ТРЕЗВЕНА КЊИГА ЉУБАВИ И ПРАШТАЊА: РАДМИЛА ГРУЈИЋ О ДЕСАНКИ МАКСИМОВИЋ 

ШТА НАМ ЈЕ ЗНАЧИЛА ПЕСНИКИЊА ДЕСАНКА?

Ко није волео Десанку Максимовић? Она је, као и Бранко Ћопић, била непорецива чињеница нашег детињства, неко ко је жив и ко не може умрети. Сусрети са Десанком Максимовић орадостили су многог дечака и девојчицу и оросили многа срца, растужена и намучена у овом свету, кога Библија  назива долином суза. То се песникињи не сме и не може заборавити.

Десанка Максимовић је била и велики мостоградитељ између словенских култура. У свом огледу о „онтолошким премисама словенског братства“ у стваралаштву Десанке Максимовић, Сања В. Голијанин Елез нас подсећа на истраживања Слободана Ж. Марковића, који је указао на чињеницу да је Десанка била вредни преводилац поезије словенских песника на српски језик, али и да су њену поезију преводили на руски најбољи песници ове земље:“Десанка Максимовић је шест деценија била посредник, посланик и посвећеник словенске културе – од 1933. до 1992. године у непрекинутом низу преводила је поезију са свих словенских језика. Истовремено, преведена дела Десанке Максимовић на руски језик обухватају све фазе њеног песничког развоја – препеване су и објављене појединачне песме, циклуси поезије или целовите збирке. Наглашено је да се међу педесетак преводилаца налазе имена најзначајнијих руских песника: Ана Ахматова, Маргарита Алигер, Бела Ахмадулина, Вера Инбер, Владимир Лугосовски, Леонид Мартинов, Борис Слуцки, Вероника Тушева, Јосиф Бродски и други.“ На тај начин, Десанка је постала и руски песник. Сања В. Голијанин Елез истиче:“Избором и препевом поезије са словенских језика, Десанка Максимовић је допринела да постану српски песници: Максим Горки, Вера Инбер, Борис Пастернак, Агнија Барто, Сергеј Михалков, Борис Дубровин, Давид Самојлов, а нарочито Ана Ахматова и Марина Цветајева, и други руски песници“.

Хришћански тумач књижевности, Радмила Грујић, није заборавила дела Десанкина. Вредни читалац њених стихова и човек искрене вере, она је решила да поетесиним даровима посвети књигу лирских расправа са њеним песмама и поетиком. Десанка – хришћанка или паганка? Посвећеница Бога или култа природе?

Куда је водио њен пут?

 

ДЕСАНКА И ХРИШЋАНСТВО

Радмила Грујић указује на чињеницу да велики део песника, иако мисле да су видиоци, у ствари слушаоцу и читаоцу нуде своје маштарије уместо пуноте откривења. Један од узрока такве појаве је и оно што Емил Штајгер назива лирском ненаспрамношћу, то јест уроњеношћу у предмет певања, што је занетост сиренским гласовима привида. Уобразиља, као чиста сила душе да ствара образе – слике меша се са маштаријама, беспредметним фантазирањем које води у заблуду. Радмила Грујић нас подсећа:“Код Десанке је присутан стални судар сна и јаве. Она је желела да узлеће. У сновима је налазила крила, али је превише била везана за земљу. Везаност за земљу, сновиђења и паганство имају блиске додирне тачке. Хтела је сновима да допуни и улепша стварност, али је занемарила њихову опасност за душу. У несвесном сну лечила је душу свесну, а тако је и душа постајала несвесна и подложна паганском сујеверју.“

По Радмили Грујић, разлог Десанкиних лутања био је у томе то она, иако потомак свештеника, никад није примила пуноту богочовечанских истина као своје лично вјерују. Обичајно је поштовала вера и народну традицију, али јој је срце било далеко од  личног сусрета са Личним Богом. Радмила Грујић истиче:“У свом дому је славила очеву крсну славу Светог Луку, Божић и Васкрс, чак и онда кад је то било непожељно, тачније забрањивано. Иако су, са мајчине стране, четири генерације били свештеници, она није благонаклоно гледала на свештенички чин. Налазила му је многе мане. Штавише, неке мане је сматрала врлинама: када би им световне ствари биле важније од црквених. У основној школи и гимназији она је имала предмет Наука хришћанска и Црквено и световно појање, што значи да је знала основу хришћанске вере. Сећа се прекора катихете на часу догматике: „Срамота! Унука свештеника, па то не знаш!“ А у ваљевској Гимназији „наставник веронауке се љутио на нас што његов предмет занемарујемо.““

