БЛАГЕ ВЕСТИ ДОСТОЈЕВСКОГ ПО СВЕТОМ ЈУСТИНУ ЋЕЛИЈСКОМ

ЛЕК ПРОТИВ ГОРКИХ ВЕСТИ

Убише нас горке вести. Те вести се непрестано шире. Све горе од горег. Наш свет пламса у пожару горчине и црних информација. Ових дана, чак и вест да су у неким земљама Запада, због рата на Украјини, прецртали Достојевског. Као да је Достојевски, ученик Христов, крив за ратове и ратовања.

Зато смо, да бисмо се, на дан Благовести Мајке Божје, када је слава манастира Ћелије ( Свети Јустин Ћелијски је и рођен и упокојио се на Благовести, и световно име му је било Благоје ), растеретили од ружних вести сетили Јустинових тумачења благовести Фјодора Михајловича, из књиге нашег светог „Достојевски о Европи и Словенству“.

У Достојевском је почивао дух православног свечовештва, о чему је отац Јустин писао:„Сваки може наћи себе у њему. Јер ако сте тужни, он свесрдно тугује вашом тугом. Ако сте очајни, он је ваш друг, ваш брат, ваш близанац, али и утешитељ. Ако сте атеист, он и сам пати са вама, мучи се вашом муком, апологира атеизам генијално, минира вас богоборним бунтом и безумним очајањем, да се најзад обојица с криком баците пред ноге благога Исуса. Ако сте преступник, он вас милостиво прима под кров своје многонапаћене душе, вашу душу претвара у своју, заједно са вама пребољева вашу болест, поставља тачну дијагнозу ваше болести и оздрављује вас сигурним леком, јер је болник и вичан болестима. Ако вас муче „проклета питања“, он вас загрли као најрођенијег, проводи са вама бесане ноћи и свирепе дане и не напушта вас док заједнички не пронађете правилно решење. Ако сте верујући, он вам умножи веру до апостолске заљубљености у Христа. Ако сте оптимист или песимист, он вас убедљиво води најсавршенијем оптимизму, показујући вам да је чудесна личност Богочовека Христа једини извор свесавршеног оптимизма, јер је једина истинска благовест у свима световима.“

У мору злих и црних вести, само је једна блага – да је Бог постао Човек. И то се дешава на Благовести, када архангел Гаврило јавља Мајци Господњој да ће родити Сина Божијег.

Зато отац Јустин о Достојевсковом односу према Христу благовести:„Богочовек је не само sine qua non свега што постоји, него и Логос света и Логика света. Као такав, Он је осовина света; сурва ли се са ње, свет се претвара у ђаволски хаос, у неиздржљиви ужас, у свирепу бесмислицу. Достојевски благовести: Све се састоји у томе да Логос заиста постаде тело. У томе лежи сва вера и сва утеха човечанства, утеха која се оно никада неће одрећи. У томе лежи и оправдање Бога пред људским сазнањем што је створио свет и човека у свету.“

Бог се оправдао пред људима јер је и сам постао Човек.

ДЕЛАТНА ЉУБАВ КАО БЛАГА ВЕСТ

Ако човек хоће веру, мора да чини дела вере, говорио је Достојевски. Вера без љубави не постоји. Отац Јустин истиче:„Опит активне љубави, као метод богопознања и самопознања, јесте чудесна благовест којом је Богочовек обдарио род људски. Служећи се овим методом, човек најбрже пронађе и Бога и себе. А на путевима мржње лако изгуби и Бога и себе. Пронађен и примењен Богочовеком, овај метод богопознања и самопознања постао је и заувек остао методом православне гносеологије. У овом свету, који на парадоксима почива, Достојевски не може без Христа. Он сваку своју мисао завршава Њиме и свако своје осећање проверава Њиме. Горка тајна света једино у Христу постаје слатка. Свирепа тајна страдања постепено прелазе у тиху, умилну радост, једино ако се пронесе кроз Христа и осветли Њиме. То Достојевски осећа апостолски снажно, зато је исповеднички одан и мученички веран Христу.“

Јер је Христос Делатна Љубав.

Данашњи свет умире без љубави, а све време прича о љубави према човечанству и људским правима. Праве љубави нема без молитве Оцу свих људи кроз Богочовека Христа у Духу Светоме. Монах Мојсије Светогорац о томе пише:„Плод молитве је углавном и пре свега љубав. А то је љубав која није апстрактна, неодређена, нејасна и уопштена, него лична, одређена и суштинска, јер као што веома јасно каже Достојевски: „У неодређеној љубави према човечанству волиш готово искључиво самога себе!“ Док се моли, човеку изгара срце и он неусиљено лије вреле сузе због својих лудости, своје пале природе, својих ближњих у разним невољама, чак и због немуштих животиња и непокајаних демона, како каже свети Исак Сиријски.“

Достојевски је, зна се, волео молитву – и саборну и личну. Често је ишао у храм и на коленима се, у полутами, да га само Господ види, молио и тако утеху налазио.

У својим успоменама на Достојевског руски песник Мајков наводи следеће речи свог пријатеља: „Можда је тамо, на врху, тј. Највишем ( код Бога, нап. В.Д. ), било потребно да будем одведен на робију како бих тамо… сазнао најважније, без чега се не може живети, иначе ће људи појести једни друге с њиховим материјалним развојем, и да бих то најважније ја… другима саопштио, како би други (макар и не сви, макар врло малобројни) постали бољи макар за мрвицу, макар делић прихватили, макар схватили да у бездан срљају – и то је довољно. И то је већ много. И због тога је вредело поћи на робију“.

Знао је да је вредело робијати у Сибиру да би се људима посведочио Христос, Бог Љубави, без чега се срља у бездан.

Данас, на Благовести, док ратови трају, а Достојевског хоће да обришу са обзорја људске културе, вреди се сетити цене коју је руски писац био спреман да плати.