Како је Новорусија постала најважнији део Русије

Северна област око Црног мора где се сада воде борбе, као и Николајев, и Херсон, и Маријупољ и други градови региона, од посебног су значаја за историју Русије. Како су све те земље припале Руској империји, које градове је тамо Русија основала и зашто су сви они толико важни?

Од краја XV века, када је цар Иван III основао руску централизовану државу, Русија се непоколебљиво кретала ка југу. Испрва је разлог томе била потреба да се обузда претња од сталних напада кримских Татара. Након тога требало је натерати Турке да одустану од претензија на Јужну Русију, оне земље које су у XVIII веку почели да називају Новорусијом.

Остатак Златне хорде, односно Кримски канат удобно се сместио на благодатном Кримском полуострву. Њега је окруживао заштитни појас од степа са ретким изворима воде и постојало је идеално место за одбрану – Перекопска превлака, где је мали одред могао успешно да заустави целу војску. Али, главна одбрана Крима састојала се у томе, што је канат био вазал Османске империје. Моћна држава пред којом је у XV-XVII веку дрхтала цела Европа.

Напади номада и стварање пљачкашке државе

Користећи се својом некажњивошћу, кримски Татари формирали су посебну врсту привреде – пљачкашку. Пљачкашка држава је облик постојања номадских заједница на периферији европске цивилизације. Она се појављивала тамо где су били, са једне стране, густо насељени староседеоци, а са друге стране номади који су се налазили у близини и који су могли брзо да мобилишу многобројну и мобилну војну силу. Сталне пљачке суседа староседелаца чиниле су значајан удео у привреди народа, који су користили ову врсту привреде.

Највише су пљачкани, пре свега, Руси. Управо је њихова млада граница излазила директно на непрегледне равнице од Дона до Дњепра, тако погодне за кретање татарске коњице.

У Кримском канату чак је био утврђен посебан обичај. Млади татарски војници морали су да докажу своју храброст и способност да прехране породицу, као и да сакупе средства за откуп невесте. Да би то постигли, два-три пута годишње су ишли у пљачку, враћајући се кући с пленом.

Главна драгоценост били су заробљеници. Руски мушкарци сматрани су снажним и јаким робовима, а младе Словенке, које су биле веома цењене због своје лепоте, продаване су за баснослован новац на пијацама робова у Истанбулу и Александрији. У Русији су чак били принуђени да уведу посебну ставку државних трошкова: откуп православног становништва које се налазило у ропству код Татара и Турака.
Због сталних пљачки у XV-XVI веку огромна територија од обала Црног мора до Брјанска и Рјазања потпуно је опустела. Плодни черноземи, који су у време древне Русије доносили богату летину, одавно нису обрађивани и прозвани су Дивље поље. Литвански кнежеви су с муком држали одбрану на линији Кијев-Чернигов. Велика московска кнежевина покушавала је да заустави кримске нападе на реци Оки. Татари су лако долазили до Рјазана, а онда и до Москве.

Борбе с номадима и јачање Русије

Временом су Руси научили да се боре с номадима. На јужној граници реке Оке је 1566. године изграђена Велика засечна црта. Али, чак ни стална линија пограничне одбране није увек помагала. Када је руска држава већ успешно освојила Казањ и Астрахан 1571. године и ратовала на Прибалтику, татарска војска Девлет Гиреј кана дошла је до саме Москве, опустошила је и у потпуности спалила.

Међутим, постепено је руски поредак почео да превазилази смелост номада. Године 1591. Кримљани су последњи пут успели да дођу до Москве. А у XVII веку, за време Романових, Русија је постала довољно јака да би готово у потпуности могла да заустави нападе.

Ипак, Османско царство наставило је да сматра целу област око Црног мора својим земљама. Турци су се непрестано мешали у послове Козака, који су насељавали Малорусију, коју су још звали Хетманшчина, од титуле „хетман“. Тако се називао главешина Запорошке сече, поглавар малоруских Козака, кога је испрва именовао пољски краљ, а затим, након уједињења Хетманшчине са Русијом, добијао је власт по налогу Москве.

Повратак на историјске земље древне Русије

Године 1669. Османлије су успеле да на своју страну привуку хетмана Петра Дорошенка. Он је признао вазалску зависност Малорусије од Турске, издавши руског цара и прекршивши услове Споразума у Перејаслављу из 1654. године. Рат је био дуг и тежак. По његовом завршетку, десна обала Украјине и Подоље нашли су се под турском влашћу. Касније су те земље освојили Пољаци, који су поразили Османлије код Беча 1683. године.

Током владавине принцезе Софије, руска војска је први пут дошла до Перекопа, савладавши суве степе, где су Татари бунаре затрпавали земљом и тровали воду. Војска је била превише ослабљена и главнокомандујући војском Голицин није одлучио да јуриша на перекопска утврђења. Редовна војска, коју је формирао Петар I и трансформација Русије у модерну европску државу променили су однос снага у корист Русије. У XVIII веку почео је заокрет уназад. Руско царство почело је да се враћа на историјске земље древне Русије. Отпочела је руска реконкиста. Управо овако је дочекан у Русији рат са Турском – као света дужност да се у састав Русије врате земље које су некада припадале првим кнежевима Рјуриковичима.

