О чудима светог Нектарија Егинског сведочили су многи његови савременици и следбеници, а данас је филм „Божији човек“, који говори о његовом животу, према сценарију и у режији Јелене Поповић постао својеврсно чудо. Ова биографска драма забележила је невероватне успехе у Грчкој, где га је за само пет недеља приказивања видело више од 300.000 гледалаца и довело га на прво место у биоскопима, а на Московском међународном филмском фестивалу 2021. добила је Награду публике.
Јелена Поповић, ауторка филма, рођена је у Београду и у њему одрасла. Две деценије је живела у Сједињеним америчким државама где је радила као глумица, режисер, писац и продуцент, да би најзад, по промислу Божијем, дошла у Грчку и ту направила овај изванредни филм.
Да. Слажем се. Кад су Достојевског ученици питали о чему да пишу, он им је одговорио: ‘Пишите само о оним стварима за које имате дубоко разумевање’. Кад сам први пут прочитала причу о Светом Нектарију, осетила сам као да је скоро свака реч била угравирана негде у мојој души. Тај осећај је проузроковао жељу да направим филм. Сада када мало боље размислим, било је толико набоја у мојој души, као да се нешто товарило годинама; могу чак и да кажем да ме је нека мука натерала да се изразим, да покажем где стојим и шта мислим.
Било је доста препрека и потешкоћа, али и узбуђења и радости. Снимање је требало да почне шеснаестог марта 2020. године. Тог дана је проглашена пандемија и све је било затворено. Коначно, осмог јуна 2020. почели смо да снимамо. Снимали смо пет недеља па смо били приморани да направимо паузу од скоро два месеца. Та пауза ми је омогућила да монтирам две трећине филма. Збигњев Прајзнер је урадио музику што ми је много помогло. Захваљујући свему томе имала сам веома јасну слику шта и како требе да снимим у преостале две недеље. Снимање је било завршено двадесет првог септембра 2020. Филм је био комплетно завршен и први пут приказан на Светој Гори у манастиру Ватопед јануара 2021. уочи празника светог Саве.
Људи који пате, надају се добру, питају се у чему је смисао њиховог живота.
Ја сам свакако пријатно изненађена. Мој приступ теми коју сам толико желела да изразим је био искључиво хуман и искрен. Баш зато што се филм бави тематиком религије, мени је био циљ да се лично што искреније изразим кроз сваки кадар, сваку сцену, сваку реч; да самим тим истински приближим светог Нектарија срцима и уму публике.
Ја верујем да је прави живот Онај Ко даје живот у изобиљу. Онај Ко је Живот, Пут и Истина. Ово се може разумети само ако се окуси. Кад се окуси онда су речи сувишне.
Наш Свети Ава Јустин каже да су живот и сва страдања бесмислена без Богочовека Исуса Христа. Само у Богочовеку Христу живот добија смисао. Једино што ја могу да изразим на ову тему је делић мог личног искуства. До данас се сећам собе у Њујорку где сам живела кад ми је било 18 година. Сећам се момената кад је било јако тешко, момената кад се није знало где, одакле, куда. И онда баш у тим моментима безнађа појави се мир, топлина, осећај без трунке страха, уверење да ниси сам, да је све у добрим рукама. То никада нећу заборавити.
Кад сам писала сценарио, морала сам да се одлучим о чему правим филм. О светом Нектарију можемо направити двадесет филмова, али режисер мора да одлучи која ће се тема прожимати кроз сваки кадар и сцену. Једна од главних тема мога филма је да жеља и глад за влашћу и богатством уништавају човека. Мој фокус је био на унутрашњости, на емоцији. Самим тим неки важни детаљи нису могли бити фокус јер би нас избацили из емоције и ритма. Свети Нектарије је написао много дивних књига и надам се да ће његова дела бити доступна читаоцима у Србији.
Познати филмски режисер Џон Хјустон је једном приликом рекао да обавља већину своје режије док бира глумце. Потрага за глумцима је била једна од пресудних ствари за мој филм. Поред очигледног талента, било ми је важно да одаберем глумце који и ако ни реч не проговоре, имају својства и квалитет особе коју играју. Најбољи пример за то је Арис Серветалис. Он је изванредан глумац, али он исто тако поседује ауру некога ко заиста може бити свети човек. Пошто смо филм снимали на енглеском језику за интернационалну дистрибуцију, били смо принуђени да одаберемо пар глумаца који су познати на светској сцени. Александар Петров је веома популаран у Русији и имали смо среће да је релативно брзо прочитао сценарио и пристао да игра улогу. Саша и ја смо детаљно разрадили његову улогу. Било му је кристално јасно шта је радио и чему је тежио у свакој сцени. Зато и без једне пробе (није било проба са глумцима), због јасно разрађеног конфликта, глумци су лако упливали у улоге. Што се тиче Мики Рурка, он ми је био на памети много пре почетка продукције. Пре доста година у Лос Анђелесу, била сам на премијери филма ‘Залог’. Сећам се да се радња филма одвијала споро и тешко као и тема филма. Негде на средини филма појављује се Мики Рурк у једној сцени са Џек Николсоном. Мики је практички имао монолог. Та сцена је била толико невероватно јака и срцепарајућа да је никада нисам заборавила. Када сам написала улогу парализованог човека, Мики Рурк ми је био на уму. Не може свако да игра парализованог човека на самрти који поводом чуда устаје и хода. То мора да буде изванредан глумац који зна шта значе патња и мука, коме се патња оцртава на лицу и који има срце да то покаже. Због привржености светитељима и вери Мики је пристао да игра мању, али јако тешку и значајну улогу. Не само да није било пробе, већ је Мики захтевао да уради сцену само једном, због тежине садржаја сцене. Тако је и било.
Волела бих. Размишљам о томе.
Разговор водио професор Горан Раденковић (Богословија Св. Саве у Београду)