Руски председник Владимир Путин је више пута за многа зла која су снашла Русију окривио вођу Октобарске револуције Владимира Иљича Уљанова Лењина. Последњи пут учинио је то у свом опширном образложењу акција у Украјини 22. фебруара. „Лењински принципи нису само грешка, него су горе од грешке. Заправо, као што сам већ рекао, совјетска Украјина настала је као резултат бољшевичке политике и данас се с разлогом може назвати ‘Украјина Владимира Иљича Лењина’. Он је њен аутор и архитекта. То у потпуности потврђују и архивски документи, укључујући и Лењинове оштре директиве о Донбасу, који је буквално утиснут у Украјину“, рекао је руски председник. Он је раније оптужио Лењина и да је поставио бомбу у темеље „руске државности“.

Очекивало би се да ће после оваквих Путинових критика балсамовани Лењин који још увек непомично лежи у маузолеју на Црвеном тргу бити уклоњен, као што то очекује и редовно захтева велики део руске јавности. Ускоро, за две године, стиже 100. годишњица Лењинове смрти и многи верују да је то прилика да вођа прве социјалистичке реоволуције најзад буде наглавачке избачен из Маузолеја на Црвеном тргу.

Да ли да буде избачен или сам да оде?

Питање за Лењинове саборце уопште није било тако бесмислено, пошто су најозбиљније чинили све како би Лењин у једном тренутку оживео и сам на својим ногама ишетао из Маузолеја.

Они су, наиме, планирали да Лењин у маузолеју проведе највише 20 година, док се не пронађе метод како да се оснивач совјетске државе оживи. Лењинова супруга Надежда Крупскаја чак је долазила и говорила: „Волођа, за 20 година ја ћу бити старица, а ти ћеш и даље бити млад.“

Посмртна маска

Непоколебљиви бољшевички материјалисти хтели су да преокрену свет. Спровели су и затворене експерименте укрштања мајмуна са људима у расаднику у Сухумију.

У згради француске амбасаде на Великој Јакиманки у Москви створили су затворени Институт за трансфузију крви, на чијем челу је био Александар Богданов, Лењинов пријатељ. Хтели су да промене биохемијски састав крви за трансфузију приликом Лењиновог оживљавања. Мислили су да би тако живео најмање 200 година.

Према документима, Владимир Иљич Лењин преминуо је у Горком 21. јануара 1924. године у 18.50. Већ у 22 часа у Кремљу, уз учешће највиших руководилаца, Ђержинског, Кујбишева, Аванесова, Јенукидзеа, Јарославског и других, одржан је састанак на коме се разматрало питање организовања сахране.

Хитни пленум Централног комитета одобрио је прве мере. У 3.30 часова одржан је састанак Централног извршног комитета на коме је изабрана Комисија за организовање сахране, а за председавајућег је постављен шеф ЧЕКА (Чрезвичајна комисија – претеча КГБ), Феликс Ђержински.

У четири сата ујутру, вајар Сергеј Меркуров скинуо је гипсану посмртну маску са Лењиновог лица и руку. У подне је професор патолошке анатомије Алексеј Абрикосов обавио балсамовање тела.

У ноћи обдукције, из Лењиновог тела су уклоњени мозак, срце и део других органа. Сви су били положени у посебне посуде. Поред тога, направљени су специјални одливци мозга, који су такође били укључени у збирку совјетских реликвија.

Одлука о маузолеју

Други Свесавезни конгрес Совјета одржан је 24. јануара и на њему је, између осталих, усвојена резолуција о изградњи крипте за смештај Лењиновог тела. Крипта је значила место за сахрану, али не и будући маузолеј у самом срцу Москве. Одлучено је да се привремено балсамовано тело користи само за организовање сахране. Одлука Президијума Централног извршног комитета од 25. јануара говорила је о крипти доступној за посету.

