ДИМИТРИЈЕВИЋ: ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ ПОД БОМБАМА – Читање записа из књиге „На рубу пропасти“ Јовице Тркуље

Пише: Валадимир Димитријевић

УЛОГА ИНТЕЛЕКТУАЛЦА

Професор др Јовица Тркуља је српски интелектуалац који је, између осталог, посветио свој рад борби за слободу мишљења. Његов светли траг, поред многих је часопис „Херетикус“, који је настојао да покаже цену плаћену за слободу ума у доба Јосипа Броза, али и данас.( https://hereticus.rs/)

Задатак интелектуалца је да се не мири са затеченим стањем друштва. Он позива људе да се издигну изнад очевидности, и да крену ка бољем и праведнијем поретку. Када се интелектуалци одрекну своје мисије, и почну да пружају „добре услуге“ властодршцима ( што не значи да не могу да служе својој држави и народу; али, властодршци, нарочито они лоши, нису држава ), настаје оно што је Жилијен Бенда назвао „издајство жреца“ (француски израз „clercs“ преводимо као „жреци“, што је старословенски израз за свештена лица, уздигнута из народа да приносе жртве вишњој стварности ).  По Бенди, с једне стране су лаици, са друге жреци; обичан народ и интелектуалци.

Да ли постоји неки други етос осим лаичког етоса, који је, по Бенди, прагматичан, ограничен на свакодневицу, себичњачки и повод за сваки рат и насиље? Наравно, вели француски мислилац:узвишени етос су стварали људи који су кочили лаичке масе и стављали им препреке идеала на њиховом путу ка свеопштем рату. Такви људи живе од радости истраживања у области науке, уметности, метафизике. Они не желе пролазна добра, и, парафразирајући Еванђеље, може се рећи да њихово царство није од овога света. Они су заговорници универзализма насупрот партикуларизму, идеализма насупрот реализму, вечног насупрот временском. Због тога што од маса тражи да се уздигну изнад себе, жрец мора да схвати да никад не може бити популаран, и да то сасвим мирно прихвати.

Жреци су се на два начина опирали политичким страстима – или олимпијским узношењем над њима, попут Гетеа, Малбранша и Да Винчија (чиме су показивали вредност vita contemplativa) или моралистичким универзализмом који је, као у случају Еразма Ротердамског, Канта и Ренана, био хуманистички апстрактан. Жреци нису могли да спрече масе да се обрачунавају у жељи да остваре налоге воље за моћ; могли су, међутим, да спрече обоготворење варварства. Чинећи зло, човечанство је знало шта је добро ( жреци су му говорили ), и тако се развијала цивилизација.
Данас тога има све мање. А неопходно је.

СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ КАО УЗОР

Такав, узоран интелектуалац, по  Јовици Тркуљи био је, са свим својим слабостима у практичној политици, и Слободан Јовановић, о коме Тркуља пише:»Поседовао је ретке одлике српског интелектуалца који јасно разликује државу од њеног политичког режима. Успевао је да смести у шири контекст и теоријски утемељи свој поглед на актуелна друштвено-политичка збивања. Сви његови текстови су писани са самосвешћу да је на нашем избављењу из беспућа „најјаче оружје култура и образованост, да се тим средствима најбоље бране наши интереси и најбоље заштићују тековине нашег народа“ (Стојан Новаковић). Њихов кредо је мисао да је присуство аутономног критичког интелектуалца у модерном полису кључ демократије и да би „издаја зналаца“ и доминација „полуинтелектуалаца“ имала кобне последице за судбину нашег народа. Појединац, писао је Слободан Јовановић, без сумње треба да буде учлањен у појединим колективитетима и да служи њиховим циљевима, али у тој служби не сме се сав исцрпсти, ако неће да у себи угаси огњиште слободе савести.»
На путу српског интелектуалца, требало је делити судбину са својим народом. Тако је чинио и Слободан Јовановић, и у Првом и у Другом светском рату. И професор Тркуља је био спреман да то чини. У својој књизи «На рубу пропасти», објављеној после НАТО бомби 1999, дао је неку врсту дневника који и данас делује крајње актуелно.

ДА ЛИ ЋЕ ЗЛО ПОБЕДИТИ?

