Владимир Коларић: Шта је за Русију победа у Украјини, а шта пораз?

После прве назнаке, на сусрету у Истанбулу, да би преговори између Русије и Украјине могли да воде некој врсти компромиса, реакција дела руске јавности била је таква да је један познати писац рекао да је атмосфера тада постала усијанија него на почетку рата, као да је нечији интерес да рат што дуже траје и да погине што више људи. Ово је поново покренуло питања и недоумице поводом правих циљева Руске Федерације у украјинском сукобу.

Русија заиста није ни у једном тренутку истакла конкретне циљеве своје интервенције, осим уопштених поставки какве су денацификација, демилитаризација и декомунизација, које се могу тумачити на различите начине, па тако и различити исходи могу бити од стране власти представљени као победа, а од стране њених противника у земљи и иностранству и дела руске јавности као пораз или трули компромис.

Дефинисање појмова

Овде најпре треба разграничити неколико ствари које изазивају немале недоумице. Неки су се запитали зашто термин „декомунизација“ није више коришћен, паралелно са друга два поменута, у каснијој пропагандној активности током рата. Најпре, тај термин од почетка није имао функцију истог реда као термини денацификације и демилитаризације, и од стране председника Путина лансиран је пре свега у циљу преиспитивања легитимности украјинске државности у овом облику, а самим тим и украјинског идентитета, односно конструкције идентитета који је свој ослонац између осталог могао да тражи у границама и идентитетским праксама које потичу из совјетског периода, с тим да ту ситуација није тако једноставна како би некоме одавде могло да се чини. Очекивање неких у Србији да тај термин значи раскидање са совјетском прошлошћу, наслеђем комунистичке идеологије и враћење на обновљене темеље из царског периода или неке још древније, предпетровске темеље руске државности, проистицало је из непознавања руске политичке и друштвене реалности и пројекције извесних предубеђења и наших локалних перспектива.

Битан конституент руске империјалне стратегије је интеграција совјетског империјалног наслеђа, у чему привилеговану улогу има култ Великог отаџбинског рата и 9. маја као Дана победе, што су веоима важни ослонци руског наратива о денацификацији Украјине као продужетку борбе из које је Русија изашла као победник, али Русија у свом совјетском периоду, што никако не може да се пренебрегне. Први грбови и заставе Луганке и Доњецке Народне Републике имали су петокраке и совјетско наслеђе било је и јесте битан израз њиховог институционалног идентитета и званичне реторике, у шта сам се лично уверио, између осталог и учешћем на конференцији посвећеној јубилеју Младе гарде, покрета отпора нацистима у Другом светском рату, чији култ је развијен у совјетско доба и који и у данашњим интерпретацијама има доминантна обележја совјетске иконографије.

Декомунизација као ратни циљ била би контрапродуктивна за Русију, јер би, поред нарушавања важних идеолошких темеља две донбаске републике, била у супротности са чињеницом да је у Украјини забрањен рад Комунистичке партије, док је Комунистичка партија Руске Федерације у Думи подносила резолуцију којом је позивала на признање ЛНР и ДНР, у време кад је деловало да власт и „партија власти“ такву идеју ни не разматрају. Да не говоримо да многе јавне личности које припадају овој партији дају несумњиву подршку руској интервенцији, у просеку већу него представници неких од номинално конзервативних опција, при чему не мислим на прозападне факторе него на заступнике релативно широког спектра опредељења које бисмо могли подвести под руски изолационизам, заснован на идеји Русије као острва, као једном од могућих читања претпоставке о руској цивилизацијској специфичности.

Могло би се са извесном тачношћу рећи да треба разликовати комунистичку идеологију од совјетског империјалног наслеђа, због чега се данас инсистира да је СССР ипак и у основи била руска држава и, без обзира на идеолошки предзнак, наставак руске империјалне традиције. Ипак, рескије одвајање СССР-а од комунистичке идеологије не може да буде сасвим уверљиво, тим пре што руски наратив о држави и друштву које желе да граде умногоме подсећа на (нео)совјетски, и у реторичком и у вредносном смислу, где идеја социјалне правде има важно место, док се начин њеног регулисања нипошто не пројектује као повратак на некакве традиционалне моделе (читај: феудалне или неономадске) него на модел централизоване административне регулације масовног друштва. Једном речју, Русија будућности не би требало да личи толико на кошмарне неофеудалне визије из романа Владимира Сорокина или влажне снове Едуарда Лимонова о слободним микрозаједницама и херојским анарсима, колико на Совјетски Савез.