И одједном се дешава нешто чудно. Владимир Бонч-Брујевич у својим мемоарима пише: „Ујутру, у једанаест сати, 23. јануара 1924. године, окупио сам први састанак стручњака по питању уређења гроба за Владимира Иљича. Одлучено да је се сахрани на Црвеном тргу у близини Кремаљских зидина, а да се над гробом изгради маузолеј.“

Архитекта Алексеј Шчусев је у ноћи између 23. и 24. јануара добио задатак да пројектује и изгради привремени маузолеј, а већ ујутру 24. јануара наводно је идејни пројекат одобрен, чак и од владине комисије. Истовремено, Бонч-Брујевич додаје да током убрзане изградње маузолеја нису вођени никакви протоколи, а конструкција је подигнута за само четири дана.

Каснији совјетски извори на ову тему известили су да је само од 23. до 25. јануара примљено на хиљаде писама и телеграма од радника у којима се тражи да се Лењиново тело сачува. Ускоро, 27. јануара, телеграфске агенције Совјетског Савеза известиле су: „Устајте, другови, Иљича спуштају у гроб!“ Опет, у званичном извештају – ни речи о балсамовању тела у маузолеју.

Закључак се намеће сам од себе: идеја о балсамовању Лењиновог тела настала је у веома уској групи људи још пре смрти вође, а јавности је изнета ретроактивно – као иницијатива саме јавности.

Лењинове „мошти“

Професор Алексеј Абрикосов, неупитни ауторитет у области анатомије, сматрао је бесмисленом борбу за очување Лењиновог тела, јер се на њему појавила пигментација и почео процес сушења ткива. Он је рекао да наука нема методе за дуготрајно очување људског тела.

Секретар Президијума Сверуског централног извршног комитета Авељ Јенукидзе званично је изјавио да од Лењиновог тела неће правити „мошти“. О неприхватљивости овога отворено су говорили и Надежда Крупскаја и Климент Ворошилов.

И овде се у ток догађаја меша Феликс Ђержински, са предлогом да се у све укључи модерна наука. Водећи совјетски преговарач, дипломата и привредни руководилац тог времена Леонид Борисович Красин, са посебно значајном улогом у Лењиновој сахрани, 4. фебруара 1924. предлаже коришћење методе ниске температуре. Према његовом пројекту, охлађени ваздух из расхладне коморе треба да уђе у саркофаг са телом.

Красин је био потпуно заражен идејама Александра Богданова, раније Лењиновог блиског друга из предратног времена када су заједно руководили руским комунистима. Красин је био сигуран да би Лењин уз помоћ Богдановљевих метода могао да васкрсне, ако не сутра, онда у даљој будућности. Стога је, према Владимиру Малишеву, аутору књиге Митови и мистерије наше историје, Красин предложио замрзавање Иљичевог тела.

Леонид Красин се бавио идејом Лењиновог „васкрснућа“ као опседнут човек. Очигледно је успео да убеди друге бољшевике у реалност свог плана, јер су и они почели озбиљно да размишљају о замрзавању вођиног тела.

Тајна мумификације

Овај пројекат је започет, али је због техничких проблема напуштен. И онда, 26. марта 1924. почиње мумификација по методи о којој се у Русији само нејасно нагађало по аналогији са фрагментарним сазнањима о мумијама староегипатских фараона.

На то су, по свему судећи, утицали живописни новинарски извештаји о открићу Тутанкамонове гробнице, које се догодило петнаест месеци раније. Дописници разних часописа објављивали су слике њених украса и дивили се вештини старих Египћана да пошаљу свог фараона на путовање кроз векове и миленијуме.

Троје људи сишло је у привремени дрвени маузолеј: патолог Владимир Воробјов, биохемичар Борис Збарски и анатом Арнољд Шабадаш. Ништа се не зна о садржају њиховог рада на телу, међутим, главна техничка идеја припадала је Збарском.

До 26. маја све је било готово. Када су делегати 13. партијског конгреса посетили маузолеј, Дмитриј Уљанов, Лењинов брат, истрчао је из њега и узвикнуо: „Не могу сада ништа да кажем, веома сам узбуђен! Он лежи како сам га видео одмах после смрти!“

И то је било тачно. Упркос претходним изјавама стручњака о почетку распадања, тело покојника после четири месеца се освежило и подмладило. Народни комесар здравља Николај Семашко саопштио је закључак владине комисије: „Општи изглед се значајно побољшао у поређењу са оним што је примећено пре балсамовања и у великој мери се приближава изгледу недавно преминулог.“ Све ово изазивало је осећај присуства неке мистерије.