Кључно питање које се у то време ( а и данас ) постављало гласи:»Да ли ће зло овладати светом». Нарогушено, стравно, опремљено свим могућим оружјем, оно урла да би нас натерало да клекнемо. Основни закон тог зла је:»Пољуби ме у задњицу или ћу ти разбити главу», како је Харолд Пинтер дефинисао начело НАТО Империје.

У свом запису у коме је постављено питање о тријумфу зла, професор Тркуља је рекао:» Ноћу, 24. марта 1999. године Србија и СРЈ нападнуте су бомбама и ракетама од стране Северноатлантског пакта – НАТО. Након Аустро-Угарске 1914. и Немачке 1941, сада су некадашњи савезници Србије кренули у колективно кажњавање Срба. Њихове бомбе руше суверенитет Југославије, Повељу УН и темеље међународног права, што представља опако и неодговорно поништавање основних тековина модерне цивилизације. Више стотина авиона НАТО данима непрестано бомбардује виталне и стратегијске објекте широм земље. Нису поштеђени ни школе, болнице, фабрике, мостови, цркве и манастири, културни споменици, гробља… С бомбама је пало и судбинско питање: Да ли ће зло коначно овладати светом? То питање лебди на уснама бомбардованог народа који из подземних склоништа, као некада прогоњени хришћани из својих катакомби, упире погледе, молитве и наде ка небу. Међутим, невидљиво зло с неба бљује ракете и бомбе, с намером да сатре њихову последњу наду и веру.При бљеску „томахавки”, грађани Србије откривају застрашујуће лице „новог врлог поретка” и стравичне слике технолошког рата у којем је већ хиљаде Срба и Албанаца изгубило животе, а егзистенција милиона доведена у питање. Док су „пустињска” и сличне олује 90-тих година тек наговестиле, „одлу¬чна акција” на Југославију под циничним називом „Милосрдни анђео” белодано је разоткрила како се путем франкенштајнског рата, уз инструментализацију УН и других међународних организација, помоћу планетарне индустрије свести – немилосрдно сатиру сви они који стоје на путу интереса светских моћника и који нису спремни да беспоговорно прихвате њихове истине и лажи.

Сатерани у беспуће историје, XX век испраћамо са злим слутњама и стрепњом од своје будућности као повампирене прошлости. Јер, захваљујући злу, насиљу и преварама наша будућност је на прагу XXI столећа угрожена и доведена у питање. У трагичним околностима рата, када су силе зла покуљале из неба и земље претећи да нас збришу са лица земље – наша судбина, ипак, најпре зависи од борбе против зла. Реч је, пре свега, о великом (орвеловском) злу које лицемерну реторику хуманизма и људ¬ских права претвара у рат и злочин и које је данас премрежило и помрачило небо над Србијом, бацајући сенку на најсветлије тековине модерне цивилизације.“

Искежена њушка зла и један мали, наивни, али непокоран народ, суочили су се на крају века, када је 999 требало читати као 666.

ПЕКИЋЕВА ПИТАЊА

Дванаест година пре бомби које су пале на Београд, примајући Његошеву награду, Борислав Пекић се питао:“ Где су у овом просвећеном, напредном веку вредности којима је Његош певао, где тајне живота за којима је трагао? Где је Истина? Где Правда? Доброта? Слобода? Где је човечност, Благородност, Племенитост? Где Оданост, Пожртвовање, Часност? Где је избор Царства небескога, изгубљеног у себичности, равнодушности и беспућу наше цивилизације? Где су врлине без којих је живот бесплодно умирање, а постојање не заслужује више од заборава? Зар ће се Људска пустоловина вратити стваралачком миту прапочетка, из кога је на светлост историје изведена, али не онако како се хеленски и балкански аргонаутички херој Јасон тријумфално вратио са Златним Руном о рамену, него, побеђена и осрамоћена, с одртом, крвавом, прљавом кожом својих заблуда, илузија и грехова? Ако први стихови „Вијенца“ одају моје зебње, стих с краја „Луче“ – „Воскресењем смрт си поразио“ – враћа моје наде. Али шта нас чека: „ера страшна људскијема кољенима“, или ће се пловидба за Златно Руно хуманог идентитета и сврхе, свему упркос, наставити и борбом непрестаном „воскресењем смрт поразити“, да нас у неку Аркадију доведе, није нам дано да знамо. Који ће се од ових Његошевих стихова оживотворити у судбини потомства, неизвесно је.“

Као да је слутио. Шта слутио? Знао је писац „Беснила“ какво нас беснило чека.