Због тога на оно што изгледа као пропагандно потискивање декомунизације у односу на друге прокламоване циљеве не треба гледати као на уступак релативно снажној Комунистичкој партији РФ и њеним бирачима, него као на потез доследан току руске идеологије у последње две деценије. Ако декомунизација има функцију довођења у питање украјинске државности и идентитета и самим тим легитимисање њиховог прекрајања од стране Русије, денацификација се може посматрати као непосредан ратни циљ. Међутим, ни она сама по себи не прејудицира руске намере када је територијални и институционални исход интервенције у питању, односно даје могућност да тај циљ буде остварен или се прогласи оствареним у различитим исходима текућег сукоба, од потпуне окупације Украјине, њене веће или мање територијалне и институционалне (државне) дезинтеграције, до модела марионетске владе или релативно независне и целовите, али „неутралне“ државе.

Под денацификацијом се има у виду чишћење украјинских државних и безбедносних структура од несумњиво значајног утицаја отворених неонацистичких елемената, који се директно надовезују на идеје и праксе украјинских колаборациониста из Другог светског рата, као и промену друштвене климе која подстиче развој оваквих појава. Друго, денацификација је усмерена не само против отвореног нацизма, него и против радикалнијег украјинског национализма. Овде треба поменути оно што многе код нас буни, чињеницу да руски медији и политичари често говоре просто о „украјинском национализму“, без потребе да га одреде као екстреман, радикалан и слично, односно што га понекад користе као де факто синоним за фашизам и нацизам. Неки то опет виде као уступак коминистичком наслеђу или КПРФ, што није (сасвим) тачно, већ пре има везе са руским сагледавањем себе као цивилизације и империје, која је наднационана и транснационална творевина, и која се с неповерењем односи према национализмима као могућем узроку сецесионистичких и конфликтних тежњи, са потенцијалом угрожавања безбедности и територијалне целовитости државе. Уосталом, књига Бенедикта Андерсона о нацијама као конструктима нека је врста библије на руским факултетима, посебно оним који школују кадрове за потребе дипломатије, медија или државне администрације.

Што се демилитаризације тиче, она је унутар руског наратива којим се образлаже нужност интервенције у Украјини најочигледнији концепт, којим се Русија обраћа најпре украјинским НАТО савезницима да престану да од ове државе праве полигон за угрожавање Русије, што су они, не обазирући се на углавном сасвим разумна руска упозорења и предлоге, и те како чинили. Украјина је релативно велика држава, географски позиционирана тако да може озбиљно да угрози безбедност Руске Федерације. Аргумент демилитаризације за Русију представља покушај да Украјини и онима чија је она или би у будућности могла да буде продужена рука војно угрози Русију, док је елемент денацификације усмерен ка промени „у главама“, односно уклањању идејних претпоставки које би могле да надахну, осмисле и подстакну витално угрожавање крупнијег суседа.

Пропагандна страна рата

Русија је, дакле, своју војну интервенцију започела тврдњом о виталној угрожености од стране Украјине, која би временом само нарастала и коју је било тешко изводљиво спречити другачије него у основи превентивним ратом, као и одбраном становниптва Донбаса руског идентитета, којима се, према руским тврдњама, спремало етничко чишћење слично оном које смо ми искусили у акцијама Бљесак и Олуја. Руска држава је при томе инсистирала на тврдњама о народу Украјине као у основи блиском и пријатељском, али са мањим бројем екстремиста којима је украјинска политичка и економска елита, корумпирана и у служби западних сила пре него сопственог народа, дала несразмеран утицај.

