Ана Оташевић: Зашто је незападни свет одбацио изолацију Русије

Рат у Украјини је показао две тенденције у међународним односима: нову поларизацију на Западни блок с једне и Русију са друге стране, и мултиполарност света који одбија да се сврста у један или други табор.

То се видело на гласању за америчко-албанску резолуцију о осуди руског напада на Украјину на Генералној скупштини Уједињених нација 2. марта, коју је подржала 141 земља, док је 35 било уздржано, а пет је било против. Међу уздржанима, који чине 53 одсто светске популације, највише је азијских и афричких земаља. То указује да широм света различито гледају на овај сукоб и његове узроке.

Стотинак земаља које су гласале за резолуцији УН о осуди руског напада на Украјину није се придружило санкцијама Москви. Неколико дана након гласања руска влада је објавила списак држава и територија које, како се наводи, „врше непријатељске акције против Русије, њених компанија и грађана“, односно које су увеле санкције Руској Федерацији.

Рат је ујединио западни блок који је на напад руских снага у Украјини реаговао подизањем ратне готовости НАТО снага на европским границама са Русијом. За Запад је Владимир Путин недвосмислени кривац за рат, због чега је амерички председник Џозеф Бајден позвао на његово рушење током говора у Пољској 26. марта.

Повратак „Запада“ и реторика „слободног света“ наилазе на резерву у другим деловима планете. Многе земље у Азији и на Блиском истоку се питају како то да је Запад сада открио страхоте рата са којима су они суочени деценијама, од којих су највеће размере достигле у Авганистану и Ираку. Реакције западне јавности сматрају лицемерним када се имају у виду злочини које су починили њихови војници у ратовима последњих деценија и који су остали некажњени. Са горчином гледају на различите аршине када је реч о пријему украјинских избеглица и тамнопутих избеглица из Африке и Азије.

Разлози земаља које су се уздржале од осуде руског напада нису, међутим, моралне природе већ су пре свега стратешки и геополитички. Када се погледа мапа, Азија и Африка су подељене на два блока.

Индопацифички фронт

Најмоћније државе Азије, Кина, Индија и Јапан, имају различите позиције, за шта су разлози историјски и стратешки. Јапан се прикључио америчким санкцијама Русији и није оклевао да осуди руску инвазију на Украјину. Москва је заузврат прекинула преговоре о четири острва у Курилском архипелагу које је Русија заузела 1945, а које Јапан сматра делом своје територије, због чега две земље нису потписале мировни споразум после Другог светског рата и формално су још увек у рату. Бивши јапански премијер Абе Шинзо предложио је да НАТО постави нуклеарно оружје на јапанско тло.

Западну реторику деле и Јужна Кореја, Филипини и Камбоџа, док међу земљама које су заузеле другачију позицију Кина и Индија имају највећу тежину. Кина је у актуелној кризи највећи стратешки савезник Русије, с циљем супротстављања америчком утицају у Азији. Иако се изјаснио за поштовање принципа суверенитета и територијалног интегритета држава, Пекинг није увео санкције Русији и није смањио трговинску размену. Као и Москва, и Пекинг је суочен са санкцијама Запада, а тензије са Вашингтоном су још снажније од када је Белу кућу преузео Џо Бајден.

Кина је главни политички и економски супарник САД, које настоје да оснаже и прошире савез земаља азијско-пацифичке регије против Кине. Вашингтон од прошле јесени гомила трупе и усмерава носаче авиона ка Јужном кинеском мору, где се већ налази велики број америчких војних постава.

У сврху обуздавања кинеског утицаја служи и недавни споразум са Аустралијом о продаји нуклеарних подморница који је Вашингтон склопио иза леђа Паризу, с којим је Канбера у септембру раскинуо уговор о испоруци француских подморница вредан више од 30 милијарди евра. За ту прилику САД су формирале нови савез са Аустралијом и Великом Британијом који је по иницијалима добио име Аукус.

Кина и Русија су се у међувремену приближиле, што су Путин и Си Ђинпинг демонстрирали уочи отварања Олимпијских игара у Пекингу 4. фебруара, када су поручили да „пријатељство две државе нема граница“. Позиција Кине се није променила од избијања рата у Украјини, иако овај сукоб прети да угрози њену трговинску размену са САД и Европском унијом која је неупоредиво значајнија од размене са Русијом. Економски ризици су велики, али су политички разлози важнији.

Пекинг сматра да главну одговорност за рат у Украјини сносе САД и НАТО и да је на њима да направе уступке како би се ситуација смирила. У Кини се питају да ли је могуће да САД нису помислиле какве последице може да изазове гурање Русије уза зид, након што су у пет таласа ширења НАТО-а на исток дошли до руског прага. Европска унија је из њиховог угла талац САД.

