1.

На аматерском телефонском снимку види се младић који узбуђено скакуће на платоу испред зграде Дома синдиката у Одеси, најпре забрављене, а потом запаљене. Повремено подиже пиштољ и, нишанећи, пуца у несрећнике који спас од пламена налазе скачући кроз прозоре зграде. (На другом снимку види се како оне који су преживели и пламен, и револверске метке, и судар са бетоном након скока с прозора украјински нацисти дочекују на тлу и довршавају их моткама.)

Младић на себи носи ону врсту дебљине каква се стиче у првој младости од превише чипса и превелике минутаже за компјутером или телевизором, па, упркос краткој бради и салу на боковима и врату, делује још млађи него што јесте (33). Пиштољ у рукама, види се, нарочито га узбуђује, не држи га место и, док пуца, повремено скакуће као адреналински фрик или боксер који избегава ударце. На највећем делу снимка запаљена зграда се и не види, тако да његово пуцање најпре изгледа као забава дечака у неком луна-парку док пиштољем скида дрвене зечеве који пролазе испред њега на покретној траци. Најбизарнији детаљ на младићу јесте тегет панцир-прслук, навучен преко светлоплаве кошуље. Очито је да је млади борац за „славу Украјине“ неискусан, јер не зна чак ни толико да се панцир не носи преко одеће већ испод ње. Или је тај панцир неки посебан модни детаљ, због кога треба да буде и видљив и истакнут, драга успомена, неки статусни симбол – тек, свакако предмет од посебне важности?

2.

Четири дана раније (29. априла) младић је опет на аматерском снимку. Другачије је дизајниран: на њему је од ношења избледела маскирна униформа из совјетског фундуса, којој ће пре бити последњи него први власник. Око руке носи траку у бојама украјинске заставе. Опет је, види се, узбуђен, прави се важан док разговара с Андрејем Парубијем, шефом украјинског Савета за националу безбедност из неонацистичке странке Свобода. Парубија је на то место после пуча 22. фебруара довела титула „команданта Мајдана“. Тих дана, док је у Кијеву урлао и пуцао Мајдан, Парубијев штаб био је смештен у згради тамошње Филхармоније, са које су, причало се, на његову команду пуцали по маси плаћени хрватски снајперисти које је унајмио.

Као заслужном борцу, Парубиј, обилазећи формације Правог сектора у Одеси, младићу дарује панцир-прслук. Овај ће с њим на себи ватрено крштење имати 2. маја пред запаљеном зградом Дома синдиката пуцајући у „кацапе“ и „москаље“ који су тражили спас од ватре.

Николај Волков – тако се младић зове – коме се на снимку обраћају као „Капетану Миколи“ (Сотник Микола), од Мајдана до Одесе описао је круг свог искупљења и интеграције у ново украјинско друштво. Пре тога, годину и по дана крио се од полиције, која га је тражила због криминала и преваре. Са колико је руских одеских глава Капетан Микола откупио свој нови углед? Једном? Три? Седам? Или је било довољно само да пуца, и да се слика?

3.

Панцир који је Николај Волков носио поносно као орден на грудима затворио је пун круг нашавши своју прилику. Али где га је започео? Код Парубија, који му га је дао? Можда код Џона Бренана, шефа CIA, који га је приликом своје тајне посете Кијеву 12. априла дао Парубију? Или код потпредседника САД Џозефа Бајдена, који му га је дао 21. априла, исто у Кијеву? Пошто су Бренан и Бајден напустили Кијев, акције украјинске пучистичке власти против федералиста оба пута су ескалирале, одакле није превише закључити да су Парубију и Турчинову за гашење украјинског пожара пре оставили уље него воду. Отуда је почетак круга који је описао панцир Капетана Миколе место на коме је, по свој прилици, осмишљен маскар у Одеси.

Ко је после десетина устрељених, угушених, подављених, запаљених и умлаћених палицама у Одеси добио SMS на свој вашингтонски блекбери? Ко је прочитао поруку и потом рекао „wow“? Бренан или Бајден?

4.