 

НА „ЛЕВИМ“ ПОЗИЦИЈАМА

Између два светска рата, Десанка Максимовић је показивала извесне симпатије према левичарском антикапитализму, сматрајући друштвени поредак у коме је живела неправедним.

Тада је написала песму „ У ропству“:“Некад смо сви знали јасно,/ од најнеписменијег сељака/ па до господе и деце њине, шта је родољубиво и часно, и шта треба да чине/ потомци негдањих јунака.//Не могу да познам народ/чије су певали врлине/ песници од Бранка до сада./Српско стадо мало/све до последњег руна/ разбило се и ошугало.//Постали смо земља/робова и потказивача и стокатних зеленаша./Пуне су нам улице сада/поштованих зликоваца,а затвори невиних робијаша.//На леђима као да грбу/носим од бола и стида,/и улицама кад идем,/као да ми блато баца/поглед охолих странаца/у лице, и сваког дана/вео ми се по вео скида са ругоба наших рана.“ Ова песма показала је да је Десанка Максимовић имала снажну социјалну осетљивост у доба када је капитализам, мало по мало, разједао последње остатке традиционалног начина живота у Србији и Југославији.

Као да је у свему било и уплива левичарске идологије, коју ће књижевни критичар са „деснице“, Милутин П. Деврња, уочити критикујући извесне Десанкине пацифистичке песме, у којима је она истицала родољубље устаника 1804. и позивала младе да не иду у нове ратове, јер ће бити крајње нечовечни. Било је то доба пацифизма криптокомунистичког Народног фронта. Деврња је писао:“Ако су већ ваљевски кнезови, у одбрану народне и своје слободе, „голоруки, са мотикама и кукама устајали против царевина” са малом надом на успех, зашто не би њихови потомци, који су као и они „изорани из крвљу топљених поља”, могли да бране тако стицану слободу и поред свести да ће прса истурити тенковима и авионима и да ће им ране бити гнојне а не „чисте као злато”. Ране су ране, оне никада нису биле чисте као злато, и увек су оне на бојишту биле гнојне и смрдљиве. Чистима и мириснима чинила их је жртва због које су ране настале. Будући војници биће још већи витезови него претходници. Свест о томе да су им жртве у одбрани слободе далеко теже и веће од жртава њихових претходника учиниће њихове подвиге далеко више витешким. Свест о томе да ће за слободу благе родине умирати као „миши и псићи” загушени отровом, и да им на сеоским гробљима неће драгане ни мајке оплакивати миле очи, чиниће подвиге будућих ратника далеко вишом врстом витештва и сигурно да се они неће својих подвига стидети када их унуци „о боју упитају”. Витеза и хероја не чини оружје којим се бори јунаком. Оклопљени витези који деле мегдан испред два противничка табора неће од витештва изгубити ништа ако за слободу домовине замене средњевековни оклоп и мач убојном жељезном птицом./…/Три најновије песме гђе Десанке Максимовић очигледно садрже крупне противречности у инспирацији песникиње. Једна стварност у прошлости – глорификована је. Иста стварност, која би се евентуално, у формалним варијацијама, могла да понови, остварујући још величанственију прошлост, са потцењивањем и гнушањем је опевана. Мртвим војницима индиферентно је да ли им је глава набодена на мач, набијена на колац или разнета топовским зрном. Јер свима њима преча је била слобода „од здравља, од живота и свега на свету”. Ако је ова песма настала из неразумевања вредности жртве људскога живота, ако је то недостатак сазнања да борба за праведну ствар, као што је борба за слободу једног народа, не пита да ли ће се у борби морати умрети као псето или као витез са позорнице – онда се преко овакве поезије може без узбуђења прећи. Али, ако у основи оваквог поетског надахнућа лежи жеља за постизањем негативног утиска код оних који своју слободу треба можда и опет голоруки да бране, и ако се жели да се њихова жртва омаловажи, онда таква поезија постаје одвратна и – одговорна пред даљом судбином једног народа. После Другог светског рата, Деврња је окрутан:“Десанка Максимовић ставила је своју лирику у службу изборног Титовог апарата (поему о жени Цвети, која иде први пут на изборе), остварујући за Комунистичку партију познату улогу „корисне будале”.То је било када је Михиз, у ироничној песми „Којим смером“, записао:“Данас ови „нови“/ чупају па саде:/ Крклец Густав учи устав,а Десанка Радованка/са Тартаљом без престанка/ из новина пије вина./ Стиховима каде.“

