Владимир Умељић: СЕЋАЊЕ НА КОСОВОЉУБЉЕ БРАНИСЛАВА НУШИЋА

Нушићева свестраност налазила је одушка у књижевности, позоришту, дипломатији, путописима, фотографисању. У сећању је остао пре свега захваљујући својим сатиричним делима, од којих му је прво објављено, са само осамнаест година старости, песма „Два раба“ већ 1882. донела  ознаку „млад човек поганог језика и још поганијег пера“ и уз то две године робије, од којих је одлежао једну у пожаревачкој казнионици.

Но то ни издалека није било све. Посебно су драгоцени његови записи, писма и путописна дела, која се односе на Косово и Метохију и која до данашњег дана нису изгубила ништа од своје актуелности.

Рођен је 20. октобра 1864. у Београду, од оца Цинцарина и мајке Српкиње, под именом Алкибијад Нуша. Име је променио, посрбио одмах по стицању пунолетства. Као дванаестогодишњак је побегао од куће да би се придружио војсци у Српско-турском рату, но био је наравно враћен кући. Служио је као добровољац у Српско-бугарском рату 1885. Завршио је студије права. Повукао се са српском војском у Првом светском рату преко Албаније, једини син Страхиња Бан му је погинуо као војник 1915. Упокојио се у Београду 19. јануара 1938.

Сигурно, о бриткој сатири његових дела „Народни посланик“, „Сумњиво лице“, „Госпођа министарка“ и др. могло би се много тога рећи. Овде, међутим, интересују његова сведочанства времена о Косову и Метохији, од велике историјске, па и етнолошке вредности.

Погледајмо прво његову забелешку о пореклу имена Косово („Косово, опис земље и народа“, 1902.):

„Име Косово истиче се тек од догађаја 1389. године и од онда оно спаја у себи и места, која су дотзле друга имена носила. Већ у латинским писмима од те године, Косово се назива Campus turdorum (шума дроздова) и Campus merularum (шума косова), дакле превод, који затим усвајају и сви немачки путописци, код којих се ово поље стално назива (поље косова), те је такав превод ваљда и дао повода да се, уз остала објашњења о постанку имена Косова, унесе и то, да је оно постало од имена птице коса.

Много је основаније, иако толико исто невероватно, објашњење које у самоме народу постоји. Оно долази од речи „косити“, јер је Косово „права Божија ливада“, пространа и красном травом обрасла, па су ту од вајкада били велики сенокоси.“

Он је оставио и једну личну оду љубави, посвећену старом српском граду Призрену („С Косова на сиње море“, 1894.):

„Нека се Стамбол поноси својим величанственим загрљајем са Босфором; нека
се Једрене поноси многобројношћу минарета, Солун живошћу своје пећине и
суседством са Олимпом, Скопље својом јуначком прошлошћу, Охрид својим лепим и
пространим рибњаком, а Скадар шаренилом свога пазара и чаршије, Призрену ће
ипак остати чиме ће се изнад свих понети и узнети.

Ако признате да Турчин зна уживати, онда га бар питајте, шта једно место или
град чини лепим. Он ће вам одговорити: „Леп теферич и добра вода“. И ако је тако,
онда је Призрен град над градовима и варош над варошима, јер управо та два услова
и има Призрен: леп теферич и добру воду.
Са сваког прозора, са свакога чардака у Призрену, окрени се лево или десно,
гледај пред собом, или за собом, па ћеш уздахнути и задивити се и лепоти што ти је око
догледа, лепоту какву ћеш ретко наћи. Ретко, заиста, јер ту лепоту не чине само високе
планине, плодна поља, питоме долине, окићени лугови, бистре реке, веселе речице,
већ је чине оне разноликости и противности природе, које се тако близу једна крај
друге ређају, те и чине да једна слика другу све више истиче.
Призрен се прислонио уза сами Шар, па му са те стране источно седи Љуботен,
господује, а планине које су се над њим сручиле, окићене вечно зеленом смрчом,
бором и јелом одвајају га од Вардарске долине. Са запада се узноси над Призреном
други Шаров врх Паштрик, под којим ломи своје таласе хучни Дрим, под којим се
простире дивна и богата равница. На левој обали Дрима уздиже се Коритник, а тамо
далеко на северу и северо-западу узноси се Дечанска планина, из које извире Дечанска
Бистрица.
Између тих планина пружила се пространа, питома и плодна Подримска жупа,
наквашена рекама и речицама, и избраздана ралом вреднога Подримца.
У ту се долину слива Бели Дрим, силазећи са крша под планином Жлебом и
квасећи жупу, док се не загуши у теснацу под Љумом. Дрим збира у себи безброј река и
речица, од којих призренска Бистрица силази са Шара, те се пробија кроз кланац
звани Дув више Призрена, да опере подножје око жупе на којој леже развалине
Душанова града, да подрије темеље остатака цркве Св. Арханђела, под којим можда и
почива тело највећега владаоца, те да с хуком уђе у Призрен, и подели га на двоје, а
затим да се слегне у равницу, те са Дримовом водом пође сињем мору.
(…)

Призренски су Срби лепи, отресити и бистри људи. Живо се интересују за све
своје послове и врло су истрајни. Маре и за више интересе но што су они који граниче
кућним прагом. Ја мислим да је у том погледу врло много учинила призренска
богословија за време свога тридесетогодишњега деловања; она је морала имати
несумњивога и снажнога утицаја на развој духа овога народа. Наставници њени,
школски образовани, општили су са народом, живели са њиме и пријатељевали.
Већина наставника богословије и родом је из Призрена, а други их се део ту оженио и
ородио. Готово већина средовечних трговаца призренских, ђаци су призренске
богословије, писмени и разборити грађани, добри и честити Срби и вредни заступници
народа и у општини и пред влашћу.

