ЗОРАН ЧВОРОВИЋ, ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Дневник наше руске бриге

Пишу: Зоран Чворовић и Владимир Димитријевић

УМЕСТО УВОДА

Нико нормалан није срећан због рата на Украјини. Довољно је замислити како би изгледало да Србија зарати са Црном Гором. Али, сукоб се десио. Јер је давно речено – ко неће брата за брата, хоће туђина за господара. И туђин се радује. Нада се да ће се Словени узајамно потаманити.
Текст који читалац има у рукама плод је заједничког напора потписника ових редова, који се већ годинама баве српским и руским темама, покушавајући да, како би рекао Владимир Мајаковски, у дебело ухо забоду нежну реч. Реч о љубави хрипћанској и вери православној, без којих свет тоне у ратове и крвопролића.

На несрећу, православни су заборавили Христа, Бога љубави, и почела је трагедија.

Као православне Србе и Словене, нас ратни ужас боли и губитак остаје непорецив. Јер, сви смо криви за све: да смо ми били бољи људи и хришћани, зло се не би умножило, и чаша се не би прелила. То нарочито осећамо у Великом посту, када православни треба да се кају и мисле о својој души. Али, бол који осећамо не сме нас спречити да рационално сагледавамо оно што се дешава пред нашим очима. Ови записи су покушај у том правцу.

Покушали смо да сагледамо догађаје у првој половини марта 2022. године. И не заборавимо: Украјина је Крајина, граница, али, наравно, не Европе, Немачке или Француске, већ граница „руског света“. Русија из угла оваквог етимолошког и историјског тумачења не угрожава Европу, већ је НАТО покушао да продре и на идентитетском плану разједини некада јединствени руски свет.

БАДИНТЕРОВА КОМИСИЈА НЕКАД И КРОКОДИЛСКЕ СУЗЕ НАД УКРАЈИНОМ ДАНАС

Зашто политички Запад не примењује на Украјину оне принципе које је применио на СФРЈ, па у сличним ситуацијама доноси дијаметрално супротне закључке: Југославија се распала, а Украјина се разбија.

За разумевање ситуације у Украјини неопходно да се вратимо у 1991. када је Бадинтерова комисија признала једнострану сецесију Словеније и Хрватске. Зашто политички Запад не жели да исте принципе примени на Украјину после признања ДНР и ЛНР од стране Кремља?

Противници признања ДНР и ЛНР стално се позивају на међународно право, притом заборављајући да се кључ за разумевање онога што се дешава у Украјини налази у мишљењу Бадинтерове комисије, коју је поводом једностраних сецесија појединих република СФРЈ 1991. основала Европска економска заједница. Комисија је закључила да СФРЈ није разбијена него да се распала.

Да би разумели шта се заправо догодило у Украјини после признања ДНР и ЛНР од стране Москве, потребно је, да се вратимо на почетак 90- тих година када су створени важни преседани у међународноправној пракси. После једностраних сецесија Словеније и Хрватске, Бадинтерова комисија у свом званичном мишљењу заузела становиште да једностране сецесије ових република нису противправни акти, па стога СФРЈ није разбијена, већ је дошло до дисолуције (распада) државе.
Једностране сецесије Словеније и Хрватске проглашене су легитимним, као и признања других држава која су потом уследила, зато што, по мишљењу Бадинтерове комисије, централни органи власти СФРЈ, у којима више нису партиципирале отцепљене републике, нису ефективно контролисали целокупну државну територију. Из тога је изучен закључак о дисолуцији државе.

Управо се то догодило и на Украјини. Након наранџасте револуције, односно Евромајдана, Запад је инсталирао, Путиновом речју, један марионетски режим, који од самих почетака није ефективно контролисао руско-језичне регионе, који су дискриминисани по језичкој и националној основи. Ако на ове чињенице применимо мишљење Бадинтерове комисије, онда долазимо до закључка да се једностране сецесије ДНР и ЛНР, као и признање ових некадашњих региона Украјине од стране Москве, ни по чему се не разликује од једностраних сецесија Словеније и Хрватске и признања од стране Немачке, Ватикана и других америчких сателита с почетка 90-тих година.