Иако не тако често, постоје у историји моменти кад она почиње да се кристалише. Тада добро и зло – које и у друштву и у историји најчешће не налазимо у чистој форми већ онечишћене једно другим – почињу да се раздвајају и крећу према половима. То су они ретки моменти – народ би их назвао падањем маски – кад се зло кондензује и отеловљује у чистој и јасној слици и, још више, у њеном препознавању као такве. Данас је то слика одеског пробисвета Капетана Миколе и његовог панцира; јуче је била слика исламског борца у Сирији који ножем вади срце из груди свог побеђеног противника и прождире га; дан пре била је то слика дрипаца који извикују Алахово име док млатарају по врелом либијском ваздуху златним трофејним пиштољем Муамера ел Гадафија над његовим мртвим и пониженим телом. (Као што је Миколин панцир описао широки лук од Вашингтона до Одесе, тако га је описала и радост Гадафијевих убица, само у обрнутом правцу, завршавајаћи свој лук у једном другом wow!, овог пута Хилари Клинтон.)

5.

Тај почетак раздвајања добра и зла тренутак је када они престају да буду измешани и када престају да буду категорије мерене етичким критеријумима. Тако раздвојене, или у процесу кристализације, оне почињу бити категорије које се мере онтолошким критеријумима. Тај процес кристализације – изнад свих геополитика, политичких и економских интереса, изнад дубоких цивилизацијских неспоразума, изван свих калкулација о односу снага – постаје почетак пораза зла. Дефинитивно раздвајање, коначан завршетак тог процеса из кога излазимо са 24-каратним добром и 24-каратним злом, по правилу, догађа се у тачки коначног пораза зла. Јер оно такво не бива редовно губитник због неке божанске силе која воли добро и не воли зло, већ због тога што зло приближавњем чистој форми већина почиње да препознаје као такво, а у крајњој тачки и оно само себе. Последњи пут таква историјска кристализација догодила се 9. маја, на данашњи дан пре 69 година.

6.

Иако ни данас није без извесне нелагоде могуће говорити о томе, тешко је рационално порећи да су пре почињених злочина Немци са Хитлером, будући тешко понижени Версајским миром, имали и нешто легитимних захтева. У сваком случају, не мање од данашњег западног света. Али, кад су ти захтеви постали подупрти непрестаним прогонима, када је пут до њих повео преко бесмисленог расизма, када се до њих кренуло преко концентрационих логора, када су иза себе почели да остављају десетине милиона мртвих, када се зло указало у сликама нацистичких „капетана микола“ и њихових „парубија“, тада се оно суочило са својом најчистијом формом и самим тим са својим поразом. А када се то догодило, у питање је дошло све, чак и сам легитимитет опстанка Немачке и њеног народа.

7.

Наравно, у временима кад се добро и зло још увек појављују онечишћени једно другим, кад се мере етички, а не онтолошки, кад је Капетан Микола само ситни преварант из Одесе, злу још и може и да пође заруком да се представи као добро и да, сагласно томе, добро представи као зло. Елем, било је времена и када није било тешко представити Русе као словенске лудаке вреле крви који у левој руци држе боцу вотке, а кажипрстом десне притискају дугме ракете с атомском главом; било је лако представити Србе као свет који пали пожаре по Балкану.

Како, међутим, данас Србе представити као последње европске заточнике нацизма, пошто сте их бомбардовали и посејали им земљу осиромашеним уранијумом, који се у природи разлаже 200 хиљада година? Како Русе, упркос технолошкој и информативној супериорности, уверљиво описати као поробљиваче Крима, пошто сте окупирали Косово и омогућили да за 14 година мира у њему буде убијен сваки стоти Србин? Како данас говорити, ма колико гласно, о тиранину Асаду, када на територијама које он не контролише убијају хришћане и спаљују им цркве, док исти ти хришћани спас траже на територији под Асадовом контролом? Како рећи било коме било шта после милион мртвих Ирачана, после потпуно разваљене Либије, после ојађеног Авганистана, пошто је цео свет схватио да сопственим радом и ресурсима плаћа штампање и трговину доларом, чак и по цену сопственог економског пропадања? Како говорити о себи као кошници демократије пошто си раскринкан да пратиш комуникације безмало свих становника глобуса, претварајући се у земљу у којој је своје место нашла највећа дистопија у историји света?