Карика на путу свиле

Москва дели анализу Пекинга о америчкој индопацифичкој стратегији савеза против Кине која личи на стратегију опкољавања Русије. Обе земље желе промену архитектуре међународних односа која би одражавала свет у коме Запад више нема доминантну улогу.

Пекинг је, међутим, опрезан, како би смањио негативне ефекте кризе по сопствену привреду, која се већ суочава са инфлацијом због рата у Европи као и са новим таласом пандемије ковида.

Трговински односи са Европском унијом су за Кину од кључне важности, због чега покушава да успостави равнотежу, стављајући на вагу трговинске интересе са ЕУ и стратешке интересе са Русијом. Европска унија је први трговински партнер Кине, а Украјина је важна карика на њеном новом путу свиле.

Извоз у Европу доноси Кини 462 милијарде годишње, што је 15 одсто укупног кинеског извоза, док је извоз у Русију 2,4 одсто. Европска унија, за коју је Кина „системски ривал и стратешки конкурент“, како је то дефинисано 2019, највише увози из Кине – 22 одсто, а затим из САД 11 одсто и Русије 7 одсто, према подацима Евростата из 2021, дакле пре санкција Москви.

Кинеско тржиште је треће по реду када је реч о извозу Европске уније – 10 одсто, после САД са 18 одсто и Велике Британије са 13 одсто. Санкције или успоравање трговинских односа са Кином би се значајно одразили на европско тржиште, које је већ уздрмано санкцијама против Москве. Кина би с друге стране могла да повећа економско присуство у Русији, након одласка великог броја западних предузећа. Кинеске компаније би могле да преузму њихове послове, иако ће се вероватно суочити са конкуренцијом из Индије, Катара, Саудијске Арабије и других земаља које у новим околностима виде прилику.

Тајванска канаста

Ова ситуација никако не одговара Западу због чега је усмерио дипломатске стреле на Кину. Бајденова администрација покушава да трговинским оружјем изврши притисак на Пекинг да ограничи подршку Москви.

Вашингтон је средином марта саопштио да неће да продужи царинске таксе на увоз кинеске робе које је увео Доналд Трамп, као поруку Кини да је америчко тржиште за њу отворено, али су уз то ишле претње о новим санкцијама уколико настави да подржава Москву.

Бајденов саветник за државну безбедност Џејк Саливен инсистирао је на томе на састанку са кинеским колегом у Риму 14. марта. Кинеска делегација је одговорила критиком америчке војне и политичке подршке Тајвану, који сматра својом провинцијом.

Вашингтон нема дипломатске односе са овим острвом на 180 км од кинеске обале које има посебан међународни статус, али има споразуме са тајванском владом који омогућавају извоз оружја. Бајден је у августу пошле године изјавио да ће САД да бране Тајван уколико га Кина нападне. Тензије су додатно порасле након што су САД продале оружје острву у вредности од 750 милиона долара и усмериле ратне бродове ка тајванском мореузу, а своје инструкторе послале да обучавају тајванску војску.

Европско-кинески самит

Притисци на Кину су се наставили на виртуелном самиту ЕУ и Кине 1. априла у Бриселу, првом који је одржан након две године.

САД су уочи самита радиле на утврђивању заједничког трансатлантског фронта са циљем да Пекинг натерају да се изјасни о неутралном статусу према кризи у Украјини и да предоче последице које ће сносити уколико економски или војно помогне Русији. Самит, међутим, није померио кинеску позицију ни за јоту.

Кинеске дипломате су након разговора са представницима Европске уније поручиле да Кина води независну спољну политику и да се „противи и топлом и хладном рату, као и подели на блокове и сврставању“, како је то написао на Твитеру директор за европске послове у кинеском министарству спољних послова.

У односу према рату у Украјини Кина следи своје дугорочне интересе на Пацифику, пре свега када је реч о Тајвану. Запад који потеже санкције као пиштољ не улива поверење Кини, која се труди да смањи зависност и оснажи аутономију, на првом месту у области технологије.

Међу пет кључних аспеката кинеске позиције о Украјини, које је 31. марта изнео кинески министар спољних послова Ванг Ји, пета се односи на „утврђивање мира и стабилности у азијско-пацифичкој регији“.

„Кина је опрезна према Сједињеним Државама, које користе индо-пацифичку стратегију да изазову блоковску конфронтацију у региону. Она ради на убрзању регионалне интеграције и сарадње и одржавању тешко стеченог замаха у развоју“, порука је Пекинга.

