Франсис Фукујама предвиђа „руски пораз“ у Украјини и „поновно рађање слободе“ које ће „оживети дух 1989″. Свој поглед на актуелни сукоб на европском континенту амерички неоконзервативни идеолог, један од најутицајнијих теоретичара краја Хладног рата, изнео је док је као гостујући професор боравио у Северној Македонији средином марта.
На свом порталу American purpose (Америчка сврха) написао је затим да „Путин на Балкану има већу подршку него другде у Европи, највише захваљујући Србији и томе што у Србији ради Спутњик“, а у интервјуу за балканску Ал Џазиру објаснио је да рат који се води у Украјини „никада није био само о Украјини већ о европском поретку након 1991″, односно да овај сукоб није прекретница која најављује нови светски поредак већ је реч о очувању поретка успостављеног након краја Хладног рата коме сада прети Русија.
Попут значајног броја западних коментатора украјинске кризе и Фукујама пореди Русију са Немачком тридесетих, у време раста нацизма који се доводи у везу са доживљајем „историјске неправде“ коју је Немачка доживела у Првом светском рату. Ова паралела треба да изједначи нацистичку Немачку са данашњом Русијом у њеном настојању да исправи „историјску неправду“ која јој је нанета рушењем Совјетског Савеза.
Амерички стратег верује да ће рат у Украјини утицати и на Балкан где, како каже, има „много горива за велики пожар“. „Ако Путин успе у ономе што жели, то ће створити преседан за друге земље на Балкану“, рекао је Фукујама балканском сервису телевизије из Катара. „Мир створен након Дејтонског споразума и ратова деведесетих није суштински решио проблеме и још увек постоји велики осећај неправде. Републици Српској се не свиђа како се тај рат завршио. Много је актера у региону који би волели да, ако добију прилику, употребе силу како би изменили политичке исходе“.
Довођење у везу Русије и Србије са нацистичком Немачком код Фукујаме није ново; за њим је посегао још у књизи са којом се прославио Крај историје и последњи човек. Предвиђајући у ком правцу би земље бившег Совјетског Савеза и Југославије могле да се развијају након пропасти претходних политичких система, Фукујама је као једну од теза поменуо могућност да их замени нетолерантни и агресивни национализам, а „можда и фашизам руског или српског типа“.
Оваква оцена је тим занимљивија ако се зна да је прво издање Краја историје објављено 1. марта 1992, на дан одржавања референдама о независности у Босни и Херцеговини који су Срби бојкотовали, месец дана пре почетка рата у Босни, као и америчког признања независности Словеније и Хрватске (САД су то учиниле 7. априла, а Русија раније, 14, односно 17. фебруара), и два месеца пре формирања СР Југославије. „Овај део света неће у скоријој будућности бити миран и демократски (…) и представљаће исто толику опасност по западне демократије као што је то био Совјетски Савез“, написао је Фукујама у књизи која ће убрзо постати светски бестселер. Тридесет година касније његова анализа овог дела света се није променила.
Крај историје и дух 1989.
Фукујамина теза о крају историје извршила је велики утицај на крају 20. века. Фукујама је инспирацију црпео из филозофске традиције која се бавила овим питањем, од Хегела и Маркса до Хане Арент и Александра Кожева, француског филозофа руског порекла на чије тезе се ослањао амерички теоретичар.
Александар Кожев је рођен у Москви 1902. Право име му је Александар Кожевњиков, био је сестрић Василија Кандинског, докторирао је у Немачкој код Јасперса на тези о религиoзној филозофији руског теолога Владимира Соловјева, да би затим у Француској изградио значајну академску и политичку каријеру, радећи за француску владу на планирању концепта заједничког европског тржишта. Кожев је сматрао да је Хегел био у праву када је тврдио да је „крај историје“ наступио победом Наполеона над Прусима 1806, што је тумачио у контексту еволуције ка „универзалној и хомогеној држави“ изграђеној на темељима идеала француске буржоаске револуције. Кожев је касније симбол остварења „универзалне и хомогене државе“ видео у Стаљину, а потом у европском уједињењу за које се залагао до смрти 1968.