(…)
Друга важна околност која је Србе Призренце подржала и одржала, то је
несумњиво руски консулат, који тако давно тамо постоји. Као оно што једном
приликом рече један наш државник: „Русија је за нас од велике користи и тим самим
што постоји!“, могло би се и за руски консулат у Призрену рећи да је увек од користи
био и тим самим што је постојао, не узимајући у обзир што су руски консули
призренски – од којих су нама тако добро позната имена Јастребова и Лисевића – увек
били активни и вредни заштитници православља.

До смрти султана Абдула Азиса, докле је утицај Игњатијевљев у Цариграду био онако силан и руски консули у унутрашњости били су толико моћни, да су ослобађали хришћане затвора, гонили неваљале турске чиновнике и уопште помагали и моћно подржавали хришћане и њихове светиње. Таква заштита не мало је помогла да се Призренци одрже и духом уздигну над осталим Србима који су били далеко од руке, која би им могла помоћ пружити.
Отуда у Призрену и више културних тековина но код Срба у другим варошима,
ма да би томе могао бити узрок и у томе, што је Призрен престоница, што у њему
борави митрополит рашко – призренски и скендеријски.

(…)

Па ипак Призрену као да прети оно опште зло, које прети уопште српском
насељу у тим српским земљама. И Призрен се, као и сва остала места, расељава. У први
мах би се томе могао приписати узрок у самом карактеру Призренаца; Призренци су
гурбеџије, они врло радо одлазе ван Призрена да раде и да зарађују, али – важнији је
узрок у оном општем злу, и насиљу и зулуму. Над Призреном стоји увек запета пушка
Љумљанска, од које и сами Турци призренски стрепе и моле за заштиту. Узвик „Иде
Љума“, у Призрену је гори но онај у нас „пожар!“ Да наведем шта пише један мој пријатељ о томе:
„Иде Љума — овај узвик може разумети само онај који је живео у Призрену.
На глас да „иде Љума“, чаршија се нагло затвори, улице на мах опусте; после кратке
лупњаве од затварања ћепенака, капија и капака, наступа гробна тишина, њу мало
доцније прекида пуцњава пушака: нападнути се бране од насилника, који ништа не
штеди. Слика коју сам стварао у детињству о „Ханибал анте портас“ није ништа,
поређена с оном коју изазива узвик: „Иде Љума!“.

(…)

Сви су призренски Власи досељеници од седамдесет и осамдесет година, и то из
Јањине, из Белице (охридске) итд. У Призрену их зову Гогама, које се име не сматра за
подсмех. У првих мах, они су доходили у мањим колонијама у Призрен и пристајали су
уз Србе; улазили су у српску општину и деца им похађала српске школе. Доцније су чак
о своме трошку подигли и нарочиту српску школу за своју децу у којој је био учитељ
Анастас Крстић из Тетова, који је затим био учитељ и у Србији.
Оваква приврженост Влаха Србима трајала је све до 1870. год., које се године
породио спор око цркве Св. Спаса. Та црква лежи у Варош – махали на платоу, пењући
се граду. То је била раније напуштена црква зато ваља да што је под самим градом
била. У њу се, веле, чак био уселио један дервиш те мал је није потурчио.
Парница због Св. Спаса, коју је грчка пропаганда преко свога агента
митрополита грчког кренула и подржавала, трајала је од 1870. до 1875. године, и Власи
су „привремено“ добили цркву под условом да приме грчки језик и у школи и у цркви,
но с тим да подигну себи нову цркву за коју су и место купили. Од тада су увели и у
цркву и у школу грчки језик те им Силогос и дан дањи плаћа учитеље и учитељице.