Уочи самита ЕУ и Кине, шеф руске дипломатије Сергеј Лавров добио је у Пекингу потврду о пријатељству „без граница“ између две земље, током прве дипломатске посете од почетка рата у Украјини.

Нафта за рупије

Позицију неутралности заузела је и Индија, са мањим последицама него Кина јер важи за западног савезника.

Индија је уз САД, Јапан и Аустралију део неформалног стратешког савеза Квад (Quadrilateral Security Dialogue, QUAD). Овај савез, као и Аукус, служи да се у азијској зони Пацифика изолује Кина, коју Индија сматра главном спољном претњом. То је не спречава да заузме независни став према кризи у Украјини и настави трговинске преговоре са Русијом.

Притисак који су западне дипломате извршилe на индијског премијера Нарендра Модија да промени став према Москви није уродио плодом. Индија игнорише претње санкцијама и наставља стратешку сарадњу са Русијом која потиче још из совјетских времена.

Ова сарадња је пре свега војне природе. Индији је потребно руско оружје због конфликтних односа са суседима, Кином и Пакистаном. Индијска војска је у највећој мери опремљена руским и совјетским наоружањем.

О „заобилажењу препрека“, односно западних санкција, било је речи током дводневне посете Индији Сергеја Лаврова. Руски министар спољних послова се 1. априла састао са индијским премијером, који је претходно игнорисао посету британске министарке спољних послова Елизабет Трас.

Шефица британске дипломатије је морала да се задовољи тиме да из Њу Делхија поручи да је снажење веза између Велике Британије и Индије важније него икада, а порука индијских власти је јасна – неће да им спољну политику диктира Запад.

Лавров се захвалио на „уједначеном приступу“ свог историјског савезника. „Ценимо што Индија приступа овој ситуацији узимајући у обзир све чињенице, а не једнострано“, рекао је шеф руске дипломатије. Индијски премијер, који је затражио „хитни прекид насиља“ у Украјини, понудио је посредничку улогу своје земље у сукобу.

Индијске власти стављају национални интерес и енергетску безбедност на прво место, због чега су са Русијом постигле нови договор о увозу енергената. Индија, која као и Кина увози руску нафту, договорила је с Москвом ниже цене које би исплаћивала у рубљама или рупијима. Овај механизам плаћања у националним валутама, а не у доларима као до сада, омогућава Индији да купи велике количине руског гаса по знатно нижој цени.

Амерички дипломата задужен за међународну трговину кога су послали из Вашингтона, поручио је „у духу пријатељства“ да је за Индију важно „да се придружи“ западним санкцијама у циљу „заједничких интереса“, упозоривши на могуће последице по „земље које активно покушавају да их заобиђу или ублаже“.

САД не би волеле да виде „убрзани“ раст увоза енергетских и других производа из Русије као и да њихови „савезници и партнери стварају механизме који подржавају рубљу“ и оне „који покушавају да подрију финансијски систем заснован на долару“. Индијски министар спољних послова је одговорио америчком дипломати да је Европа у марту увезла 15 одсто више руског гаса него у фебруару.

Ова сложена игра савеза је одлика данашњег мултиполарног света. Русија, која је стратешки партнер Кине, одлази у посету Индији, која није увела санкције Москви иако је стратешки партнер САД.

Али док Вашингтон прети Пекингу да ће трпети последице због веза са Москвом, на Индију се гледа са више такта, што не искључује претеће тонове које индијске власти игноришу, утолико пре што се позицији неутралности не противи ни опозиција ни јавност у земљи.

Индија жели да се еманципује на међународној сцени и оствари стратешку и безбедносну аутономију која ће јој омогућити независну позицију, због чега разговара са Русијом и САД, као и са ЕУ и Украјином.

Пакистански одговор

Неколико сати пре него што је почео руски напад на Украјину 24. фебруара, Путин је у Кремљу примио пакистанског премијера Имрана Кана. Посета је била одавно предвиђена, а руски председник је одлучио да не мења планове за тај дан, док је остатак света у неверици посматрао како тешке оклопне јединице руске војске прелазе границу са Украјином. То је била прва посета пакистанског премијера Москви од 1999. године.

Како је наведено у саопштењу након посете, две земље „које гаје пријатељске односе уз узајамно поштовање“ разговарале су о питањима енергетике, о уговору о гасоводу који Исламабад жели да склопи са Русијом, о ситуацији у Авганистану и геополитичким кретањима у свету, али не и о Украјини. „Украјинска криза нас се не тиче“, рекао је Кан за Раша тудеј. „Желимо да учврстимо везе са Русијом, не желимо да се сврставамо у било који блок већ да развијамо трговинске везе са свим земљама“, нагласио је пакистански премијер. Пакистан се, попут Индије и Кине, уздржао од гласања за резолуцију УН поводом сукоба у Украјини.

