Филип Хамонд: Где је корен западне хистерије против Русије?

Запад је у вртлогу русофобије. Културни бојкот је довео до тога да се све, од холивудских филмова и рок музике, ТВ емисија до видео игара, повуче са руског тржишта. Руски уметници на Западу — попут пијанисте Александра Малофејева, сопрана Ане Нетребко и диригента Валерија Гергијева — отпуштени су или отказани јер нису осудили Владимира Путина. Очекивано, канал Раша тудеј (Русија Данас) је забрањен, чак ни слово „Z“ није поштеђено.

Било би сувише једноставно све ово приписати последњој у низу манифестација западних пракси културе отказивања и сигнализације врлина. На интернету је наравно дошло до моменталног престројавања са тема као што су родни идентитет и расизам на тему рата у Украјини, а потписи на друштвеним медијима који симболишу оданост покрету БЛМ (Животи црнаца су важни) или трансродној идеологији замењени су плаво-жутим заставама. Изливи оданости туђем рату брзо је постало једнако важно као објављивање родних заменица.

Па ипак, антипатија Запада према Русији је много дубља и укључује важније политичке струје од нарцисоидног онлајн „активизма“.

Према Френсису Фукујами, сада смо на крају „краја историје“ и Историја са великим И је поново почела. Очигледно је поново покренута у стилу Хладног рата, захтевајући мишићави либерализам да би се одбраниле слободе Запада од ауторитарних противника. Ен Еплбаум, на пример, подстиче западне лидере да се „жестоко боре за вредности и наде либерализма” против „снага аутократије”, не само у смислу битке идеја, већ са „војском, стратегијама, оружјем, и дугорочним плановима”.

Повратак параноје

И као у Хладном рату, влада параноја. За Фукујаму, „Путин је у центру глобалне антилибералне кампање коју воде ауторитарне велике силе попут Русије и Кине, али и бројни популисти који су се појавили у демократским земљама, попут Виктора Орбана у Мађарској или нашег Доналда Трампа“ . Слично, према Еплбаумовој, „све док Русијом влада Путин, онда је и Русија у рату са нама. Као сто су и Белорусија, Северна Кореја, Венецуела, Иран, Никарагва, Мађарска и потенцијално многи други.” Упадљиво је да се Мађарска појављује на овим листама непријатеља Запада упркос томе што је чланица ЕУ и НАТО-а.

Фукујамино укључивање Трампа у „глобалну антилибералну кампању“ би требало да нас подсети да је антируска опсесија већ достигла врхунац много пре инвазије на Украјину. У изванредном приказу колективне хистерије, англо-америчка политичка и медијска класа провела је четири године након 2016. окривљујући Русију за неочекивани успех Брегзита и избор Трампа. Уместо да се запитају зашто нису успели да убеде сопствене бираче, западне либералне елите су своје грађане приказале као поводљиве идиоте, а своје демократске системе као лако подложне дејству непријатељских сила.

Критичко самопреиспитивање не долази у обзир, јер либерализам Хладног рата 2.0 није само параноичан већ самоласкав до нивоа халуцинације. Фукујама тврди да смо „након распада бившег Совјетског Савеза имали овај продужени период мира и просперитета“, прећуткујући да је Запад у више наврата бомбардовао и нападао Блиски исток и да је НАТО кренуо у активну војну агресију тек након завршетка Хладниог рата. „Највећа предност либералне државе“, тврди он,  јесте да „не убија људе; не напада суседе”. Има ли икога да му каже да није у праву?

Такву реторику је тешко схватити озбиљно јер су се пре само две године мејнстрим западни новинари питали да ли су САД сада „пропала држава“. Постављајући дијагнозу „дубоке и егзистенцијалне трулежи“ код куће, коментатори су идеју о америчком глобалном вођству сматрали „очигледно апсурдном“. Такви ставови су углавном били подстакнути америчким истовремено неорганизованим и ауторитарним одговором на пандемију, који је заправо само разоткрио већ постојеће трендове. Како је Ричард Хас тврдио у Форин аферсу, „давно пре ковида 19… је дошло до наглог пада привлачности америчког модела“. Године 2019. чак су и амерички савезници отворено разговарали о „крају западне хегемоније над светом“, што је перспектива јасно потврђена срамотним и хаотичним повлачењем из Авганистана 2021.