На том трагу Фукујама је либералну демократију америчког типа прогласио као универзални модел који ће превладати у свету. „Борба око свих великих питања је у великој мери завршена“, написао је у тексту „Крај историје?“ објављеном лета 1989. у часопису The National Interest, пола године пре пада Берлинског зида. „Идеолошка еволуција човечанства дотакла је крајњу тачку, а западна либерална демократија је у својој универзалности коначна форма управљања“, прогнозирао је Фукујама на крилима тријумфализма који је захватио Запад у очекивању коначне пропасти Совјетског Савеза, до које ће ускоро и доћи. Био је то почетак ере коју је обележио покушај САД да свој модел политичког либерализма и тржишне економије наметну остатку света милом или силом, ослањајући се на „меку“ и „тврду“ моћ.
Када је средином марта ове године у интервјуу за Вашингтон пост, а поводом рата у Украјини, Фукујама говорио о „пробуђеном духу 1989″ и „упозорењу шта може да буде алтернатива либерализму“, он је изнео ставове које је бранио на почетку каријере, иако је његово теоријско размишљање од тада прошло кроз разне фазе, сударајући се са бројним противречностима.
Његова теза о крају историје, у којој је француски филозоф Жак Дерида видео интелектуални израз хегемоније Запада, призивана је са иронијом сваки пут када би избио неки нови рат, али се Фукујама бранио да није мислио да ново доба које је најављивао искључује сукобе, већ да искључује идеолошке сукобе. Фукујамина идеја еволуције човечанства није била сутрашњица без ратова, већ свет у коме доминира западни модел друштва.
Иронија је што је велики део планете кроз глобализацију пригрлио овај модел, али то није довело до „хармонизације интереса“ између земаља и нестанка разлога за ратовање. Свет је, напротив, искусио велику опасност од нерегулисаног модела тржишног либерализма који не само да није довео до престанка сукоба, већ је послужио као инструмент америчке хегемоније који је продубио поделе на међународној сцени.
Промоција демократије, што је постала доктрина америчке спољне политике по окончању Хладног рата, показала се као параван за наметање америчких погледа и интереса у свету у коме су Русија и Кина одустале од извоза својих идеологија. Ова идеолошка борба под плаштом ширења демократије води се преко организација попут Фридом хауса, Националне задужбине за демократију (НЕД) и РАНД корпорације, у којима је Фукујама један од чланова управног одбора, као и десетина других организација са којима аутор Краја историје сарађује, од којих је најистакнутија Карнегијева задужбина за међународни мир.
Један од главних фокуса ових организација од краја Хладног рата била је процена „слободних и фер“ избора у земљама на простору бившег Совјетског Савеза, која је зависила од тога да ли ће на њима бити изабран проамерички кандидат.
Реганова политика
За Фукујаму, једног од истакнутих неоконзервативаца из утицајног „Пројекта за нови амерички век“ (Project for the New American Century), водећа улога САД у свету се подразумева. Овај think tank је од 1997. до 2006. године окупљао припаднике америчке политичке елите с циљем промоције америчког вођства у свету и подршке „Регановој политици војне силе и моралне јасноће“.
Фукујама, који је радио у администрацији Роналда Регана, а потом и Џорџа Буша, извршио је значајан утицај на обликовање америчке спољне политике, као и бројни чланови овог Покрета који су се нашли у Бушовој администрацији, попут Дика Чејнија, Доналда Рамсфелда и Пола Волфовица.
Фукујама се залагао за уклањање Садама Хусеина са власти по сваку цену, за одмазду против Ирана и Сирије због њихове подршке Хезболаху, али је неуспех „рата против терора“, који је уследио након 11. септембра, касније приписао некомпетентности Бушове администрације, а не идејама које су водиле у рат.
