МИЛАН ГАЈОВИЋ: РУСКА ВОЈНА ОПЕРАЦИЈА У УКРАЈИНИ И МЕЂУНАРОДНИ СУД ПРАВДЕ

„Агресор је она држава која нападне неку другу државу                                  

прије него што су то урадиле САД.“ (Милош Земан,

1944, предсједник Чешке Републике)

„Правда с ове, неправда с оне стране Пиринеја.“                                            

(Блез Паскал (Blaise Pascal), 1623-1662, француски физичар, математичар и филозоф)

„Да је човјечанство жељело правду, могло ју је одавно имати.“ (Вилијам Хазлит (William Hazlitt), 1778-1830, енглески есејиста и књижевни критичар)

 

Међународни суд правде (у даљем тексту: Суд) је главни судски орган Уједињених нација (УН). Надлежан је за решавање правних спорова које покрећу државе и за давање савјетодавног мишљења међународним организацијама и агенцијама.

Међутим, Суд је надлежан само ако државе у спору прихватају његову надлежност. Значи, правни основ надлежности Суда јесте добровољни пристанак странака (држава) у спору. Ниједна држава се не може принудити на парницу без свог пристанка. Међународна судска надлежност је увијек консенсуална, односно, ствар је пристанка држава, што исходи из, по Повељи УН, озакоњеног  принципа суверене једнакости држава. Суд увијек, по службеној дужности, испитује да ли постоји пристанак странака, прецизније, да ли га конкретна држава овлашћује да води спор.

Статут Суда је предвидио могућност да држава добровољно пристане на надлежност Суда прихватањем тзв. факултативне (опционе) клаузуле (члан 36). Тиме  држава, једностраном изјавом воље, прихвата надлежност суда безусловно или ограничавањем његове надлежности путем резерви (ad hoc – од случаја до случаја). Значи, надлежност Суда постоји само у оном обиму у коме су га странке у спору  прихватиле.

Одлуке Суда су обавезујуће само за оне странке које прихвате његову надлежност. То је у складу са чланом 94. став 1. Повеље УН:

„Сваки члан Уједињених нација обавезује се да ће се придржавати одлуке Међународног суда у сваком спору у коме је странка.“

А према ставу 2. истог члана, „Ако једна странка у спору не испуни обавезе…према пресуди“, Савјет безбједности „може, ако сматра потребним, дати препоруке или одлучити о мјерама које треба предузети да би се пресуда извршила“.

Дана 24.фебруара 2022.године, Руска Федерација је предузела војну операцију у Украјини ради одбране становништва  Доњецке НР и Луганске НР од украјинске агресије, као и за осигурање демилитаризације и денацификације Украјине.

Према наводима медија, Украјина је, 26.фебруара 2022.године, поднијела тужбу којом је тражила да Суд размотри тврдње Русије да Украјина спроводи геноцид у Донбасу, утврди да Русија нема правни основ за „агресију“ на Украјину, те „да донесе хитну одлуку којом би се Русији наредило да одмах прекине војну активност…“. Представници Русије нијесу учествовали у поступку, с образложењем да Суд није надлежан да поступа по украјинској тужби.

Суд је, у својој пресуди од 15.марта 2022.године, наложио Русији да одмах заустави војну операцију у Украјини, јер „нема доказе да подржи оправдање Русије за рат“:

„Руска Федерација ће одмах зауставити војне операције, које је започела 24.фебруара 2022.године, које као сврху и циљ имају кажњавање наводног геноцида у Луганској и Доњецкој области Украјине.“

Суд је такође затражио да друге снаге која Русија подржава или контролише окончају војне операције и да се обје стране суздрже од погоршавања или продужавања сукоба.

Пресуда је неоснована, јер представља кршење члана 39. Повеље УН, који гласи:

„Савјет безбједности (у даљем тексту. СБ) утврђује да ли постоји пријетња миру, повреда мира, или агресија и даје препоруке или одлучује које ће се мјере предузети у складу да члановима 41 и 42 (принудне мјере без употребе или употребом оружане силе – М.Г.), да би се одржали или васпоставили међународни мир и безбједност.“

Изреком пресуде, односно наредбом да „РФ одмах обустави војне операције…“ Суд је узурпирао овлашћења СБ који је једини међународни орган овлашћен да утврђује постојање  угрожавања или нарушавања међународног мира и безбједности, те да препоручује или одлучује о мјерама за  њихово успостављање.