Смрт и бесмртност

Истраживач Вадим Авдејев је показао да су основе манипулација којима је Лењиново тело подвргнуто већ биле изложене у књизи аустријског биолога Пола Камерера Смрт и бесмртност.

Књига је објављена у Бечу фебруара 1923. године, а после Лењинове смрти аутор је одмах позван у совјетску Русију. Књига овог „парабиолога“ садржи огроман број окултних термина, укључујући и оне који јасно датирају из магије и процеса мумификације у старом Египту.

Велика совјетска енциклопедија посветила је Камереру упечатљив панегирички чланак, назвавши га „водећим прогресивним научником“ који је незаслужено на удару реакционарне буржоаске науке. Пет његових књига објављено је на руском језику, што указује на одређени протекционизам Камерерових идеја од стране совјетске власти. У томе нема ничег изненађујућег, јер су оне прилично сагласне са идејама Александра Богданова, које су већ биле уклесане у темеље нове идеологије.

Неке од Камерерових идеја биле су крајње бизарне. Тако, на пример, у књизи Подмлађивање и продужење личног живота (1922) он детаљно разматра питање пресађивања гениталија са свежих лешева живим људима у циљу подмлађивања ових последњих. Ипак, најзанимљивија је књига Смрт и бесмртност, која је на руском језику објављена 1925. године.

Сама књига почиње најавом да се у њој ради „о смрти и њеној светлој страни која даје наду – органској бесмртности“.

Склероза хабања

Академик Јуриј Лопухин у својој књизи Болест, смрт и балсамовање В. И. Лењина (1997) наводи како је након обдукције Лењиновог тела лекарска комисија поставила необичну дијагнозу: „склероза хабања“. Исти термин среће се и у Камереровој књизи на челу листе узрока смрти.

У Камереровој књизи, наводи Лопухин, постоји поглавље „Смрт раса и врста“, у коме се откривају метафизички принципи концепта органске бесмртности: „Ако изумирање врста препознамо као један од облика умирања који, као највишу категорију, у себе укључује збирне случајеве смрти припадника врсте, онда и ниже фазе индивидуалне смрти морамо препознати као процес малих периодичних одумирања који узрокују постепено умирање тела све док се његов животни капацитет коначно не исцрпи.“

Лопухин у својој књизи истиче још две занимљиве чињенице. Прво, Лењиново тело је након смрти било кришом отворено и подвргнуто интервенцијама које би могле да укажу на прикривање правих узрока смрти, али и на могуће „магијске манипулације са лешом“. Друго, на неразумљив начин сви бројни тестови Лењинове крви нестали су из његове медицинске историје. „Крв је, како се сећамо из дела Богданова-Малиновског, главни показатељ животних процеса“, пише Лопухин. „Није зато случајно што заузима посебно место и у свим окултним радњама.“

Руски истраживачи тако закључују: Борис Иљич Збарски, потоњи директор лабораторије при Лењиновом маузолеју, користећи мистериозни биохемијски метод, очигледно познат „парабиологу“ Полу Камереру, извршио је операцију „подмлађивања“ Лењинових посмртних остатака.

У својој више пута прештампаваној књизи Лењинов маузолеј (1946), Борис Збарски пише: „Египћани и Феничани су се бавили балсамовањима која су вршили посебни људи који су чинили својеврсну касту и чували своје методе у тајности.“ Наравно, аутор је имплицирао да и он сам, првосвештеник погребног култа вође прве пролетерске револуције, такође припада овој древној касти.

Вадим Авдејев овим поводом пише: „Очигледна је аналогија са праксом древног Египта, где је фараонова мумија служила као окултни извор за преношење моћи, којом је фараон био обдарен за живота, свим људима. Конкретно, специјални свештеник је контролисао функције плодности египатског господара за његовог живота. Када би оне ослабиле, он би био свргнут да се његова неплодност не би могла пренети на целу земљу.“

Црвени мистик

Лењинова смрт натерала је руководство совјетске државе да озбиљно размисли и о проблему вештачког подмлађивања својих редова. Према званичној верзији, Владимир Иљич је умро од прераног старења тела – такозване „склерозе хабања“. У решавање овог проблема били су укључени најбољи совјетски научници. Међу њима је био и револуционарни мистик Александар Александрович Богданов (Малиновски), опседнут идејом о вечној младости и у потрази за бесмртношћу.

