РАТ ИДЕЈА: УКРАНИЈСКА КРИЗА И ЗАПАД

Приближавамо се сумраку света. Остало нам је мање од два минута до краја, како показује Велики Часовник Апокалипсе, ажуриран од стране атомских научника. А шта нам каже тај поноћни час? Ничеу је на пример рекао како  је свет много дубљи него што би дан могао да поверује. А нама се дешава супротно: приближавамо се катастрофи не размишљајући превише о њој. Комплексност, реч која постоји управо да успорава дебате, ублажава сукобе, реафирмише вредност времена, управо сада, када имамо тако мало времена, изашла је на лош глас. Постала је чак сумњива, наговештај издаје. Многи су нам, па чак и сасвим отворено, рекли да не смемо превише да размишљамо, јер је добро на једној, а лоше на другој страни и јер у сваком случају, чак и да није тако, одлука већ донета и треба само имати поверења, а све остало, оно мало времена које још имамо, састоји се у примени те одлуке.

Либералне демократије Запада одувек су гајиле фасцинацију према апсолуту: као да мрачна, потиснута позадина колективне душе покушава да се појави. Не само и не толико фашизми, који су се овде рађали, већ и неминовност историје у коју су веровали марксисти, а потом и одсуство идеологије: патриотски занос који је преживео два века трагедија и којима су пред очима нове и нове, толико да је он чак престао да  прави разлику између бораца за слободу и ултранационалистичких радикала.

Хајде да направимо експеримент: хајде да причамо о загушљивом облаку ратоборне глупости који је прекрио нашу земљу, а да не помињемо ниједну поједниначну  ратоборну будалу. Без имена, осим оних већ мртвих, јер „само мртви су видели крај рата“, како је наводно рекао Платон. И то не из страха – јер шта нас још може уплашити у времену кад се  суочавамо са опадањем у најбољем, а нуклеарним ратом у најгорем случају – већ зато што телевизија, новине, парламент не испуњавају толико људи са идејама, колико духови друштвене малверзације, права ектоплазма опште баналности. Један велики физичар, који се недавно изјаснио против слања оружја у Украјину, изазивајући лавину опптужби од поменутих духова – претпоставља да системи, посматрачи, објекти и субјекти постоје само захваљујући међусобној интеракцији, што је већ класична релациона интерпретација квантне механике. Нема ничега испод, нема суштине стварности. У Италији је изгледа заиста тако. Уместо да причамо о рату, ми причамо о ратним наративима. Права велика битка између трубадура. Можда зато што су чињенице готово недостижне – превише пропаганде је на обе стране – па дебата функционише обрнуто: постоји почетна, произвољна истина, а онда тражимо начине да је искажемо. А то је таква увреда за мртве.

Да, мртви, јер „сви мртви су заборављени / у гомили мртвих паса“. Задржавамо језив презир према мртвима, док се само претварамо да их поштујемо. Не само зато што смо их свели на невероватан ниво једностраности и баналности, као децу коју је појело неко чудовиште из бајке; не само зато што у Донбасу има мртвих људи који чекају на свој глас скоро десет година. Нико заправо, колико год конформиран био, не очекује да је онам ко  управља државом или информацијама заиста стало. Најгоре је како смо мртве, без имало стида, одвајали од њиховог живота. Валтер Бењамин пише:

„Историјски артикулисати прошлост не значи познавати је онаквом каква је заиста била. То значи поседовање сећања које бљесне у тренутку опасности. У сваком добу морамо покушати да отргнемо традицију од конформизма који превладава.  Само такав историчар има дар да упали искру наде у прошлост, која је прожета идејом да ни мртви неће бити сигурни од непријатеља, ако он победи. И овај непријатељ није престао да побеђује.“

У диктатурама, у дисциплинованим друштвима, простор за истину је празан; у нашим западним царствима лажи, друштвима контроле, није чак ни јасно у ком простору би могла да лежи истина. Јавна дебата је сада сушта супротност комплексности: причати о Украјини постало је веома лак посао. Чак је и рат, концептуално, једноставна ствар: они који остану живи били су у праву од почетка. Стога не изненађује што и најумеренији коментатори подржавају слање оружја, зону забрањеног лета, директну интервенцију. Достојевски каже, када успемо да га чујемо од цензуре, да нам није потребна страст, већ саосећање, то јест способност да допремо до корена бола другог човека. Пацифизам је, на крају крајева, само ово: не толико одбијање рата из моралних разлога, колико свест да је непријатељ унутра и да га ниједан рат не може победити.

То је мудар став, на ком почива принцип саосећања. Требало је да кренемо одавде, уместо да се препуштамо оргији кажњавања. Узмимо на премер роман „Злочин и казна“, колосалан покушај да се спозна душа убице. Раскољников је у почетку потпуно другачији, а морални конформизам нам говори да он мора да остане другачији, све док не постане непоправљиво човек, као и ми. Кад смо видели како ствари стоје, онда је требало да кажемо„човече, човече, не можеш да живиш без милости!“. Али ми смо, пак, изабрали да упремо прст у кривца.

Друга реч повезана с мржњим ових дана је еквидистанца. Али бити на једнакој удаљености не значи игнорисати разлике између нападача и жртве, већ само препознати да је грешка у систему, дакле на вишем нивоу. О свом лику Артуру Уију, који је заправо представљао Адолфа Хитлера, Брехт каже: „материца из које је рођен је још увек плодна”. Они који тврде да су сасвим јасне линије које нас раздвајају, ипак се плаше да открију да смо сви ми браћа лоших момака. Ово зло произилази из историје неправде и грешака: историје којој можемо ући у траг, ако то себи дозволимо. Не наследни првобитни грех, већ пут којим није требало да идемо, корак по корак. Можда би било корисно не следити га више у будућности, ако будућност уопште постоји.

А можда је то проблем многих западних максималиста: заједно са прошлошћу одбацују и будућност. Чудан порив, култ садашњости, акције и неодговорне младости који има нешто фашистичког у себи, који као да је  само чекао згодну прилику да се поново представи као противотров пропадању Запада. Резултати би могли бити катастрофални, јасно нам је. Постоји незанемарљива могућност да су ово последњи дани савремене цивилизације. Да свет увек униште они који тврде да су у праву, а да га спасу они који осећају да греше. Компликовани људи, који би, да нисмо развили ефикасне начине за сузбијање дисидентства, сада били стаљени уза зид због издаје. Убијање, било физичко или политичко, оних који покушавају да нас спасу снагом истине је толико типично за нас људе. Речима Валерија Магрелија: „Лажан је њихов живот / намештен, само пантомима / дело двојника / расцепљен од почетка.“

 

Клаудио Кјанезе

 

(Клаудио Кјанезе је италијански историчар, књижевни теоретичар, публициста, песник и креатор видео игара.) Чланак је објаљен на сајту Dissipatio: https://www.dissipatio.it/la-guerra-alle-idee-conformismo-complessita/?fbclid=IwAR1QIgQDi7bi33JAv1qU-f9YE6_lw-66GYhAWcgZ3LSAm-16qyGjBa2Oh4w

Превод са италијанског Владимир Коларић