Зашто је неодложна руска војна операција у Украјини, ради осигурања безбједности Русије и заштите права и слобода руског народа и руско-језичког становништва у Украјини, легитимна?

1)Од кијевског, мајданског преврата у Украјини, фебруара 2014.године, непрекидно траје неселективно гранатирање цивилних објеката у Доњецкој НР и Луганској НР, због којих  је погинуло око 14.000 грађана (од тога око хиљаду дјеце). „Напад без избора циља којим се погађа цивилно становништво“ је једно од објективних обиљежја кривичног дјела ратног злочина против цивилног становништва.

2) Украјинске власти (инструисане од САД, В.Британије и Њемачке, прије свега), никада нијесу прихватиле спровођење Минског споразума, из 2014.године. Тим споразумом је предвиђен прекид ватре на линији раздвајања у Донбасу, те украјинска уставна реформа којом би се обезбиједио већи степен аутономије – специјални статус за ту територију насељену  руским становништвом.

3) Након мајданског пуча, власт у Украјини су преузели нацистички истомишљеници  Хитлерових сарадника у Украјини за вријеме Другог свјетског рата и патолошки русофоби. Они, између осталог, забраном јавне употребе руског језика, свакодневним шиканирањем Руса и руско-језичког становништва, те, уставним и законским, изостављањем Руса као аутохтоног народа у Украјини врше  етноцид над руским народом.

Термин етноцид (културни геноцид) је први употријебио француски етнолог Робер Жолен (Robert Jaulin, 1928-1996). А француски антрополог и етнолог Пјер Кластр (Pierre Clastres, 1934-1977) je сматрао да се етноцидом, као планским и поступним нападом на културу једног народа, спроводи „систематско уништавање начина живота и мишљења другачијих од оних које има онај који спроводи етноцид“.

У спровођењу етноцида најважнији је однос према језику, као битном елементу културе „инфериорног“ народа  који мора  да нестане.

4) САД, В.Британија и Њемачка, односно НАТО пакт, планирали су, не само да Украјина приступи НАТО пакту, него и да се на територији Украјине размјести офанзивно нуклеарно наоружање усмјерено према Русији.

5) У организацији и уз финансирање Министарства одбране САД – Пентагона, и у лабораторијама на територији Украјине припреман је биолошки рат против Русије мутационим синтетизовањем „етно патогена“, који би, прије свега, били усмјерени према Русима.

6) У режији Запада формирана је државна тзв. Украјинска (анти)православна црква са задатком да, уз помоћ украјинске власти, отима храмове легалне и легитимне Украјинске православне цркве Московске патријаршије. Циљ је и превођење православних Украјинаца у унијате и русофобе, након чега, историјски опомињуће, слиједи покатоличавање.

А како се САД односе према пресудама Суда?

Наиме, Суд је (1986) САД  прогласио одговорним због слања плаћеника против легалне и легитимне (сандинистичке) власти, те минирања лука  у Никарагви и досудио одштету тој држави. Међутим, САД су уложиле  вето у Савјету безбједности УН на предлог резолуције којом су позване све државе чланице да поштују међународно право. Тако су спријечиле извршење пресуде Суда.

Такође, 2018.године, Суд је наложио  САД да укину Ирану оне санкције која погађају увоз хуманитарне помоћи и производа и услуга које се односе на безбједност цивилног ваздухопловства. Тадашњи амерички државни секретар Мајк Помпео је казао да је та одлука Суда неоснована и да неће бити спроведена.

САД, не само да не признају јурисдикцију Међународног кривичног суда, него са појединим државама потписују тзв. SOFA (енг. Status of Forces Agreement) споразуме којима се забрањује изручење и оних припадника њихових оружаних снага МКС-у који су починили најтеже међународне злочине!

Интересантно је да су у тренутној патолошкој и расистичкој хистерији Запада према Русији и предсједнику Путину најгрлатији власти и медији САД и В. Британије, држава у чије име је извршено највише геноцида и других међународних злочина у људској историји!  Од Другог свјетског рата до данас, САД су извршиле 31 акт агресије („хуманитарну“ интервенцију) без одобрења Савјета безбједности УН) широм свијета, у којима је страдало више милиона недужних грађана.

Милан Гајовић