Одбацивање као грех

Али Запад је стекао навику да пројектује сопствене унутрашње страхове и несигурности на спољашњег противника, као да извор њихових проблема лежи изван њих самих, и да се може решити упуштањем у посредничке (прокси) ратове. Ово није нов приступ – заиста, то је била норма током периода „мирног“ краја историје. Западни лидери провели су више од три деценије откривајући „нове Хитлере” који су наводно починили ратне злочине и геноцид, што је обично резултирало да су ти режими морали бити промењени силом у име измишљеног „међународног поретка заснованог на правилима”.

За Запад, Русија игра све важнију улогу у овој драми од Путиновог говора 2007. на Минхенској безбедносној конференцији. То је био тренутак када је Путин отворено одбацио „униполарни свет који је предложен после Хладног рата“ и одбио наметање „једног центра власти, једног центра моћи, једног центра доношења одлука“. Поступање у складу са тим ставом значило је поткопавање западне политике у Сирији и борбу против ширења НАТО-а на руским границама.

Али важније од било које конкретне руске акције је тотално одбијање да се прихвати логика да „нема алтернативе“, која је срж униполарног модела. Покушаји да се свако такво одбијање означи као „ауторитарно“ мешају форму и садржај. По свом облику, одбацивање униполарности је заиста често ауторитарно (Кина, Русија) или популистичко (Венецуела, Мађарска). Али уколико постоји сличност садржаја, онда она лежи у одбијању униполарности безалтернативног модела. То одбијање је оно што је неприхватљиво. Отуда, када западни демонстранти покушавају да оспоре недемократску политику (жути прслуци у Француској, канадске камионџије, итд) или гласају на „погрешан“ начин (Брегзит, Трамп), и они су означени као ауторитарни, расистички, фашисти.

Када нам Фукујама и други идеолози кажу да је историја поново почела, оно што заправо мисле је да би желели да понове крај. Циљ је да се понови тренутак униполарног тријумфа западног либерализма који је поново потврђен као једина преостала идеологија. Фукујама замишља да ће „руски пораз омогућити „ново рађење слободе“ и извући нас из кризе у вези са опадањем глобалне демократије“. То подсећа на став Тонија Блера о Авганистанцима и Ирачанима, којима је одређена судбина да се боре и гину како би Запад могао да поврати сопствено самопоуздање. „Чињеница њихове храбрости“, рекао је Блер 2006, „требало би да нам улије храброст; њихова одлучност да нам подари снагу; њихово прихватање демократских вредности… требало би да ојача наше сопствено поверење у те вредности. Када Фукујама изјави да ће „дух 1989. живети захваљујући гомили храбрих Украјинаца“, можда би неко требало да пита Ирачане и Авганистанце како им је то пошло за руком.

Србина на искушењу

У дипломатској верзији онлајн ритуала културе поништавања и сигнализације врлина, политичари ЕУ сада чекају у редовима да захтевају од Београда да потврди своју приврженост „европским вредностима“ кроз „безрезервну осуду руске агресије“ и кроз проналажење „начина како да се ослободи свих руских фирми на својој територији”. Страх од незападног утицаја у Србији, наравно, није новина — извештај Института за безбедносне студије Европске уније из 2018. одражава дугогодишњи став да ће руски медији (и „великодушни кинески зајмови за инфраструктурне инвестиције“) „поткопати утицај ЕУ“. Али тренутни рат је појачао такву параноју до тачке апсурда. У свом недавном извештају за Институт за спољну политику, на пример, амерички академик Ричард Кремер тврди да руске „операције утицаја и пропагандне кампање” у Србији „ограничавају ширу подршку јавности европским интеграцијама, чланству у Северноатлантском савезу (НАТО) и либералној демократији”.

Можда су Индија, Пакистан и многе афричке земље које нису подржале недавну резолуцију УН о Украјини такође заведене РТ и Спутњиком? Економист интелиџенс јунит недавно признаје да „две трећине светске популације живи у неутралним земљама или земљама које су наклоњене Русији у погледу рата у Украјини“. Да ли ће НАТО сада покушати да изврши притисак, санкционише и смени њихове режиме? Тај задатак ће бити тежи него поништавање означених мета мржње на Твитеру.

 

Филип Хамонд је британски писац и академик који живи у Београду. Гостујући је професор медија и комуникација на Универзитету Лондон саут бенк. Ексклузивно за Нови Стандард.