Релативно тврда преговарачка позиција Русије разумевана је у кључу њене одлучности да овај пут трајно елиминише опасност од овакве Украјине, пројектоване да буде анти-Русија у служби западњачких интереса, и да више не допусти изврдавање и куповину времена које украјинска елита обезбеђивала преговорима у Минску, док је све време практично отворено радила на повећању сопствених способности за, ако не директно угрожавање Русије, онда свакако повратак Донбаса (и евентуално, краткорочно мање реално, Крима) под контролу режима у Кијеву. Битан део руске пропагандне реторике био је и да ово није сукоб са Украјином и њеним народом него са менторима њене елите на Западу, односно државним и недржавним носиоцима моћи у САД и Европи.

Као што није отворено предочила ратне циљеве, што је, уосталом, сасвим разумљиво, Руска Федерација је интервенцију започела интензивно, повећавајући апетите руских и русофилних милитаната и дајући јасно упозорење противнику (дакле, не само Украјини), док је каснији ток напретка, који је код дела јавности изазвао утисак успорености и брзог замора, образлагала унапред припремљеном тактиком, чији су главни циљеви били очување живота цивила и заштита цивилне инфраструктуре.

Поред почетног полета, заснованог једним делом и на фрустрацији великог броја Руса због третмана којим су од стране трујумфалног Запада били подвргнути после слома Совјетског Савеза, сукоб је добио импликације које су много шире од једног регионалног рата, и то не само због, благо речено, заинтересованости и ангажмана великих сила у том сукобу или због опасности од нуклеарног истребљења. Рат широког спектра, до сада невиђен, коришћењем свих ресурса осим непосредног војног ангажмана, који је Запад на почетку започео против Русије, сукобу је дао карактер универзалности и тоталности.

Русија је предствављена као апсолутни непријатељ, чија победа би дубоко и трајно угрозила читаво човечанство. Очито добро и унапред припремљена пропагандна реторика као покриће за разрађен систем субверзивних активности до сада невиђено широког спектра отворено је усмерена не према вредновању и дисквалификацији садашњег руског руководства или чак поретка, него према целокупном културном, цивилизацијском и институционалном наслеђу и утемељености Русије, све то у складу са вишевековном традицијом русофбије, која је, како сам више пута показао, један од важних конститутивних чинилаца саме идеје политичког и цивилизацијског Запада.

Карактер тоталне и одсудне битке сукобу у и око Украјине дала је и руска пропаганда, представљајући овај рат, на различите начине, као битку добра и зла, битку против светског зла, одлучујућу битку за слободу људског рода, активирајући широк спектар аргумената, од борбе против обновљеног и виралног нацизма, фашизма, империјализма, преко различитих конспиролошких претпоставки о скривеним намерама светске олигархије, све до (псеудо)апокалиптичких поставки о светској влади као претечи Антихриста или Русији као Катехону.

У таквом озрачју, разумљиво је да се и у Русији и на Западу, на компромис, реалполитичку реторику равнотеже снага и потребу за излазном стратегијом, често гледа као на пораз, издају или недоследност, прљаву и евентуално унапред припремљену игру, где се великаши увек договоре око расподеле колача, а преко леђа обичног народа. То је унеколико тачно, јер политика јесте прљава ствар, али прљава ствар је и рат, а њим се ретко постижу апосутним мерилима одредиви резултати, односно рат ретко ствара преображај по мери идеолога и визионара где ћемо, ако победимо непријатеља, живети у једном потпуно другачијем и нашем срцу ближем свету.

На Западу је људима сугерисано да ће победа над Русијом коначно уклонити последњу препреку ка стварању једног слободног, отвореног и, што је најважније, удобног света, коначно ступање на терен обећаног краја историје, који ничим не би реметио миран сан и чисту савест просечог (мало)грађанина. С друге стране, Русима и другим „пониженим и увређеним“ народима сугерисано је да је ово битка за то да, у мање радикалним читањима, коначно буду своји на своме, шта год то значило или, у нешто радикалнијим визијама, за преображај човечанства ка једном другачијем облику постојања или макар радикално другачијем начину живота.