Након фијаска у Ираку раскрстио је са неоконзервативном идеологијом у књизи Америка на раскршћу: демократија, сила и неоконзервативно наслеђе из 2006, али није напустио Бушову администрацију. Његова амбиција је увек била не само да тумачи међународну политику већ и да директно на њу утиче.
Фукујамина вера у водећу улогу САД у свету почива на традицији америчког национализма коју прожима идеја о изузетности америчке нације и посебне улоге коју треба да игра на међународној сцени. Ово уверење које обликује америчку спољну политику деле како републиканци тако и демократе.
Реган је, тако, у свом опроштајном говору 1989. године објашњавао да су САД „још увек светионик, магнет за све којима је потребна слобода, за све ходочаснике из свих изгубљених места који кроз мрак хитају ка дому“, док се неки од најпознатијих примера америчког национализма приписују демократама, попут изјаве државне секретарке Мадлен Олбрајт о САД као „незаобилазној нацији“. Ставови демократа у питањима спољне политике временом су се толико приближили ставовима неоконзервативаца да их је било тешко разликовати све до појаве Доналда Трампа.
Бајденов избор је означио повратак америчког национализма и идеје о посебној улози САД у свету, која је Фукујами ближа од Трамповог покушаја заокрета ка реалполитици и одустајања од улоге светског полицајца. Зато Фукујама рат у Украјини види као прилику за поновну афирмацију Запада и „излаз из фрустрације због опадања глобалне демократије“.
„Много је боље да Украјинци сами поразе Русе и тако онемогуће изговор Москве да их је напао НАТО“, написао је Фукујама на свом сајту, хвалећи стратегију Бајденове администрације да САД не увуче директно у рат, и истакао: „Претпостављам да украјинске снаге већ усмерава обавештајна служба НATO-а која делује ван Украјине.“
Хантингтонов одговор
У последњој деценији 20. века други приступ сагледавању америчке спољне политике и њене улоге у свету дао је Самјуел Хантингтон (1927-2008). Као и Фукујамине, и његове идеје о развоју међународних односа након Хладног рата присутне су и данас.
Хантингтон, који је био Фукујамин професор, још један је од истакнутих америчких неоконзервативаца који су се потом дистанцирали од овог покрета. Своје теорије је развијао у Харвардовом Центру за међународне односе, где су радили и неки од најутицајнијих креатора америчке спољне политике, попут Збигњева Бжежинског, Хенрија Кисинџера и Џозефа Наја. Широј јавности познaт је као аутор књиге Сукоб цивилизација из 1996, у којој је разрадио тезе из текста који је три године раније објавио у часопису Форин аферс.
Овај текст, за разлику од књиге упитно насловљен „Сукоб цивилизација?“, подстакао је дебату каква није виђена од када је Џорџ Кенан јула 1947. у истом часопису објавио чувени текст „Узроци совјетског понашања“ потписан као „X“, у коме је изнео доктрину обуздавања СССР-а, која је постала основа америчке хладноратовске спољне политике.
Хантингтонова теорија о сукобу цивилизација била је одговор на Фукујамину тезу о крају историје. Хантингтон није мислио да ће либерална демократија и тржишна економија да уреде свет, а западни универзализам је за њега илузија јер је трвење између различитих култура природно стање. Деветнаести век је обележио рат нација, двадесети рат идеологија, а двадесет први век обележиће рат цивилизација, прогнозирао је.
Запад, који Хантингтон поистовећује са „слободним светом“, у сукобу је са исламом и са Кином. Најбољи начин да се избегну ратови, по Хантингтоновом мишљењу, јесте међународни поредак заснован на цивилизацијама, односно на вештини да се међу њима успостави равнотежа.