Ипак, леви авангардисти и њихови следбеници жестоко су критиковали поезију Десанке Максимовић као сушту наивност, којој нема места у песништву. Тако је Марко Ристић после рата цинично писао: „Објавила је безброј песама, почевши од времена када се скоро у сваком броју часописа ’Мисао’ (под уредништвом В. Живојиновића и Симе Пандуровића, 1920–1924) могла наћи понека њена песма. Тако траје већ тридесет година, као живи доказ да не треба буквално схватити дијалектичко правило да се квантитет мења у квалитет”. На том трагу био је и Радомир Константиновић, који каже да „незнања које покушава ова песникиња да усвоји, у погружености смирујуће малолетности или у сетној осмехнутости, међу цветовима, на путу ка идеалној наивности која је сушта невиност, јер је сушто незнање: на путу праштања […] праштање јесте одбијање разлике између добра и зла, одбијање етичког знања”.

 

ТРАГАЊА И ЛУТАЊА

Док је Србија била на удару комунизма, Десанка се држала своје „приватне“ вере, која је подразумевала народну обичајност, комбиновану са свеопштом надом у прогрес, који ће препородити Југославију, али и човечанство. На траху Вуковог идења за српском  традицијом у њеном ширем митолошком оквиру, али и Његошевог учења „богословља по звездама“, Десанка се, вели Радмила Грујић, ослањала и на Чајкановића, који је доводио у сумњу српски монтотеизам изучавајући пантеистичке елементе народне „подземне“ религиозности, коју је Црква настојала да замени Богом откривеномм вером:“Због ове чињенице Десанка изражава своје огорчење песмом написаном у дубокој старости (Заборав, Сајам речи), јер је у том пантеону имала погодан и занимљив песнички материјал, не само она него и многи песници који нису били хришћански усмерени.“

Радмила Грујић пажљиво чита разлоге Десанкиних трагања и лутања:“Десанка је одболовала трагедије световне и духовне историје. Преживела је Балканске ратове, Први светски рат, запамтила богомољачки покрет (1920-1941), који је знатно утицао на духовни препород српског народа, којим је духовно руководио владика Николај Велимировић. Такође је запамтила Конкордат који је кнез Павле потписао у Риму 1935. и поводом тога „крваву литију“ у јулу 1937. огорченог православног народа предвођеног епископима и свештеницима са благословом патријарха Варнаве, кога је власт из истог разлога отровала. Краљеви жандарми који су претукли учеснике литије били су Хрвати и Словенци. Преживела је и Други светски рат, комунистичку Југославију  и дочекала њен распад и почетак грађанског рата 1991, прогон и избеглиштво Срба из БиХ и Хрватске (али не и етничко чишћење братске Хрватске, „бљесак“ и „олују“ 1995, по усташком моделу: трећину Срба покатоличити, трећину побити и трећину протерати из Хрватске), била сведок дугогодишњег перфидног притиска Шиптара на Србе да се иселе са Косова и Метохије, рушења српских светиња, цркава, манастира, гробаља, мада није дочекала и резултат тих притисака: масовни прогон Срба са Косова и Метохије 1999. То су веома болни и незаборавни догађаји који су дубоко рањавали њено родољубиво и човекољубиво срце. Зато и каже да се радости заборављају а жалости се памте. Будући да је њен супруг био Рус, у време Информбироа, када је разбијено јединство совјетских и југословенских комуниста, од 1948. до Стаљинове смрти, односно 1955. године, обоје су били у опасности, поготово што она није прекидала пријатељство са онима који су били у немилости режима. Као просветни радник, она није смела исповедати своју веру у комунистичкој Југославији, али када је 1953. пензионисана, могла је. Али, ништа од тога. Зашто? Сви интелектуалци у то време заобилазили су Цркву и њене спасоносне Свете Дарове. Нису тражили Царство Небеско, и својој деци су га ускраћивали јер их нису ни крштавали. Православна вера је прогањана и исмевана, а паганска је толерисана. Ко би јој штампао песме? Биле би дуго скривене и можда откривене тек после њене смрти. Такође, изостале би скоро све књижевне, поготово државне награде и признања. Али, реално, како би могла писати о нечему што не осећа? Јер каже: „никад нисам осетила шта је вера права ни дубоко побожно надахнуће“ (Спознање, Зелени витез). Десанка је тада била у највећем стваралачком полету. Тада је највише подстицана ангажована књижевност, тј. соц-реализам и авангардизам, али она пред тим није поклекнула јер у то није веровала. Њена душа је, поред свих сумњи, била видно жедна Бога. Ето, прилике – паганство! Можда је у тим многим боговима ипак сакривен само Један Бог и Господ?“