Неопходност компромиса

Да ли је интервенција била нужна и неопходна, немогуће је одговорити, тим пре што не знамо и не можемо знати које је процене на столу имало руско руководство када се одлучило на овај потез. Запад је, с друге стране, радикалношћу своје реакције, која је очигледно била унапред припремљена и осмишљена, поново показао да је његов циљ, макар и дугорочни, територијално и институционално распарчавање Русије, уклањање ове земље као стратешког конкурента (економског, војног, политичког, цивилизацијског) и приступ експлоатацији њених ресурса. Русија је радикалне мере попут превентивне интервенције и крупне промене сопственог институционалног система предузела у циљу дугорочније пројектоване самозаштите, што је, без обзира на време и начин обуставе интензивних ратних дејстава, пројекат који носи велику меру неизвесности.

Грешке руске државе у процени безбедносних претњи по руске интересе у Украјини, које су омогућиле Мајдан, потоње изузетно сурове и хаотичне сукобе и несметано антируски усмерено деловање у Украјини свих ових година, тако се могу представити као системски неуспеси, који у другачије обликованом и устројеном друштву неће бити могући. Наравно, на томе се неће инсистирати, осим ако неко баш не пита, посебно не овим речима, ако садашња руска владајућа гарнитура жели да очува власт, дугорочно и без претераних турбуленција и вишка државне репресије.

Садашњи сукоб свакако се неће завршити без крупних глобалних последица и повратак на старо ни за кога више неће бити могућ. За Запад је важно да сачува за своје грађане прихватљив ниво економске, енергетске и безбедносне стабилности, док је за руску власт важно да интервенцију у Украјини представи као сврсисходну и успешну, такву да може да иницира поредак у настанку и нову реалност у коју су Руси ушли а да тога још нису сасвим свесни, и чије последице тешко могу да сагледају. Та реалност и неизвесност коју она носи многима неће бити блиски и то не само онима које бисмо лако могли отписати као западњачке марионете, пету колону и одрођене издајнике. Људи се још сећају Совјетског Саваза, и то не само оних ствари попут мира, стабилности, безбедности, економске стабилности, него и оних других, не тако лепих, а које нису само западна пропаганда, како неки воле да тврде, него су и те како биле реалност.

Надајмо се да ће руска држава после свега кренути сопственим путем, мање зависним од Запада (или било кога другог, уосталом), али таквим који ће будити енергију њених најбољих синова и кћери, а не затомљивати је на рачун инертних послушника. То наравно подразумева да ће будућности ипак бити, да нећемо нестати у нуклеарном холокаусту и да ово ипак није време близу оног дана и часа ком се апокалиптичари тако сладострасно надају. Ако није и ако будућности буде, у овом свету свакако неће бити неког коначног и апсолутног решења, ни тоталне победе над злом, у ком год облику ми хтели да га видимо, и зато свакако мора бити компромиса, труле реалполитике и ефикасних излазних стратегија.

Ако сведемо то на реалполитичку меру, за Русију би то значило неодрицање ни по коју цену од ефективне контроле над Донбасом и Кримом, као виталним безбедносним и енергетским ресурсима, уз очување подразумевајуће доминације на Црном мору, и бригу да се нестабилност не пренесе на Кавказ и Централну Азију и одржавање позиције енергетске силе са значајним учешћем у светском тржишту, макар се оно значајно разликовало од данашњег. Што се Запада тиче, он ће морати да се навикава на нову реалност, коју неће обележити толико прокламована Четврта технолошко-индустријска револуција колико замирање глобализације у досадашњем виду и следствена промена институционалних механизама у одговору на предстојеће изазове, уз још веће ограничавање слободе појединаца и алтернативних група. За западне земље било би добро да изађу из зачараног круга идеолошке декаденције и колонијалистичке надмености, а да то опет не резултира преусмеравањем енергије у разарање уместо у стварање нечега другачијег од овог сада, а за шта делује да и већина њиховог становништва мисли да је неодрживо.

Где смо ту ми? Па, тамо где смо одувек и били – између светова и унутра у себи, вечно очекујући буђење, у светлости, уснули у овоземаљској рутини и стално ослушкујући звук новог коме се надамо, а за које негде унутра слутимо да није или макар није у потпуности могуће на овом свету. Укратко, ми смо тамо где смо одувек и били – у и на Косову.

 

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.