Хантингтон не одустаје од идеје о САД као предводнику „слободног света“, али је против војних интервенција које сматра опасним. За разлику од Фукујаме, он је веровао да је примена силе и промена режима у другим земљама грешка. Овај „реалиста“ је сматрао да Запад, чија је моћ у опадању, мора да буде свестан својих граница. Хантингтон примећује да Американци мисле да су изузетни, али да и други народи мисле исто за себе.
Линије ватре
Где су границе цивилизација? На примеру Европске уније, која је у то време имала петнаест чланица, Хантингтон предлаже да се границе исцртају по „историјској линији“ између западних хришћана с једне и муслимана и православаца с друге стране.
Да би повукао ову линију разграничења, користио је мапу источних граница западне цивилизације с почетка 16. века, коју је пронашао у књизи британског лорда Вилијема Валаса Трансформација Западне Европе из 1990. Разграничење које предлаже Хантингтон пролази поред Финске и балтичких земаља на северу, затим преко западног дела Белорусије пролази кроз Украјину и Румунију, где с једне стране остаје Трансилванија са католичким Мађарима а с друге православци, све до Балкана, где је културна, економска и политичка граница она између некадашње аустроугарске и османске империје. Рат у Босни, који је, поред осталог, био подстрек за његову теорију, Хантингтон тумачи као рат цивилизација, као што је то за њега и рат у Авганистану.
Још једна актуелна теза из ове књиге јесте она која се односи на ширење НАТО-а. Хантингтон је 1996. године веровао да би ради мира у Европи требало ограничити ширење северноатлантског војног савеза на исток. Он се залагао за то да се између Русије и Запада установи равнотежа снага уз поштовање сфера утицаја. То би, према њему, значило да Русија допусти ширење НАТО-а на земље које „историјски припадају западном хришћанству“, односно на чланице Вишеградске групе, балтичке земље, Словенију и Хрватску, али да се то „не односи на Србију, Бугарску, Румунију, Молдавију, Белорусију и Украјину“. Уз то, предлагао је се Запад обавеже да се не шири даље, „осим ако се Украјина не подели на два дела“.
Хантингтон је сматрао да би Русији – коју је видео као „предводника православне цивилизације“ – требало признати статус регионалне силе, разумети њене безбедносне преокупације и сарађивати на питањима која укључују „западне и православне интересе“, како је рекао, попут рата у Босни. „САД не могу више да претендују да доминирају светом и не могу више да га игноришу“, наводио је.
У стратешке интересе Запада Хантингтон је убрајао и сузбијање војне моћи исламских држава и Кине, као и спречавање удаљавања Јапана од Запада и његово приближавање Кини.
Напади на Њујорк и Вашингтон 11. септембра и терористички напади у Европи у последњих десетак година, као и актуелни политички и економски сукоб САД са Кином, актуелизовали су Хантингтонову тезу о сукобу цивилизација.
Посматрајући из Хантингтоновог угла, узроке рата у Украјини треба тражити у недостатку „реализма“ САД које су се оглушиле о упозорења Русије да даље ширење НАТО-а на исток за њу представља безбедносни ризик. Али, с друге стране, сукоб у Украјини враћа САД на велика врата у Европу, даје крила НАТО-у и продубљује антагонизам између Запада с једне и Русије и Кине с друге стране, урушавајући ионако осетљиву постхладноратовску равнотежу.
У одговору на Фукујамину констатацију да је рат у Украјини „добра лекција за Кину“ и да се треба надати да ће Тајван да се „припреми за борбу као што су то урадили Украјинци“, коментатор кинеског листа Глобал тајмс је недавно написао, алудирајући на Хантингтона, да су и Кина и Русија велике политичке силе са својом цивилизацијом и да због тога представљају претњу америчкој хегемонији. „Неће бити изолована Кина и Русија већ амерички дух и Американци, уколико не буду научили да поштују и једнако вреднују друге цивилизације“, пише кинески лист.
Свет је данас ближи Хантингтоновој него Фукујаминој визији.
Насловна фотографија: Reuters/Mykola Tymchenko
Извор oko.rts.rs
