Павел Ходорковски сматра да „Владимир Путин не може издржати битку на два фронта“. По њему, први фронт је украјински, а други московски, где ће се пре или касније незадовољне масе побунити.

Током интервјуа на телевизији „Фокс“ потписан је као „син бившег руског олигарха“. Занимљиво, помало и увредљиво, пошто су млађег Ходорковског свакако могли представити и другачије.

Рецимо, он је 2010. године основао аналитички центар Институт савремене Русије, колико је познато и финансира њен рад. Свако има право на свој став и своје процене, то је све у реду, само у овом конкретном случају је проблем што саговорник америчке информативне куће тешко да има икакве суштинске везе са дешавањима у Русији. У Москви је рођен, али је већ средњошколско образовање стицао у Швајцарској, факултетско у САД где и данас живи и према личном сведочењу уопште нема намеру да се враћа у Москву.

„Пожељно размишљање“

На сајту његовог института публикују се чланци типични за сличне организације, више окренути ка испуњавању мисије и доказивању утврђених хипотеза, а мање ка објективном сагледавању ситуације.

Зато и та прича о „другом фронту“ јесте „пожељно размишљање“ или „учитавање“, оно што се у енглеском језику означава као wishfull thinking, а не реалност.

Истовремено, о припреми те „надолазеће катастрофе“ у Русији стижу „бомбастичне“ вести и из других извора, многе од њих преведене и експресно публиковане у балканским медијима. Једна од њих је прича о „хаосу у студију Владимира Соловјова“, где су се гости сукобили са водитељем због Украјине.

Чекајте, а када то није „хаос“ у студију Владимира Соловјова? Па захваљујући начину на који води своје емисије постао је толико популаран, не само у Русији већ и шире. И да, звучаће невероватно западној публици, али исти новинар у емисије годинама позива госте са разних страна, па и из Украјине!

Али, ко по тим Вашингтонима и Бриселима зна за Соловјова? Важно да је вест пуштена у етар. Ионако, у овом тренутку, нема никога ко би око тога могао полемисати. Циљано информисање јавности, које се на овакав начин спроводи само у случајевима рата, постало је безобално.

Огласио се и амерички специјални изасланик Габријел Ескобар, поручујући како и „Црна Гора треба да следи вођство ЕУ и да у потпуности примени санкције на РТ и Спутњик“. Ето, зависи нешто и од Црне Горе!

„Министарство истине“

У Орвеловој 1984 кључно је Министарство истине. Оно што саопшти, то је истина. Забраном рада свих руских медија спречено је да се чује друга страна и тако онемогућено публици објективно сагледавање стања и перспектива.

Зато се сада провлаче наративи о тешким последицама за Русију, како војним на терену тако и економско-социјалним у друштву, што може резултирати само отварањем новог „московског фронта“.

Пропаганда јесте моћно средство. Али, често се заборављају две ствари. Прва је фактор време. Друга је што пропаганда сама по себи не мора значити много, уколико је не прати и институционално деловање. Што се времена тиче, с његовим протоком и ефекти пропаганде слабе.

Отуда и потреба селективног, континуалног и поступног коришћења различитих инструмената, било да се ради о чињеницама, полуинформацијама, дезинформацијама, лажним вестима или манипулацијама различитим подацима.

Што се институционалног деловања тиче, пропаганда је ту да припреми терен и оправда доношење одређених политичких одлука. Јавност ће подржати политичко руководство у већој или мањој мери у зависности од тога како се одређени проблем у датом тренутку представи преко средстава информисања и друштвених мрежа.

Елем, имајући у виду да се већ дуго припрема терен, управо селективним, континуалним и поступним коришћењем различитих инструмената, повести антируску пропагандну акцију у (про)западним медијима и није било тако захтевно. Међутим, остало је отворено – чему овакав неселективан, моменталан и изненадан напад може послужити?

Просто, у врло кратком року употребљено је све што је стајало на располагању, чак се првих дана акције није уопште пазило на поузданост извора, те су некритички преузимане и ширене гласине које су потом брзо и лако демантоване.

Истоветан приступ детектован је на пољу институционалног деловања, те је против Русије примењено буквално све што се могло. Које то још санкције могу наметати, кога то још на „црни списак“ дописати, како се додатно Русији може наудити?

Веровање у други фронт

Када се у контексту пропаганде и институционалног деловања посматра „фактор времена“, изгледа како је ова активност пројектована да траје кратко. У сваком случају, неколико месеци.

Шта се жели опослити за тих неколико месеци? Прва варијанта – то је покушај приморавања Русије да обустави војне операције у Украјини. Наивно до крајњих граница, али овакво размишљање не треба искључити пошто је поглед из Брисела и Вашингтона на Русију често сасвим „искривљен“.

У креирању „искривљеног погледа“ помажу и „синови руских олигарха“ који тумаче дешавања из свог угла, иако са стањем у земљи и поготово процесима унутар руског друштва нису упознати, немају са тим никакве суштинске везе.

Друга варијанта – и даље постоји веровање да ће се тако изазвати незадовољство унутар Русије и отворити „московски фронт“. Још наивније од прве варијанте, али вести које се пласирају на то указују, укључујући и најаве млађег Ходорковског. Укључујући и процене ММФ-а о дубокој рецесији и свим страшним последицама које ће она руској економији донети.

Превиђа се да и у руском друштву долази до својеврсне хомогенизације, да се овај сукоб антиципира као сучељавање са САД и НАТО, да руско руководство наступа са позиције велике силе којој се тај статус од осталих саговорника мора признати, да из те самоуверености произилази и потпуно игнорисање западне пропагандне машинерије, те да санкције имају „бумеранг ефекат“ – дубока рецесија прети и европској економији са свим страшним последицама које ће донети.

Ту активност Министарства истине не може ништа променити. Поготово то не може учинити у кратком року, како је планирано. А шта ће се десити у средњем року, за дванаест месеци или две године, то нико не може прогнозирати, пошто живимо у ери епохалних промена. Присуствујемо завршној фази трансформације структуре светског политичког система. Мултиполарност је неповратна.

Због тога и текуће активности Министарства истине, без обзира на њихов интензитет и обим, упркос томе што ће се на бројне појединце, ентитете и неке мале државе одразити неповољно, у укупном резултату не могу донети пројектовани епилог. Нити ће зауставити руско напредовање на терену, нити ће се тако створити „московски фронт“.

Претвориће се у пуко наметање једне слике о епохалним променама у западном делу света и објашњавање сопственој јавности због чега морају трпети последице које су наступиле. Даље од тога, ефеката или неће бити или ће остати „мршави“. Циљеви пројектовани кроз институционално деловање превисоко су постављени, а фактор време лоше је укалкулисан у целу рачуницу.

Насловна фотографија: AP Photo/Denis Kaminev

Извор Спутњик