Из угла чињенице да централни органи из Кијева одавно већ не контролишу територију Доњецког и Луганског региона, баш као што ни централни органи СФРЈ нису контролисали Хрватску и Словенију, једнострана сецесија ДНР и ЛНР је легитимна, барем онолико колико и иста таква сецесија Словеније и Хрватске. Или Бадинтерови преседани не важе тамо где су старији интереси НАТО.

Украјина према важећем Уставу није федерација, али је високо децентрализована држава, а Доњецки и Лугански регион имају статус Уставом заштићене самоуправе. С обзиром на то да су административне границе Словеније и Хрватске проглашене за државне, примена принципа uti possidetis iuris, од ког је пошла Бадинтерова комисија, у случају Украјине значи да регионалне границе гарантоване Уставом Украјине постају границе независних држава ДНР и ЛНР.

У јавности постоји неразумевање када је у питању природа акта признања једне државе и неразумевање природе настанка државе. Признање је политички, а не правни акт. Настанак државе је пре свега фактичко питање, а посебно у условима кризе међународног поретка чији смо сведоци. Та криза је започела још раних деведесетих година прошлог века. Уместо да стабилизује међународне односе, крај Хладног рата пореметио је Јалтско-потсдамски поредак, јер се политички Запад определио да у једностраном режиму призна једнострану сецесију југословенских федералних јединица и тиме одобри разбијање државе која је била оснивач УН.

Шира јавност често погрешно верује да је питање настанка државе и питања сецесије регулисано међународним правом. Ова важна питања, по његовом мишљењу, апсолутно нису регулисана међународним правом. Ми имамо пред собом само преседане које је Запад направио у раним деведесетим прошлог века у Југославији.
Улазимо у период када ће се међународно право развијати рестриктивно, због изразите конфронтације која постоји у свету. То значи да ће се из угла међународног права сматрати противправним само оно што је регулисано међународним конвенцијама, а све друго ће бити дозвољено.

Тачно је да међународно право на нивоу начела даје приоритет заштити територијалног интегритета једне државе у односу на друге, али је исто тако тачно да међународно право не забрањује једностране сецесије, нити регулише поступак остварења права на самоопредљење, као што је то потврдио и Међународни суд правде оцењујући противправност Декларације независности тзв. Косова.

Имајући то у виду, другачије изгледају међународноправне паралеле између ДНР и ЛНР и тзв. Kосово. Kосово у саставу Србије не штите некаква апстрактна међународноправна начела већ конкретни међународноправни акт ‐ Резолуција 1244 СБ УН, која може да се промени само уз сагласност Русије.
Уосталом сама етимологија речи Украјина показује да Крајина ( некадашња војна граница ) мора да има своју матицу.

ИЗБАЦИТИ РУСИЈУ ИЗ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА

Док се, са једне стране, позивањем на међународно право, Русија осуђује због нарушавања територијалног интегритета Украјине, с друге стране се говори o правној могућности суспендовања или искључења Русије из чланства УН. Да ли су ови ставови противуречни, те да ли се покушајем анулирања права вета Русије потпуно укида међународно право?

Према Повељи УН, чл. 5. и 6. глава II, чланица УН може бити суспендована или искључена из чланства на основу одлуке Генералне скупштине, али тој одлуци мора да претходи позитивна препорука Савета безбедности УН. Имајући у виду да Русија располаже правом вета у Савету безбедности, таква одлука Савета безбедности је, каже, незамислива.

Поједини западани стручњаци из области међународног права су помињали могућност да се заобилазним начином, који је 1974. године примењен према Јужноафричкој Републици (ЈАР), суспендује чланство Русије у УН. Тако што ће Генерална скупштина поново преиспитати и одбити акредитиве делегације Русије у УН. И у случају ЈАР је таква одлука оцењена као прекорачење овлашћења предвиђених Повељом од стране Генералне скупштине, а такво прекорачење овлашћења било би још очигледније и драстчиније у односу на једну сталну чланицу СБ УН.

Акцијом демилитаризације и денацификације Украјине Русија је послала јасну поруку Западу да је епоха двојних стандарда када је у питању право државе на безбедност и самоодбрану, као и право народа на самоопредељење, прошлост.

Уколико би Запад покушао да искључи Русију из УН било би поништено међународно право у целини, јер је немогуће да постоји међународноправни поредак у који није укључена велика сила која држи 1/6 светског копна. Да ли је политички Запад, који се налази у дефанзиви, спреман да живи у мултиполарном свету у коме не постоји ни једно међународноправно јемство? У то се не може веровати,  осим ако на Западу нису одлучили да исценирају трећи светски рат.

