О. Дарко Ристов Ђого: Ми пјевамо Павлининим гласом

Саборе хришћански,

Драги пријатељи.

Ево нас вечерас у Руском дому – у посланству Свете Русије на свештеном српском тлу. Гдје уопште друго и можемо да будемо и гдје да се саберемо сви ми којима је Русија, њена Христом натпољена култура, њен милозвучни језик – сама по себи дом? У Руском дому, у Русији као у дому, ми живимо јер она живи у нама, непрекидно, дише, пламти, кличе, страда, буди нас ноћима немиром њених ријека и дозивањем њених звона. У Русији, у којој се козаци и даље дозивају страшним посљедњим ријечима и дјеца се рађају док их златокосе мајке закрштавају календарским именима – ту сму били и ту остајемо: у нашем сну, у скаски, у нади, у стрепњи, у бризи. Ми за Русију „переживаем“ – бринемо се тако што је живимо и живимо тако што бринемо, никада сасвим слободни од трагедија Крста без којих нема христоносних народа и култура, никада лишени радости Васкресња и Погледа онога који нас гледа из Вјечности и говори „Ја побједих свијет“.

У овом страшном часу пјевамо. Само тамо гдје човек пева после рата, дјеца пјевају и у рату који, усудом никад не престаје, а благословом нас још није поништио. Дошли смо да чујемо Павлину не како бисмо њој учинили част и љубазним гестом помиловали српско дијете из енклаве – дошли смо у страшни час суда над Православном Цивилизацијом, када се и најљепше арије отачаствене музике скидају са миланских скала, како би Павлина утјешила и охрабрила нас, како би ово чудо од дјетета порасло у нама као библијско сјеме и родило стоструки плод и ми сами постали и чудо и дјеца, у енклави у којој живимо, од Бање Луке до Камчатке, у времена када, како рече пјесник „римује се историја , Владивосток и Борија“. Окружени и прокужени, сабијени на Грачаницу и Ораховац, на Српску и Србију, сведени на непрегледну степу, редуковани на народ Достојевског и Тесле, ми пјевамо, да у тој океанској енклави дозовемо сву браћу и све сестре. Ми пјевамо Павлининим гласом и помјерају се горе и исушују ријеке и дозивају се ехои вјекова, Косовска се битка завршава а Куликовска почиње као залог вјечитог опстанка једног народа и његовог Завјета: да се не преда и не прода већ да живи, мре, живи и пјева.

И ако нам узимају оно што никоме нисмо узели –наше лавре и престонице, да, по Матијиној ријечи, никада не знамо шта је наше и гдје су нам границе, ако нам затиру постојанство – па ипак се нису дотакли ни Јеванђеља Јовановог, нису отворили никада ни прву страницу Браће Карамазова јер да јесу прочитали би да : „Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди.“ Тако и Небеска Србија, тако и Свѧтаѧ Русь: тамо гдје су коњи са једне стране газили лавре и копали иконама очи, нису знали да се на другом крају истог свијета, истог космоса, исте енклаве, истог стомилионског гета Свети Андреј Рубљом дотиче четкице, укаче је у нетварну свјетлост Боговиђења и азур већ блаженоуснулог Босфора и нове лавре ничу и пресијава се Љевишка на Сретенском манастиру. Као пјесма несавладива, као Христов поглед свеблага и свемилујућа, као московска зима свепрожимајућа и као метохијска плодност свељубећа – простире се наша светолазаревска и световладимирска цивилизација. То је цивилизација душе, начин постојања који пада и устаје како падају и успостављају се наше душе у њој. У једној од својих призренских бесједа, о. Јустин Поповић опомиње: „човече, у овом свету си на мртвој стражи своје душе!“ Ако је такав сваки човек, онда се људске творевине једино дијеле на оне које су ову тајну заборавиле и оне које нису. Ми нисмо.

Зато у ова душегубна времена и пјевамо Павлининим гласом: да разгалимо душу, да је сачувамо, да је умножимо – јер пјесма је сјеме и топлота из којих расте душа – нити она може да наставе без ње, нити да живи. Па каква пјесма – таква и душа, и: каква душа – таква и пјесма.

За Павлину и за нас које је сабрале знамо: душа – Христочежњива, православна, словенска. Душа слободна, дјечија, незаустављива. Душа као и пјесма: златна и радосна. И непобједива.