Кан има утолико више разлога да тражи подршку Русије јер пролази кроз велику политичку кризу у земљи, за коју криви прозападну опозицију. Пакистан је, наиме, амерички савезник још од оснивања 1947, ова веза се одржала током Хладног рата и касније, све до „америчког рата против тероризма“, у коме је Исламабад стао на страну САД, али га је Вашингтон оптужио да тајно подржава талибане.

До приближавања Пакистана и Русије дошло је последњих година, због чега се на Канову политику у Вашингтону гледа као на антизападну. Пакистански премијер са друге стране оптужује САД да раде на његовој смени.

Пакистан као и Индија, његов историјски ривал у региону, види у политици несврстаности начин да се еманципује на међународној сцени. На критике са Запада због посете Москви у тренутку руског напада на Украјину, Кан је одговорио без увијања: „Европски лидери су ишли у Русију а они питају Пакистан ‘Зашто сте ишли’, као да смо њихове слуге.“ Уз то, приметио је да се нико није захвалио његовој земљи што је учествовала у „рату против тероризма“, што је, како каже, подразумевало велика одрицања.

Трн у оку Вашингтону је и настојање Исламабада да учврсти везе са Кином. Током сусрета са Си Ђинпингом на отварању Олимпијских игара у Пекингу Кан је поручио да ће „Пакистан да чврсто остане уз Кину у сваком тренутку“, да ће да помогне изградњу кинеско-пакистанског економског коридора и учврсти сарадњу са Кином у циљу регионалне безбедности и стабилности. Довољно разлога да у Вашингтону пожеле да не буде изабран на предстојећим изборима.

Ријад окреће главу

Рат у Украјини је потврдио и еманципацију заливских земаља које ових дана не дижу слушалицу на позиве из Беле куће. Разилажење САД и кључних заливских савезника, Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата, до недавно је било незамисливо. Ове две земље, чланице Организације земаља извозница нафте (ОПЕК), које су деценијама подржавале Вашингтон, уздржале су се од подршке америчкој администрацији у настојању да угуши Москву санкцијама, као и о позив Г7 да повећају производњу нафте и гаса како би спустили цену нафте на међународном тржишту.

Одбиле су, такође, да избаце Русију из формата ОПЕК+, којим председавају Ријад и Москва. „Не можете годинама да нас оцрњујете, а затим проглашавате суперхеројима када ниво снабдевања енергентима падне испод тражње“, поручио је министар енергетике Уједињених Арапских Емирата, који тренутно председавају Саветом безбедности УН. „Не иде с нама тако. Не мешамо политику с мисијом ОПЕК-а да одржава стабилност глобалног тржишта нафтом. Цеђење било којег партнера савеза само води повећању цене барела.“

Оваква позиција заливских земаља представља прекретницу у односима са САД и значи да се више не ослањају на Вашингтон као на крајњег гаранта регионалне безбедности. Након преусмеравања интереса САД са Блиског истока на азијску зону Пацифика, променили су се савези.

Саудијска Арабија и Емирати се у Јемену боре против побуњеника Хути које подржава Иран, због чега су учврстили везе са Русијом и Кином, док Бајден покушава да са Техераном оживи споразум о нуклеарном програму.

Саудијска Арабија је савезник САД од 1945. године, када је постигнут споразум о „нафти у замену за заштиту“, који је Западу деценијама омогућавао стабилне цене нафте као један од услова за стабилну економију, али и учешће заливских монархија у војним савезима са САД – против Совјета у Авганистану и ирачких снага у Кувајту 1991.

Односи Вашингтона и Ријада су се погоршали од 2010. године, када је у Белој кући био Барак Обама, а потом поново са Бајденом, који је одбио да се састане са саудијским престолонаследником Мохамедом бин Салманом, за кога америчке обавештајне службе верују да стоји иза убиства новинара Вашингтон поста Џамала Кашогија.

Бајден је безуспешно покушао да убеди лидере заливских монархија да повећају производњу нафте, а када су они остали доследни плану који је договорен са Русијом, окренуо се Венецуели, у којој су САД до јуче покушавале да смене председника Николаса Мадуру са власти.

Пошто ни ту није прошло, остаје им да покушају са још једном од „осовина зла“ из америчког репертоара међународних непријатеља – са Ираном, али се још не назире споразум око нуклеарног програма који би могао да отвори могућност извоза иранске нафте на светско тржиште.