 

ХРИШЋАНСТВО И ПАГАНИЗАМ

Потрага за Једним Богом међу многим боговима водила ју је до пантеизма повезаног са хришћанским милосрђем.  То је довело до „расејавања Бога“ у многа огледалца, распоређена у природи и природном животу. Склона дуализму и деизму, Десанка Максимовић се окреће обичајности као мери и провери свог религиозног доживљаја света и човека. Окружена блиским људима, она се уобличила као огледало својих ближњих:„Некога је формирао Маркс, некога Бодлер, некога Мајаковски, некога Мухамед или Достојевски, а мене људи у чијој сам близини расла“, говорила је.

Десанка је, у ствари, претумачивала хришћанство, претварајући га у поезију. Говорила је:“Завете нисам много читала, али нисам од њих ни бежала. Ја уживам очима у свету опипљивом, видљивом. Заљубљена сам у боје, линије и просторе. И поред непрекидног рада тих пет чула, подложна сам духовном благу Библије./…/Поезија лечи више него религија и молитва./…/ Молитва је у ствари духовна поезија … Из жеље за богатим духовним животом, синови наше властеле у то доба одлазе у монахе, у испоснике, проводећи живот само о хлебу, води и молитви. Молитва је страст духа, сестра љубавне песме. Побожност је нека врста духовне страсти, зато ти младићи одлазе у манастире, у Свету Гору, у сиромаштво, иако су могли у кућама родитеља живети кнежевски. Ова такозвана побожност је у ствари песничка духовност“.

Радмила Грујић уочава да овакво претумачивање није довољно да би се Истина, која је у Христу, открила. Она је пред лицем смрти себе заваравала човековим трајним нестанком: „Већ у раном детињству борављење у завичају ми је помогло да на најбољи начин, без потреса и траума, појмим, или барем назрем, како настаје живот, да се ничему не чудим, да се мало чега и кога бојим, да без великог напора појмим да је човек после смрти заувек отишао, и да закључим да је тако још и најбоље. Мислим да сам добро приметила да народ, и поред све вере и одржавања верских обичаја, зна истину. Вера му је као спас од сагледавања судбине свих живих бића“. Као и код свих лиричара, знала је да смо пролазни; она је сагледавала пролазност, али није видела шта има на другој обали. Радмила Грујић  зато истиче:“И у светлим тренуцима, услед задивљености и усхићења лепотом Божје творевине, опет су њене песме потврђивале да јој вид није просветљен јеванђељском радошћу, него је обавијен пантеистичком и митолошком маглом.“

Повремено је долазила и до Бога Истинитога:“Ретке су њене песме које су потпуно православне, али их ипак има, и веома су  изражајне и дирљиве, најчешће покајне. Тада је просветљење долазило од Светог Духа. И веома је важно приметити да је њој православни Бог био много важан, као Источник вечности, да није могла без Њега и кад Га се одрицала“, каже Радмила Грујић.