Да ли је нацистичка Немачка отишла даље од тога у тренутку кад је Черчил почео да тражи помоћ Америке да се обрачуна са Хитлером? Да ли је у тренутку упада у Чешку 1938. већ имала иза себе милион и по мртвих? Ништа од тога, имала је око себе само мање оних који се плаше да то кажу.

8.

Слободан човек се пред злом понаша витешки. Али државници, који наступају из позиције апсолутне одговорности, нису слободни људи. Они знају да пред злом често мораш да плешеш као Аска пред вуком, знајући да Термопили и Масада јесу решења за приче од којих нас подилазе жмарци и које буде најбоље у нама, али нису решења за живот. Али, док у годинама када је Капетан Микола само ситни лопов плешеш пред злом, не испушташ ниједног тренутка из вида добро, ма колико нејако и некорисно било. И тако можеш понекад и веома дуго. Истина, не напредујеш, већ мање или више контролишеш штету, али знаш да ниси ни први ни последњи с том мисијом. Али, ако за то време добру окренеш леђа, макар и на један тренутак, ако га само на трен заборавиш, макар начас помислиш да никад неће порасти, тада и сам постајеш зло. Тада постајеш Капетан Микола, онај у панциру, колико год да си се пута родио са именом Николај.

9.

Шта, међутим, радиш кад почне време кристализације историје, баш овакво какво су свету донеле сиријска и украјинска криза? Пре свега, глас Србије у таквом моменту постаје веома важан, чак важнији од гласа много већих, снажнијих и богатијих земаља. Јер, док Русија данас сакупља најбоље снаге да се супротстави силеџији у свом дворишту, исти тај силеџија се, чини се, спрема и на неке уступке Србији, наравно под условом да она, прва од жртава тог манијакалног силоватеља, каже да је реч о веома нежном љубавнику, да је све време уживала и да је сама крива јер га је нешто много изнервирала у марту 1999. године. Наравно, таква Србија, која би окренула леђа Русији, нема моћ да заустави историјски процес, али има моћ да успори тренутак кристализације, који је наступио у Украјини. И, наравно, да га убрза, окрећући се Русији или јој бар не окретајући леђа.

И то је данас највећа, можда једина велика моћ којом Србија барата. Ње су свесни и Москва и Вашингтон/Брисел, и тој моћи се и обраћају све ове умилне ноте које се у Београду последњих дана могу чути са те две адресе. И, наравно, део те умилности сакрива то да Београду данас ниједна страна не верује. Политичари, поготово српски, не воле да размишљају у категоријама добра и зла, верујући да је то за децу, песнике и филозофе и, више од тога, знајући да им те категорије смањују простор за уобичајени маневар.

10.

У годинама док су добро и зло живели заједно и измешани, веровало се да је реч о сукобу демократије и ауторитаризма. Хантингтон нас је деведесетих уверавао да је реч о сукобу цивилизација, што није без смисла, али данас је превазиђено чињеницом да западна цивилизација покушава да спречи интеграцију евроазијске, која не показује никакве агресивне намере према њој. Сукоб цивилизација завршио је даљом кристализацијом у геополитичком сукобу сила мора и копна. Питање је, међутим, која геополитичка логика налаже да је оправданије и реалније присуство Америке у Багдаду него Русије у Харкову, да не помињемо Кијев или Београд. Уосталом, видећемо: ако се ово са Украјином заврши ратом цивилизација или геополитичких концепата, биће да је кристализација историје илузија. Ако се једног дана заврши унутар западних елита и народа, биће да се ипак догађа.

Ако јесте, време је да почнемо да размишљамо, као деца, у категоријама добра и зла, ако још не чистог, а оно све чистијег. А онај кога је више усуд него промишљање у свим модерним кристализацијама историје водио на страну добра, плаћајући највишу цену за то, ни данас неће моћи да заврши на другој страни. То је нешто више од политике, а Србија улази баш у то више. Нисмо се оволико мучили да бисмо постали Капетан Микола.

Текст је првобитно објављен 9. маја 2014. године.

Жељко Цвијановић је био оснивач и главни уредник портала Нови Стандард 

Насловна фотографија: Reuters/Gleb Garanich

Извор Нови Стандард