У покушају да смањи цене горива које су скочиле од увођења санкција Русији, амерички председник се окренуо унутрашњем тржишту и наредио пуштање у промет милион барела нафте дневно из државних резерви током шест месеци, упоредивши ситуацију са ратном.

Латиноамеричка веза

Већина земаља Централне и Јужне Америке је гласала у УН за осуду руског напада на Украјину – Куба, Никарагва, Боливија и Ел Салвадор су биле уздржане а Венецуела није гласала – али су готово све одбиле да уведу санкције Русији. То је био разлог што се ниједна није нашла на листи „непријатељских земаља“ коју је Москва објавила 7. марта, а на којој су, поред осталих, САД, Европска унија, Велика Британија, Швајцарска, Јапан, Канада, Норвешка, Сингапур и Јужна Кореја, али и Црна Гора, Албанија и Северна Македонија.

Латинска Америка, која је у време Хладног рата била главна жртва америчког интервенционизма, не жели да се сврста против Русије. Москва одржава везе са овим континентом у стратешким областима, на првом месту у пољопривреди и енергетици. Ове везе су се учврстиле током пандемије ковида, када су у Јужну Америку стигле руске вакцине „Спутњик В“ у тренутку када су касниле вакцине из западних лабораторија.

Мексички председник Андрес Мануел Лопез Обрадор, који се противи америчком ембаргу против Кубе, изјаснио се против санкција Русији упркос притиску свог најважнијег трговинског партнера, САД.

Бразилски председник Жаир Болсонаро је био у посети Москви непосредно пред руски напад на Украјину, да би потом изјавио да је његова земља неутрална у овом сукобу.

Са Путином се у фебруару уочи кризе састао и аргентински председник Алберто Фернандес, када је предложио да његова земља постане „капија за Русију у Јужној Америци“. Аргентина је убрзо по избијању сукоба осудила „инвазију“ Украјине и војне операције у овој земљи, али је поручила да унилатералне санкције Русији неће довести до мира.

Венецуела и Колумбија имају дијаметрално супротне ставове о украјинској кризи – Каракас је безрезервни савезник Москве, док Богота, савезник САД и једини партнер НАТО-а у Јужној Америци, подржава санкције Русији. Ова јасна геополитичка подела би могла да доведе до нових тензија између две земље.

Афричко несврставање

И Африка је, као и Азија и Јужна Америка, подељена у одговору на кризу у Украјини. Од 54 афричке земље 25 није осудило Русију – 17 је било уздржано, седам није гласало, Еритреја је била против резолуције – што је половина континента. Али ниједна није увела санкције Русији.

Земље које су гласале за резолуцију углавном су савезнице Запада и са њим имају војне везе, али је пажњу привукао уздржан став Јужне Африке и Сенегала. Јужна Африка је чланица БРИКС-а, уз Русију, Индију, Кину и Бразил, једину земљу из овог низа која је гласала за резолуцију о осуди руског напада.

Сенегал, бивша француска колонија, истиче „приврженост независности и суверености држава“, позивајући се у исто време на „принципе несврстаности“. Идеја несврстаности нарочиту тежину има у Африци, а повратак биполарног света је поново оживљава (покрет несврстаних још увек постоји, већина чланица је из Африке, а последњи скуп је одржан у Србији 2021).

Разлог за уздржавање афричких земаља није само жеља да задрже неутралност у поларизованом свету, већ и неслагање са интервенцијама у којима је НАТО од одбрамбеног савеза постао инструмент западног интервенционизма. У Африци је то у скорије време случај са уплитањем Запада у рат у Либији, што је додатно дестабилизовало овај део афричког континента.

Још један разлог је сложена равнотежа у спољној политици коју велики број афричких земаља покушава да постигне. Афричке земље које са Русијом имају трговинске и војне везе не желе да доведу у питање ово стратешко партнерство, као што не желе да се одрекну веза са другим великим међународним актерима у Африци, попут Кине, ЕУ и САД, јер знају да „када се слонови туку, трава страда“.

Конго је тако политички близак САД, али економски зависи од Кине. Египат има партнерске односе са западним земљама али купује руско оружје и пшеницу.

Ова стратегија балансирања између полова моћи у свету је данас карактеристична за велики број малих земаља, укључујући и Србију. То им омогућава да у конкуренцији великих ривала на међународној сцени пронађу маневарски простор.

Иако се углавном посматра из економског угла, ова стратегија има и политичку и безбедносну позадину. Украјинска криза која је довела до снажније поларизације је пољуљала ову осетљиву равнотежу. Мале земље ће много теже одолети притисцима, нарочито ако се ради о нестабилним државама чије власти зависе од спољних савезника.