Да би сваку наду на повратак старе цркве Србима прекратили, они су најпре сву цркву
изнутра прекречили а иконостас „случајно“ упалили те је сав изгорео и на место њега
направили нов. То прекречавање и уништавање српских записа и споменика није
грчкој пропаганди једини случај. У Меникејској Гори, више Сереза, познато је да
постоји манастир Св. Јована Претече, који је наново подигао и богато обдарио Душан
Силни. Тиме је Душан постао ктитор тога манастира, те је у унутрашњости на зиду
била израђена слика његова, Јеленина и Урошева. Судећи по расту и годинама у
којима је Урош на слици израђен, а и по самом раду, та је слика управо из времена
Душановог. Тако би, да је та слика сачувана, имали данас Душанову праву слику али –
на молбу нашег сликара Паје Јовановића, дигнем се ја једног дана из Сереза у
манастир да фотографишем Душана. Њему је требао тај лик због познате слике
„Крунисање Душаново у Скопљу“, коју је баш тада радио. Јашио сам на коњу – јер се
друкчије не може до манастира доћи – а у бисагама носио сам фотографски апарат. Не
знам шта се апарату могло десити, тек он се некако отвори и пропусти светлост на
плоче у њему. С тога ми слика рђаво успе те се почнем опремати да ког другог дана
опет одем. Како је у то доба пало отварање српске школе у Серезу то се Грци уплаше
мојих честих похода у манастир, а учини им се и опасно да се фотографијом сачува
споменик који би бар доказао да Срби имају права на тај манастир и, по наредби
грчког консула – Грци за тога господина кажу да је врло образован човек – а са благо-
словом грчког сереског митрополита – који је код Грка и кандидат за патријарха –
изгребу целу слику и прекрече зид. Тако је недавно, на част Грцима, уништен један
врло скупоцени споменик.
(…)

Католици су у Призрену имали најпре једну капелу у близини старе српске
цркве па после кримског рата, заузимањем Хекарта француског скадарског конзула,
добију развалине старе српске цркве са великим простором око ње. На темељима те
цркве подигну себи нову а доцније и митрополију па и станове за свештенике.
У последње време довели су и милосрдне сестре, које се издају да су докторке, но
које не могу да успеју. Тада су покушали да покалуђере неколико призренских
девојака, бедних сиротица, не би ли тим путем одомаћили калуђерице у Призрену, па
ни тако нису успели.
Сем Срба, Влаха и Латина, можемо рећи још само реч две о Турцима, јер све
остало становништво сам је Арнаутин. У Турке ја рачунам праве османлије, којих сем
нешто чиновника, нема више но десет до петнаест кућа. Све остало, као што рекох, сам
је Арнаутин и то све потомак оних, који су одојени српским млеком. Иако су
призренски Арнаути давно истурчени, носе још по где који српска презимена, као:
Корићи, Мурићи итд. али, не носе више српску душу у грудима, па чак ни осећаје
пријатељства у тој души.
И тако је, на жалост, Призрен по већини становништва арнаутски град, а они
га и сматрају као своју престоницу, и то онај Призрен, који је Гиљфердинг називао
српским Цариградом.

Да, али добро вели један Гиљфердингов последник:
„…Узимајући у обзир стање Срба хришћана у Старој Србији у седамнаестом и половини осамнаестог века, кад је побегао други патријарх српски Арсеније са многобројним народом, кад су фанариоте интригама уништиле Пећку патријаршију, кад су народни учитељи били истерани, кад су јаничари и Арнаути с једне, а грчке владике с друге стране наваљивали на српску народност – можемо се још чудити, како је српска народност у Старој Србији и жива остала“.

И у својим писмима у време дипломатске службе, као конзул, Нушић говори о терору косовско-метохијских Албанаца над Србима. Дванаестог маја 1894. године нпр. пише из Приштине тадашњем министру иностраних дела Србије С. Лозанићу:

„Пећка, пазарска, призренска и приштинска нахија од почетка овог пролећа стењу од нечувених зулума. Као по некој нарочитој наредби, утврђеној намери, сви зулуми и насиља изгледају чисто организовани.

Пале се куће, уцењују се села, отимају се девојке и убијају први домаћини. Суда и начина да се народу помогне нема, јер су у свим поменутим местима хућумати и сви органи под утицајем арнаутских варошких бегова, који зулуме отворено протежирају.

Ако сам кад чинио покушаје да се заузмем за сиротињу, у четири ока ми се признавала немоћност да се свему томе стане на пут.

За десет година па на овамо није се показивала толика тежња за емиграцијом. Читава села спремају се и крећу. Чиним све могуће да их од те намере одвратим, јер на Косову још свега десет чисто српских села има. У пећкој нахији такође, за врло кратко време неће бити Срба…”

Ова сведочанства времена су драгоцена, јер указују на тешку ситуацију српских староседелаца, притиснутих од стране муслиманских турских освајача, опкољених непријатељским албанским живљем и перманентно угроженим кроз римокатолички прозелитизам, али и кроз фанариотске амбиције Грка.

Колико социјално-критички и бунтовни, толико и луцидни и хуманистички дух Бранислава Нушића заслужује сећање и поштовање. Било би, међутим, непримерено и неправедно редуковати то сећање на његово књижевно дело и заслуге у развијању позоришне уметности, и при томе запоставити његове заслуге хроничара, свесног и пажљивог сведока свог времена.

Ознака тадашњих српских властодржаца „млад човек поганог језика и још поганијег пера“ говори само о њима, не о Нушићу. Осим ако је погано уочавање да је за Србе на Косову и Метохији тада (као и данас) највећа опасност била оличена у насилничкој србомржњи водећих елита косовско-метохијских Албанаца а највећа подршка у делању свештенства СПЦ и представника Русије.