Владимир Коларић: Суштина западне пропаганде о рату у Украјини

Пропагандна активност западних земаља поводом сукоба у Украјини представља изузетно занимљив феномен, који ће не само оставити трага на разумевање пропаганде и међународне односе него и на културу и друштво западних земаља, а следствено и свих осталих.

Најпре, пропагандна стратегија Запада је очито добро осмишљена и припремљена и свакако није само спонтана реакција на догађаје. Она је дубоко утемељена на обрасцима медијске пропаганде, али и пропаганде као интегрисаног сегмента свеобухватног специјалног, хибридног рата, који је претходних деценија развијан у западним центрима моћи. Такође, наслања се на западњачку традицију русофобије, о којој сам већ писао као о градивном елементу западног цивилизацијског идентитета.

Обележја пропаганде

Навешћу овде нека од њених најупечатљивијих обележја:

1. Пропаганда подразумева широку употребу свих медијских комуникационих средстава, са значајним уделом друштвених мрежа, којима треба да се приближи млађим и образованијим примаоцима, на непосреднији начин него што је то случај са „великим“ медијима. Примаоци треба да осете како имају непосредан, личан контакт са догађајима, са конкретним људима, а не тек медијским представама.

2. Хероизација и сексуализација постојећих или измишљених личности (ликова) искључиво са украјинске стране сукоба. У начину представљања, визуелном и вербалном, коришћена су искуства популарне културе, у циљу идентификације западних примаоца са индивидуализованим „херојима отпора“. Насупрот томе, противник се представља као безлична маса без индивидуалности, осим ако те личности, као у случају Путина, нису демонизоване и гротескно искривљене. Овде је учитана и дехуманизација противника, заснована на сугерисању западном примаоцу како се наспрам високоиндивидуализованих, освешћених и аутономних личности налази безлична „азијатска“ маса. Такође, оваква пропаганда почива и на истраживању украјинског менталитета, па се Украјинцима обраћа апелујући на слободарски менталитет козаштва.

3. Руска интервенција се представља као апсолутни преседан и као апсолутно нелегитимна, не узимајући у обзир империјалну праксу западних сила у прошлости и садашњости, узроке сукоба у Украјини који је почео пре осам година репресијом и злочинима над становништвом руског идентитета и слично. Особености ове пропаганде јесу, дакле, деисторизација и деконтекстуализација репрезентованих догађаја, као и дехуманизација противника, који се приказује као ирационалан, суров и нецивилизован, толико да су му се већ пре сукоба приписивали неизбежни масовни, сурови и ирационални злочини.

4. Пропаганда не обухвата само критику актуелног руског режима и његове идеологије, већ представља удар на цивилизацијске основе идентитета руског народа, његову културу, прошлост и историју. Она има облик културног рата, који са западне тачке гледишта има и унутрашњу употребу, повезану са дисквалификацијом такозваних традиционалних вредности у сопственим земљама.

5. Пропаганда се не своди само на политички и медијски говор него има облик широке друштвене акције, у којој су позвани да учествују сви, укључујући и имплицитно (а понекад и експлицитно) охрабривање насиља, сегрегације, стигматизације и остракизма појединаца, група или појава са руским идентитетским предзнаком.

6. У континуитету с праксом политичке коректности и искључивања, пропаганда има обележја која упућују да је њен циљ повећана контрола становништва самих западних земаља, њихова десензибилизација за угрожавање вредности попут слободе говора и савести, које су декларативно представљале једно од основних обележја модерног Запада.

7. Иако се у првом плану обраћа западним примаоцима, пропаганда је усмерена на охрабривање Украјинаца на што дужи отпор и повећање непријатељства према Русији и Русима, уз наглашавање (про)западног карактера идентитета данашњих Украјинаца и Украјине. Она се обраћа и Русима, у смеру повећања осећања изолованости и искључености код грађана Русије, чиме се пре охрабрује унутрашњи отпор у Русији него што се непосредно утиче на смањење борбеног морала код војника и носилаца политичке власти.

Шта Запад хоће?

Западна пропаганда поводом сукоба у Украјини, дакле, има изразит антируски и русофобни карактер; њен циљ није толико помоћ украјинској држави и народу да победе противника колико увећање, продубљивање и продужење конфликта у Украјини, али и глобална поларизација западних друштава и држава према Русији и Русима, који се предстваљају као претња за западну цивилизацију као такву.

Други циљ ове активности неспорно је и повећање контроле и доминације владајућих елита Запада над сопственим становништвом, усмерене ка увећању економске експлоатације, менталне манипулације, профита и богатства државних и недржавних актера, али и циљевима који иду ка промени људске природе. Анализа пропагандне активности Запада не представља само анализу једне пратеће и другостепене појаве, него нас може усмерити и ка истинским мотивима и импликацијама актуелне кризе и циљевима њених креатора на различитим нивоима.

Да ли Запад овакву стратегију примењује у нади да ће она у догледно време довести до слома Русије, њеног институционалног и територијалног комадања и присвајања њених ресурса од стране њених геополитичких конкурената, или рачуна на, макар прелазно, одржавање стања глобалне поларизације с обележјима Хладног рата, с релативно прецизно дефинисаним зонама утицаја – остаје да се види. Остаје да се види и да ли она представља, или може представљати, одустајање од планетарних пројеката транснационалне западњачке елите или можда други, макар и привидно мултиполарно устројен, начин њихове реализације.

Од могућих одговора на ове недоумице зависи и то да ли овом сукобу и пратећој свеобухватној стратегији можемо приписати искључиво конфликтни или, макар делом, консензуални карактер, који би подразумевао неки ниво договора државних или недржавних актера о подељеним зонама утицаја и евентуалном престројавању глобалног, пре свега економског и безбедносног, система. Да бисмо се приближили могућим одговорима на ова питања, требало би да посветимо пажњу и одлукама руског руководства и руским пропагандним активностима у овом сукобу.

 

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.