Имајући то у виду, пре се ради о пропагандној манипулацији Запада с циљем да се, с једне стране, заплаши Русија и евентуално изазове раскол унутар руске политичке елите, а да се, с друге стране, изврши притисак на државе које колико-толико воде вишевекторску спољну политику да се потпуно укључе у табор западне осовине. С тим у вези, политичком Западу, а пре свега САД, не одговара ситуација која тренутно постоји на Балкану, где две географски гледано централне балканске државе, Србија и Босна и Херцеговина, чине острво у НАТО мору.

Пропагандна манипулација са тезом о наводном искључењу Русије из УН, треба да пошаље поруку српском народу да Русија више нема правних инструмената да у УН брани Резолуцију 1244, нити да на било који начин штити интересе српског народа у Србији и Републици Српској. Сходно томе, шаље се порука да само НАТО може да заштити српски народ, па је стога место Србије и БиХ у НАТО.

Једино што се у таквој пропагандној скаски не каже српском народу је да су интереси НАТО и САД трајно супротни српским интересима, јер Запад неће да одустане од тзв. независности Косова, нити од централизације БиХ и укидања Републике Српске.

Једном речју, НАТО јесте на границама српских земаља као што је Тројни пакт био на границама Југославије, али као што српском народу није било живота у редовима Хитлерових савезника, тако му не би било опстанка ни у редовима НАТО.

СРБИЈА И САНКЦИЈЕ РУСИЈИ: НЕ, НЕ И НЕ!

Придруживање Србије санкцијама које је политички Запад увео Русији неоправдано је из угла српских државних и националних интереса.

Русија, као стална чланица Савета безбедности са правом вета, одлучно брани српски територијални интегритет гарантован Резолуцијом 1244. За разлику од Русије највећи број држава политичког Запада не поштује територијални интегритет Србије, пошто је признао тзв. Републику Косова, која је плод америчког војног интервенционизма с краја прошлог века.

Русија чврсто брани дејтонску позицију Републике Српске  и не признаје нелегалног високог представника Шмита. Русија је 2015. године у Савету безбедности ветом спречила усвајање резолуције којом се српски народ оптуживао за наводни геноцид у Сребреници.

Срби и Руси никада у ратовима нису били на супротним странама. Једини квислиншки режим у Европи који није током Другог светског рата упутио војнике на Источни фронт био је режим генерала Недића. Следствено, данашња Србија тиме што се није придружила санкцијама против Русије само ради оно што су радили и наши преци.
Томе треба додати да Србија у гасном сектору скоро у потпуности зависи од Русије, а руски Гаспром је власник Нафтне индустрије Србије. Дакле, ни економски разлози не говоре у прилог увођења санкција Русији.

Уз то, санкције су супротне међународном праву, пошто њих могу увести само УН.

Додуше, као професор права морам да приметим да се од времена разбијања Југославије и признања једностраних сецесија Словеније и Хрватске од стране Запада, а нарочито од агресије НАТО пакта на Републику Српску 1995. и СРЈ 1999. тешко може уопште говорити да постоји јединствен међународноправни поредак основан после 1945. Пре се може говорити о остацима међународноправног поретка. Политички Запад се селективно позива на међународно право и покушава своју вољу да представи као међународно право.

Руска војна интервенција у Украјини, а нарочито непридруживање санкцијама бројних азијских, афричких и латиноамеричких држава, па и таквих земаља као што су Кина, Индија, Турска, Пакистан, Бразил,  показује да је прошла епоха униполарног света. Србија је последња која треба да буде заробљеник једног одлазећег света, за разлику од ЕУ и већине држава нашег региона које не могу да се ослободе америчке контроле, мада ће највећу цену сукоба на Украјини захваљујући САД платити Европа, која ионако постаје све више економска, демографска и војна периферија света, нарочито у односу на Азијско-пацифички регион.

УКРАЈИНСКА КРИЗА И СРБИ: НАЈЧЕШЋЕ ПОСТАВЉАНА ПИТАЊА

Какве последице се очекују од оваквог односа Србије према Украјини?

