И тако, док Запад већ сабира последице сопствених санкција Русији у виду више хладноће и мање меса – а на истом трагу и портал „Блумберг“, власништво милијардера Мајкла Блумберга, Американцима уместо меса нуди сочиво, и аутобус уместо сопственог аута – сав остатак света све јасније показује да овој економији деструкције не намерава да се прикључи.

После разговора председника Кине Си Ђинпинга и САД Џоа Бајдена прошлог петка, кинеска страна је свој одговор на америчку претњу – да ће бити кажњена ако не буде поштовала антируске санкције – упутила преко „Глобал тајмса“:

Истовремено, „Фајненшел тајмс“ јавља како су Индија и Русија надомак успостављања трговинског механизма базираног на рубљама и рупијама, председник Јужне Африке Сирил Рамафоза јавно криви НАТО за ситуацију у Украјини, и председник Бразила Жаир Болсонаро одбио је да се прикључи санкцијама Запада, но, није чак реч ни само о чланицама БРИКС-а које су (о)стале уз Русију.

„Како је Бајден изгубио Саудијску Арабију“, пише „Вол стрит џорнал“ у уредничком коментару у коме наводи и да је ова земља „све ближа прихватању јуана за плаћање нафте која иде Кини“ – чиме би прекршила договор са САД из 1974. да, у замену за безбедносне гаранције, сву своју нафту продаје у америчким доларима, што и чини основу петродолара и америчке финансијске моћи. Штавише, и Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати одбили су захтев Беле куће да произведу више нафте како би јој оборили цену, а де факто лидери ових петромонархија, Мухамед бин Салман и Мухамед бин Зајед, открива такође „Вол стрит џорнал“, нису хтели ни да разговарају са Бајденом. Шеф дипломатије Емирата Абдулах бин Зајед потом је боравио у Москви и рекао да његова земља жели да сарађује са Русијом у области енергетике, а са Мухамедом бин Заједом се у Абу Дабију после 11 година званично срео председник Сирије Башар Асад, савезник Русије и Ирана. Бин Салман пак јавно изражава наду да ће Саудијска Арабија пронаћи модус вивендис Ираном, што ће споменуте америчке безбедносне гаранције учинити поприлично беспотребним, са свим могућим последицама по будућност петродолара…

Значи ли то да су најпотентнијем америчком оружју за масовно уништење одбројани дани? То најављује Золтан Позар, главни стратег Креди Свис банке, некадашњи званичник америчког ФЕД-а и Министарства финансија. „Сведочимо рађању новог светског монетарног поретка“, пише ових дана Позар, и опомиње: „Ако верујете да Запад може да уведе санкције које ће максимизовати штету за Русију а истовремено минимизовати ризике за финансијску стабилност и стабилност цена на Западу, онда слободно можете да верујете и у једнороге… Када се ова криза (и рат) заврше, амерички долар биће много слабији, док ће јуан, заснован на корпи сировина, бити много јачи…. Долази нови светски (монетарни) поредак чији ће центар чинити валуте с Истока базиране на сировинама, што ће ослабити евро-доларски систем и појачати инфлаторне снаге на Западу.“

Значи ли то да ће на Западу заиста морати да се једе мање меса? Зашто се остатак света не прикључује антируским санкцијама? Шта планирају земље БРИКС-а и заливске петромонархије?

О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ разговарали аналитичар Бранко Павловић и дугогодишњи спољнополитички уредник у Танјугу Борислав Коркоделовић.

„Западни блок налази се под чврстом контролом Сједињених Држава, међутим, на другој страни налази се свет у развоју који обухвата 80 одсто становништва у свету, и има потпуно другачије интересе у односу на САД и НАТО и не жели да буде увучен у њихов сукоб с Русијом. Међу тим земљама су земље БРИКС-а, али и друге значајне државе попут Ирана, Пакистана, чак и Турске која, иако чланица НАТО-а, такође жели да одржи стратешку аутономију своје политике,“ истиче Борислав Коркоделовић.

Притом, подаци ММФ-а и Светске банке показују и да је остатку света све једноставније да одбије диктат Запада већ и зато што он више није економски свемоћан као што је био. Чак и када је реч о номиналном БДП-у, разлика између земаља БРИКС-а с једне и ЕУ и САД с друге стране све је мања (24 према 30 одсто пре пандемије, сада је још и мања), док су у БДП-у обрачунатом у односу на паритет куповне моћи улоге већ замењене: 45 према 44,1 одсто у корист БРИКС-а.

„Кина и Русија су, далековидо, у последњих 20 година почели да развијају посебне организације, као што је БРИКС, или Шангајска организација за сарадњу, јер су схватили да у међународним односима морају да граде нове организације у којима неће бити Америке и у оквиру којих ће се показати да све може да функционише консензусом и на корист свих чланица,“ указује Бранко Павловић. „Додатно су развијени и односи са АСЕАН-ом, постоји и посебан форум Африке и Кине, Јужна Америка у овој сарадњи види своју шансу за развој… Ово је борба за потпуно нове међународне односе и повратак на мултилатерализам уз поштовање суверенитета и једнакост држава, као што је било замишљено после Другог светског рата, али сада уз невероватан економски замах на општу корист – што разумеју сви широм света које су Америка и Запад досад израбљивали. Сада присуствујемо новом интернационализму ослобађања. Русија и Кина, уз нову улогу Индије, предводе ту борбу.“

Али ако је подршка Кине и осталих чланица БРИКС-а Русији и била кудикамо очекивана, мање су очекивана тектонска померања на Блиском истоку, где су се традиционални амерички савезници – Саудијска Арабија и УАЕ пре свих – уместо Америци у овој кризи окренули Русији.

„Са економским јачањем Кине и Индије, прве и треће највеће увознице нафте у свету, лидери заливских монархија имају све мање подстицаја да се држе долара као у деценијама за нама. Тим пре што и они сад, на примеру Русије, виде како и сами могу да остану без свог новца. И зашто онда и они не би почели да продају нафту у националним валутама, као што су то почели да раде Русија и Индија,“ додаје Бранко Павловић.

И зато, скреће пажњу Борислав Коркоделовић, „у разговору с Франсисом Фукујамом – који се прославио погрешном прогнозом да је падом Берлинског зида наступио крај историје, и који и сада говори да се враћамо у 1989. и борбу између демократије и аутократије – индијски есејиста Панкај Мишра износи предвиђање да неповратно идемо ка дедоларизацији, деамериканизацији, и ка новој несврстаности. И то је став који деле многи, и у Азији и широм света.“