ДА ЛИ СМО МОГЛИ ДРУГАЧИЈЕ?

У тренуцима кад најјаче силе света сатиру Србе, који су, у историји, дали толико живота за слободу и веру у Европу као уљуђено друштво у коме има места за свакога, Тркуља се пита – да ли има смисла стално пркосити надмоћнијима и да ли смо могли да се некако извучемо. Тек су завршени ратови за „југословенско наслеђе“ ( 1991-1995 ), а ми опет добијамо по глави. Ко то може да издржи? Има ли било какве наде?

Можда је одговор у неком књижевном делу.

Или бар утеха.

У време НАТО бомби, улични продавци књига покушавали су да продају који примерак више, али народ наш, као они милиционери из песме Бране Петровића, „умној патњи нестасали“, није био нарочито заинтересован, чак ни за лаћно утешне наслове типа „Сваког дана у сваком погледу све више напредујем“. Тркуља, као и сваки књигољубац и књишки мољац и књиготражитељ, послушавши рекламу једног од уличних продаваца, одлази у склониште са књигом Иве Андрића, „Немирна година“.

Андрић смирује и лечи:“У општој галами и бучним реакцијама на пани¬чне вести које су се муњевито смењивале, није било прилике да књигу отворим. Али, када су почеле да допиру прве детонације и, посебно, када је наређено да сви ставе марамице на уста због отровних гасова, наступио је мук и гробна тишина. Искористио сам прилику, насумице отворио књигу и почео да читам: „Рат је сада и живот и смрт и све оно што је између њих. А ових летњих дана 1944. године рат је, овде у Београду, више од свега – разарање. Ко није знао право значење те речи, може да га научи сада и овде.” Мелодија и смирени ток Андрићеве реченице повукао ме је као матица моћне реке и изместио из страшне стварности. Нестварна игра неухватљивих сенки и стварних ликова избезумљеног и страхом убијеног света у полумрачном склоништу – почели су да се преплићу и мешају са сликама и ликовима из књиге. Како је напетост око мене расла, све дубље сам тонуо у странице књиге. Убрзо више нисам успевао да разлучим слике и ликове из књиге од ових који су израњали из таме склоништа. Као на постмодерној позоришној сцени, пред мојим очима су се истовремено одигравале две паралелне радње. Читајући књигу, гледао сам животне сцене са стварним ликовима мојих суседа у склоништу. И обрнуто, гледајући око себе живе слике страха, безнађа и панике, био сам сигуран да су то већ виђене слике, прецизно, с неухватљивим детаљима насликане у Андрићевим новелама: „Тако се дешава да су, поред великих разарања на видљивим предметима, још већа и тежа она у људима и међу људима, која тек појединци и тек постепено почињу да сагледају и схватају. Та разарања свлаче и последњу маску са човека, преврћу његову унутрашњост, избацују на видело неочекиване особине, у противности са свим оним што се о том човеку знало и мислило и што је он сам о себи веровао; она померају прилике у породицама и мењају освештане друштвене норме и односе, чак и оне који су сматрани вечним и не-променљивим, као што су односи полова.” Ликове из Андрићевих новела нисам морао тражити. Они су сами искрсавали из полутаме склоништа: за¬бринута мајка, (без)осећајни син, муж „заштитник” и његова „крхка” женица, храбри Зеко и др.

 

Када је звук сирене јавио да је опасност прошла, нестала је напетост и све се наједном смирило. Људи у склоништу су полагано долазили себи, попримајући свој стари изглед, говор и држање. Журно су, као постиђени, напустили склониште. За њима је остао само болни осећај стида, унутрашњег разарања, а питање да ли ће зло овладати светом без одговора.“
Стид је последња одбрана човештва. Јер, сви смо криви за све. Нарочито смо криви што смо запљували двери својих унутрашњих храмова, што смо заборавили Бога и савест. Андрић нас подсећа на човештво као једини пут ка излазу из лавиринта кривице која се, кад се наоружа бомба са осиромашеним ураном, претворила у чудовиште изнад наших глава 24. марта 2022. године.

