Обилић – „Наши су, наши. Не бој се!”, каже момак и крије сузу. Тресу му се ноге, држи му једну руку на рамену, а другом неприродно и широко гестикулира. И један и други заједно дрхте као да је то једини догађај на свету и као да ничег нема изван тог додира који понавља: „Ја тебе разумем!” Њих двојица су пас Бигз и младић Никола који живе у гету у градићу Обилић на Косову и Метохији. Никола има пет паса и повремено једног друга. Завршио је школу у Београду, посао нема – мајка ради. Од остатка света дели га ограда кроз коју је прекјуче прошао пас са улице и почео да напада Бигза. Никола их је раздвајао, а власник пса у породичној шетњи псовао је Николи српску мајку и с повоца пустио још једног пса. У гужви која је настала, власник паса, господин Дединца, Албанац, извадио је пиштољ и упуцао Бигза. Стрељао је животињу у присуству своје троје деце и на Николине очи, а потом наставио шетњу према реци Ситници. Иза њега су остале крваве мрље на улици. Дединца, иначе, живи на Западу, у Обилићу је на одмору, код рођака.
„Махао је оним пиштољем на крају уперио га у пса. Опалио. Видео сам да му се заглавио пиштољ. Све време сам му говорио да повуче кера на ланац. Као да је на мене пуцао. Цео живот држим псе”, прича Никола, узрујан и расејан. Не верује никоме, гледа кроз нас, има поверења само у псе и овај изоловани комад земље са залеђеним животом где се, ево двадесет година, задржава пет српских породица. Нашао је Албанца ветеринара који је оперисао Бигза. Косовска полиција ухапсила је Дединцу, дошао је неки активиста за заштиту животиња и све је утонуло у тишину.
Николина мајка Наташа Тишма у рукама држи фасциклу с фотографијама на којима се види њен испребијани син Никола. За те тешке повреде, нанесене у неком ранијем нападу, нико није одговарао. „Ми живимо под пресијом, и то свакодневном. Да ли ће се из те пресије изродити неки нови проблем, то нико не зна. Боримо се с тим колико можемо, али не знам колико ћемо моћи.”
Какав је то свет, где су границе његовог трпљења, да ли су осећања отупела услед изолације и фаталне несигурности? Рањени Бигз мобилисао је њихове емоције и подсетио их на сопствени удес.
„Овде сам откад сам се родио. Двадесет година само проблеми. Има десет година како се овде доселила породица Омеровић из Мазгита. Николу су пре неколико месеци напали и нагрдили. Фалсификовали су папире, уселили се у стан, моју ћерку су напали. Вероватно су ту по неком задатку”, каже Ненад Радановић Форда. Он зна све у Обилићу, зна стотине песама, зна да свира хармонику и сатима да пева. Човек који све ове године верује у свој град, у оне који су отишли, у бивше животе и нестале кафане. Ово парче града са две зграде и зеленим контејнерима, довученим за становање после погрома 17. марта 2004. године његова су свест о граду и једини простор отворен за све, јер ако има града он мора бити отворен. „Притисак је толики да више не смемо да реагујемо, али мени је овде најбоље и ту сам свој на своме. Понекад мислим да смо огуглали на све. Ту смо као неко острво за све људе који дођу са стране. Знају да смо овде, оставе кола ту, траже да им се помогне да нешто заврше у општини.”
На овом острву окруженом високим дрвећем упркос свему живи један мртви град. Термоелектрана у Обилићу и послови повезани са њом развили су овај градић. Створен је мали свет различитих људи и он се последњим делићима и снагама држи управо у овом савршеном гету, презреном и одбаченом од већине. Коначно разбијање града започело је, у годинама пре НАТО бомбардовања, отмицама и убиствима радника који су обезбеђивали руду за термоелектране. Међу многима отет је и Жарко Спасић. Данас у савршеном гету Обилића стоји његов жути аутомобил „застава 750”, „фића”. Када је спаљена ова зграда у Погрому 2004. разбијена су стакла на рушевини. Сада стоји као споменик свом несталом власнику који ће, можда, једног дана доћи да је види. До тада у њу улазе пси и животиње који овде траже заштиту и сигурност. „Жаркова жута фића” је споменик Обилићу јер на кући брутално побијене породице Столић нема никаквог знака, нема никога ко ради у Термоелектрани Обилић, изгледа да све што је обнављано после погрома више не припада Србима. Када смо обилазили спаљене куће и зграде испред дома Тодоровића, на периферији градића, аутор овог текста фотографисао је обешену свињу. Њихала се благо на ветру. Прекјуче смо фотографисали рањеног пса Бигза. Дрхтао је и преносио своју језу и страхове на нас који смо га жалили. Ако га неко не отрује Бигз ће преживети и остати са Николом да чува ово острво, а светови у којима су животиње непријатељи имају мало изгледа да преживе. Изгледа да и за њих овај привидни мир, у којем живе посвађани светови, представља само страх и дрхтање.
