатом и принудом ЕУ инсталирано у наш систем токсично је, опасно и све више се на такав начин перципира чак и у свету из кога је потекло. Системска подршка и наоружавање нациста у Украјини, дискриминација Руса на националној основи, цензура и присила („Дизни“ и „Нетфликс“ имају проблеме након покушаја да наметну LGBTQ+ садржаје), изборни резултати и једва оспорени референдум у Мађарској, подељеност Француске, мутна Бајденова победа, судбина Џулијана Асанжа… „Запад“ вришти у ужасу кулминације тековина Француске револуције. Приступити му сада значи обући добровољно лудачку кошуљу.

Стручњаци за разбијање митова, који треба да нас увере како смо ружнији, безначајнији, глупљи и мање храбри него што мислимо, ничу као печурке и лепо се подмазују  како из буџета наше државе тако и кроз стране фондове, које овде изгледа нико више и не контролише. Али ето, на рушевинама свих тих силних срушених српских митова изгледа да Срби ипак, са свог историјског места, виде даље и боље него други. Ако вам то тера сузе на очи, пустите себи „Оду радости“ или је намажите на хлеб. А нас, за промену, пустите мало на миру, да консолидујемо своје ресурсе и снаге тако да нам опстанак никада не зависи од оних који нас „случајно“ бомбардују на сваких педесетак година.

 

Тајана Потерјахин рођена је 1987. године у Београду. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа „Мучитељ“ (Нови књижевни круг, 2012), „Варошка легенда: Први снег“ (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021) и „Варошка легенда: Ђавољи тефтер“ (Дерета, 2021). Ексклузивно за Нови Стандард.