Ослањајући се на идеју те велике мисије, као и имајући за повод сталне нападе кримских Татара и мешање Турака у руске интересе у Пољској, Русија је 1735. године објавила рат Османском царству. У том моменту је руска војска овенчана славом због победе над Швеђанима спадала у ред најбољих у Европи. Њоме је руководио истакнути командант и војни администратор фелдмаршал Бурхард фон Миних.

Јачање руске војне машинерије и ново поглавље у бици за југ Русије

Дана 30. маја 1736. године руски пукови приближили су се неприступачном Перекопу, а већ 1. јуна освојен је у једном јуришу. Татари су били толико изненађени успесима Русије да су предали престоницу каната Бахчисарај без битке и отишли у степе. Савршенство војне машинерије Руске империје сада је омогућило да се без посебног труда организује снабдевање велике војске, која се кретала степом, што се донедавно чинило непремостивом препреком.

Мада је 1730-их година Русија већ могла да наноси Турцима ратне поразе, започети освајање Новорусије још није било могуће. Време за наставак реконкисте отпочело је током владавине царице Катарине II. Руска држава се тада веома брзо развијала, вртоглаво се повећавао број становника, расла је привреда, ширила се трговина, градиле се фабрике, знатно се увећао приход државне касе. Русија је постала једна од водећих држава света. То је омогућило отварање новог поглавља у бици за југ Русије.

Године 1768. турски султан Мустафа објавио је рат Руској империји. Османлије су желеле да освоје Подоље и Волињ, које су им обећали пољски побуњеници који су отпочели герилски рат против Русије. Пољаци су били спремни да предају своје територије, само да се избаве старатељства Санкт Петербурга.

Али, рат је донео невиђени успех руском наоружању. И Турци и Пољаци били су поражени. Крим је на крају рата добио независност, а руска флота се чврсто утврдила на Црном мору.

Овакво нагло јачање Русије није се много допало властима у Стамболу. Турци су константно покушавали да поврате утицај у кримским питањима и да тамо поставе подобне канове. Као одговор на то Катарина II се са последњим каном Шахин Гирејем договорила о уласку Крима у састав Русије. Тако се у Русији појавила Тавријска губернија, а напорима кнеза Потемкина почело је убрзано освајање Новорусије. Тамо су буквално за неколико година никли нови градови, сељаци су почели да сеју вековима нетакнуте оранице, а трговци да развијају нове трговачке путеве. Земље су дељене бесплатно – само да колонисти почну да их обрађују и насељавају.

Колонизација Новорусије и њен значај

Катарина II је 1787. године у пратњи многобројних страних гостију путовала преко Новорусије до Крима. Сви су били изненађени како су брзо Руси могли да овладају тек недавно ослобођеним земљама од Турака. Узгред, легенда о „потемкиновим селима“ тада је и настала напорима француских дипломата – турских савезника. Они су у немоћном бесу због немогућности да омету Русију, ширили лажне гласине о неуспеху планова Катарине II и кнеза Потемкина.

Колонизација Новорусије одвијала се скоро искључиво из руских губернија, због чега све до доласка на власт бољшевика нико чак није ни сматрао те земље украјинским. Украјина, пак, која се тада звала Малорусија, простирала се на сасвим малој територији у троуглу Кијев – Чернигов – Полтава. Руси су основали Харков (1654. г.), Одесу (1794. г.), Херсон (1778. г.), Јекатеринослав (1777. г., касније Дњепропетровск, њега су Украјинци сада преименовали у Дњепр), Маријупољ (1778. г.), Николајев (1788. г.), Луганск (1795. г.), Запорожје (1770. г.), Доњецк (1869. г.) Дословно све што је било изграђено у Новорусији, изградили су руска власт и руски народ.

Гоњени жаром освете, Османлије су 1787. године поново објавиле рат Русији. Али, победа је опет припада Руској империји, доносећи славу њеној војсци, на челу са Румјанцевом, Суворовом, Репњином и осталим истакнутим командантима. Руска реконкиста је славно окончана.

Шта је на крају Русија добила од свих тих ратова? Пре свега, била је у потпуности елиминисана претња од татарских напада, који су вековима исцрпљивали области на југу Русије. Новорусија се показала као изузетно богата и плодна земља, која је постала главна житница Русије. У Новорусији се формирао јак индустријски регион, који се почетком ХХ века показао не само као најважнији извор угља и метала, већ и као центар за производњу најразличитијих индустријских производа. Луке у Одеси и Маријупољу постале су главне морске капије Русије на Црном мору и извори стално растућег прихода од извоза житарица и угља.

Новорусија је одузета Русији Лењиновом одлуком. Руске земље биле су изложене насилној украјинизацији и у совјетско време, и нарочито сурово након што је Украјина стекла независност. Али, никада није нестала жеља да се врате у домовину.