999 ЈЕ 666

И показала своје право лице бомбама на Васкрс 1999, о чему је Тркуља писао подсећајући нас на ранија „васкршња бомбардовања“ која нам је приредио развијени Запад:“Први пут је то било на католички Ускрс 6. априла 1941. године. Иако је Београд био проглашен за отворен град, Немци су га сурово бомбардовали као одмазду за одбијање пакта с Хитлером. Град је разрушен а у рушевинама је страдало више десетина хиљада Београђана. Био је то почетак злог пролећа и новог страдања југословенских народа. Други пут су бомбе падале на Београд и друге градове Србије и Црне Горе на православни Ускрс 16. априла 1944. године. Тога дана на небу се појавило мноштво авиона. Били су то савезнички авиони који су намеравали да задају одлучујући ударац окупационом режиму. Слутећи крај рата, измучени људи су изашли на улице да поздраве моћ¬не веснике победе и мира. Међутим, авиони су сру¬чили бомбе на руке уздигнуте ка небу. Данас, 55 година касније, по трећи пут ус¬кршњи празници у Србији протичу у знаку бомби.“

Бомбама против Христа, Распетога и Васкрслога – има ли тачније потврде речи Достојевсковог Мишкина да је римокатолицизам гори од атеизма, јер је прповедао Западу изопачени лик Христа, Који је, уместо Бога Љубави и Праштања, постао идол незаблудивог папе у Ватикану? А од папизма протестантизам, а од протестантизма секуларизам, и борбено безбожништво „краја историје“ ( Фукујама ).

А Срби, баш Срби су увек први на својој кожи осећали куда је Европа, без Христа и против Христа, отишла, претварајући се, скупа са својом америчком ћерком, у Белу Демонију ( израз Владике Николаја ).

БАКИНА МОЛИТВА

А онда професор Тркуља престаје да иде у склонипште, и остаје у свом стану, са хартијом и оловком. И као сваки Србин, који, чак и кад не зна за Бога, ипак осећа Његово присуство у страшним часовима историје, уздиже ум ка својим прецима, и сећа се, присно, своје баке Милице, чију је молитву као мали упамтио док га је бака спремала за починак:“Рођена неколико година након Босанскохерцеговачког устанка у гудурама Грмеча, живот јој је текао у знаку беде, буна и великих, светских ратова. А у великим ратовима и губици су највећи. У Првом великом рату изгубила је све сем „малог у бешици сина”. Између два рата се поново удала, кућила, ра¬ђала, сахрањивала… Други велики рат јој је поново узео све „што се сиромаху узети може”. Сама са нејаком децом и завежљајем у руци отиснула се у „бели свет”, возом без возног реда.
Та жилава и ведра старица (коју су сви у селу звали Бака-шака, због великих шака и дарежљивости) скидала је своју руку са мог чела да би се прекрстила. И док бих ја ушушкан и утопљен, изван сваког зла, тонуо у сан, она је тихо изговорила своју молитву: „Дај, Боже, да будемо па макар мање имали”.

Бака Милица се давно преселила међу јунаке својих бајковитих прича. „Нема смрти, постоје само сеобе наших душа”, говорила је ова неписмена старица која никада није чула за Платона и Црњанског. Нестали су и дарови из њених великих шака. Мени су у аманет остале речи њене молитве које нисам никада до краја разумео, али којима сам у тренуцима становите туге и безнађа, грејао душу искрицама наде и вере.

Дуго сам безуспешно трагао за смислом бакине молитве: од Христа, преко Хегела и Маркса до Сартра и Фрома, али апорију између „бити” и „имати” нисам разрешио. „Дај, Боже, да будемо, па макар мање имали”?! Најзад, у овим ратним ноћима погибељи и безнађа, при заслепљујућем бљеску „томахавки” – разоткрио ми се прави смисао и порука те молитве. У нашој завичајности на брдовитом Балкану ми живимо своје чворновате животе слажући варку на варку. „Ту смрти нема, има само сеоба” (Црњански). Бити и претрајати на балканској ветрометини, беспућу и безнађу упркос. И не само бити и (пре)трајати, него и задржати достојанство усправног хода и остати у завичају љубави и племенитости.“

Прошле су многе године од НАТО зверства према Србији и Црној Гори 1999. И даље умиремо од последица бомбардовања осиромашеним ураном. НАТО Империја је ових дана у огањ бацила Украјину, коју је, једном и заувек, хтела да учини Антирусијом. И Срби, као „мали Руси на Балкану“, опет су под присмотром сатанског ока. И опет се многи питају – хоће ли зло тријумфовати, макар и привремено.

Али, молитва баке Милица и даље важи:“Дај, Боже, да будемо, па макар и мање имали“.

Извор: Правда