Још 1908. године Богданов је објавио научнофантастични роман Црвена звезда, о томе како је на Марсу основано комунистичко друштво бесмртника, чија је бесмртност постигнута директном трансфузијом крви од младих људи до старих и обрнуто, пошто крв једног човека помешана са крвљу другог доводи до обнављања целог организма, а то води у бесмртност.

Као пример наводио је случај остарелих племића старог Рима, који су хрлили у арену да пију свежу крв убијених младих гладијатора, јер се веровало да то продужава живот и подмлађује тело, а научно је поткрепио и феномен вампира: они пију крв својих жртава преузимајући тако њихову животну снагу, и стога живе заувек.

Године 1924. Богданов је започео експерименте са трансфузијом крви. О својим јединственим искуствима известио је касније и Стаљина. Нови пролетерски вођа пристаје на стварање Института за трансфузију крви у Москви, а Богданов је постављен за његовог директора.

Нови институт је почео да спроводи тајне експерименте о подмлађивању, тражењу дуговечности и бесмртности. Упражњавана је, наводно, размена крви старих и болесних чланова партије и младих здравих људи, пуних снаге; да би сачувао „дух револуције“, Богданов је обављао и трансфузије крви ветерана КПСС(б) младим револуционарима. По Москви су се шириле суморне гласине да бољшевици ваде крв из младих људи како би је прелили у мртвог Лењина и оживели га.

Сам Богданов није, међутим, био предодређен да живи дуго – током једног од експеримената црвени мистик је 1928. умро. Заменио је крв са двадесетогодишњим момком не водећи рачуна о Rh фактору, који ће се открити тек 12 година касније.

Клонирање вође

Експерименти су обављани и с Лењиновим мозгом. Циљ је био да проучавања на њему доведу до стварања савршеног пролетерског натчовека који би био надограђен интелекту „најгенијалнијег појединца у целокупном човечанству“, како су бољшевички лидери оцењивали Владимира Иљича Лењина.

Скоро 100 година касније, пролетерски вођа, међутим, није успео да оживи. „Маузолеј Владимира Иљича Лењина драга је светиња совјетског народа и читавог прогресивног човечанства“, писали су пропагандисти осамдесетих. „Сваког дана у непрегледној поворци овде долазе радни људи наше земље и бројни страни гости. Сваке године, током обележавања годишњице Велике октобарске револуције и првомајских демонстрација, радни људи Москве пролазе поред Маузолеја да кажу оснивачу наше државе: ‘Лепо спавај, драги Владимире Иљичу. Испунићемо све твоје заповести!’“

Борба за Лењиново тело траје и данас. Запослени у Истраживачком центру за биомедицинске технологије прате одржавање виталног изгледа Владимира Лењина, а у Маузолеју постоји посебна јединица која брине о стању Лењинових посмртних остатака. На годину и по, стручњаци спуштају остатке у каду са посебним раствором, користећи за то посебне инсталације и уређаје, како би тело остало очувано.

Након последњег проучавања тела Владимира Иљича 2011. године, научници су у новинама објавили сензационално откриће. Уз помоћ најсавременијих средстава радијационе дијагностике, научници су први пут успели да завире у делове тела вође који су раније били недоступни. На своје изненађење, открили су да је неколико ћелија у Лењиновом телу још увек живо. То, према истраживачима, отвара могућности за клонирање вође светског пролетаријата. Али, на томе више нико не ради.

Лењин опстаје у Маузолеју захваљујући упорности руске Комунистичке партије која још увек постиже зачуђујуће добре изборне резултате и која је неопходна за стабилност власти у Русији. Цена за ту подршку је опстанак Лењина у Маузолеју. Уколико он сам не одлучи да отуд изађе.

Насловна фотографија: Reuters/Sergei Karpukhin

Извор oko.rts.rs