 

ТРАЖЕЊЕ ПОМИЛОВАЊА

И њена потреба да „тражи помиловање“ потицала је из идеје паганског свејединства. Све је једно јер свему треба нежности и пажње. Радмила Грујић каже:“Посебном поруком и уметничким дометом издваја се збирка песама Тражим  помиловање. О њој сâма каже: „Моја збирка Тражим помиловање је доиста никла из неке муке и неке љубави, из бола што је `све лепо само док се чека`, што после најплеменитијих узлета човек мора сићи на земљу, што барјактар гони трговачке караване, а победници и јунаци погубе у лову одликовања стечена у ратовима, што пријатељу свргнутом са власти пријатељ не нариче, што помиловане сужње избегавају необелодањени кривци … Она је највернија слика мене као човека, мог морала, погледа на свет, мог срца, потребе и када оптужујем да се смилујем.“ Али, приметићемо да је она детињим сентиментом тражила помиловање и за Перуна, обореног паганског бога, истим сентиментом и за јеретике богумиле и за све палости људске, а у дубокој старости истим сентиментом пожалила и хипике „побегле из жица“, и као да се и сама осећала прогоњеном зверчицом којој су ускраћивали слободу. То нам говори да она није разумела шта је права неправда коју човек чини вековима, а то је – распети Христос Спаситељ и прогоњено хришћанство.“ Добродушност и сањарска наивност нису довољни да би се на земљи успоставила правда.

Пишући о збирци „Тражим помиловање“, Предраг Петровић каже:“Већ на самим почецима њеног песништва, које готово да није имало додира са тада доминатним авангардним тенденцијама, уочљива је пантеистичка слика света. У осврту на књигу Зелени витез (1930) Иван В. Лалић истиче да је она израз „религиозности пројектоване у немир интимног света” а да бог у тим песмама „није апсолут којим се нешто коначно разрешава већ је расут у хиљаде могућности.” Ипак, оно што све те могућности повезује јесу љубав и благост као препознатљиви чиниоци лирског доживљаја света Десанке Максимовић, што у збирци Тражим помиловање прераста у визију хришћанског праштања и емпатије. Иако у поднаслову одређене као „лирске дискусије са Душановим закоником”, ове песме имају и уочљиву библијску алузивност. У том смислу помиловање, као кључна реч ове књиге, не може се схватити само као правна категорија, као што и песнички глас помиловање не тражи само од цара, законодавца. У појединим песмама, какве су За оне који су храбри само када гину, За смртомрсце или За седам гладних година, помиловање се тражи за оно што превазилази ингеренције закона или цара а што може да услиши само божија милост. Тога је у завршној песми, О праштању, свестан и сам овоземаљски законодавац: „Ја нисам бог. / Само је он моћан толико / да прашта, /само о њему не говори нико /да је слаб кад опрости / и да је кривцу саучесник, / и да је бабун кад помилује бабуна, / само кад он подиже свргнуте / и мртве васкрсава, / клеветници ћуте, / не кажу да је зенесењак или песник. Песме у којим се тражи милост, препознатљиве по истакнутом предлогу „за” у насловима, имају своју формалну заснованост у типу богослужбених молитви какве су јектеније – „кратке молитве које изражавају све наше прозбе”, односно отпусти – у којима се истиче синтасичка форма „за доборотворе, болне, невољне, заточене и уоште све хришћане.”26 Молитвени тон постигнут је и богатом експресивношћу и мелодијом лирског израза, заснованог на бројним набрајањима, паралелизмима, анафорама и градацијама. Зато би се Тражим помиловање могло читати и као својеврсна песничка литургија за божију милост у свету који је само по својим спољашњим обележјима средњовековни а заправо је суштински једнак оној суровости и трагичности живота која постоји у модерно доба. Ни једно друго песничко остварење наше књижевности није толико у знаку хришћанске љубави и хуманости као што је то ова збирка Десанке Максимовић.“

Носећи све светлости и заблуде свог народа, Десанка Максимовић остаје као песнички спомен 20. века, крвавог и страшног, али и века у коме су Срби остали верни свом човештву. То је, у својој књизи, која чека читаоце, уочила и Радмила Грујић.