Ми на Балкану већ тридесет година посматрамо догађаје са наметнутог глобалистичког становиштва, коју у суштини не одговара стварности. Тачније наш поглед на свет није наш, већ је производ пропагандне индоктринације. Већ је речено да највећи део света, већина држава на три континента, неће подржати санкције политичког Запада према Русији. Те земље неће пуцати „себи у ногу“, већ ће гледати да извуку што већу корист у трговини са Русијом, као што је Кипар у време санкција против СРЈ извукао велику финансијску добит, јер су српске компаније радиле преко Кипра и тако заобилазиле санкције. Ако је то било могуће у униполарном свету деведесетих година прошлог века, онда је то могуће нарочито данас. Следствено, Србија може само економски профитирати од тога што се није придружила санкцијама против Русије. Последице могу имати поједини политичари који су политичком Западу обећавали и оно што се тешко или с великим ризицима може спровести у дело. Запад уме да буде окрутан према својим клијентима, али то је већ њихов проблем, а не проблем државе Србије и српског народа.

Да ли ово значи и својеврсни опроштај Србије са европским интеграцијама, или бар док је Вучић је на власти?

Са евроинтеграцијама на Балкану је готово зато што сама ЕУ нема перспективу. САД су се добрано потрудиле да политички поделе Унију, дајући подршку радикалним ставовима земаља Источне Европе у односу на земље „старе Европе“. ЕУ ће доживети озбиљну економску кризу због ситуацију у Украјини. И најзад, без промене уређења ЕУ она је бесперспективна. ЕУ је конфедерација, а све конфедерације су се или распале или су постале федерације, односно праве државе. Без федерализације Уније нема ни нових проширења, што је, уосталом, и став Француске. Таква федерализована Унија представља баук за државе као што су Пољска и Мађарска, а такву централизовану Уније не би желеле ни САД, које су се у 20. веку, а и данас водиле девизом „слаба Европа – јака Америка“. То су прави разлози због којих на дужи рок неће бити ништа од прикључења Србије и других балканских држава ЕУ. При том, не знам шта би им и донело придруживање ЕУ, осим додатног одлива становништва.

Да ли је то последица „седења на две столице” када су Запад и Исток у питању и докле ће Србија моћи да издржи ову ситуацију?

Мултиполарна стварност данашњег света оправдава српску вишевекторску спољну политику. Српски народ је издржавао и тежа искушења у историји. Никада своје спољнополитичко опредељење није, као неки други балкански народи, опредељивао према критеријуму моћи. Други светски рат довољно говори о томе. Друго је питање да ли поједини српски политичари који имају личне обавезе према Западу могу да издрже „седење на две столице“. Они увек ризикују да дођу у сукоб или са својим народом или са западним центрима моћи, чији утицај на Балкан је још увек јак.

Неколико западних лидера објавило је да је следећи Путинов „циљ“ Балкан и његова дестабилизација. С обзиром на нерешен спор са Косовом и Додикове позиве на отцепљење, да ли предстоје тешка времена за регион?

Једини дестабилизатор Балкана у последњих 30 година био је НАТО пакт и САД. Они су главни кривци за признање једностраних сецесија Словеније и Хрватске и за агресију на СРЈ и за проглашење тзв. Републике Косово. Став Русије је увек био да балкански народи сами треба да пронађу решење за своје проблеме. За разлику од Русије САД и Велика Британија су увек на Балкану радили по систему „завади па владај“. Стабилност ситуације на Косову угрожавају они који шире илузију косовским Албанцима да је коначно решење могуће без договора са Београдом и мимо Резолуције 1244. Стабилност БиХ угрожавају Запад који покушава да насилно промени дејтонско уставно уређење и централизује БиХ. Онај ко српском народу угрожава елементарно право на самоопредељење, које су на простору бивше Југославије конзумирали у пуном обиму сви народ, тај гура Балкан у нове неприлике.

Балтичке државе, које су део НАТО-а, већ се плаше да Алијанса неће моћи да их заштити ако Путин „крене на њих“. Да ли је могућ сукоб Русије и НАТО-а и како ће се Србија понашати у тако разорној ситуацији?

Балтичке државе су прихватиле да буду центар за ширење агресивне русофобије, као што су се у Другом светском рату „истицале“ бруталним антисемитизмом. разумљиво је да се немирној савести руководилаца прибалтичких земаља, у којима се врши драстична дискриминација Руса,  стално причињавају Руси на њиховим границама. Реч је о феномену немирне савести. Њима не прети Путин, већ они својим делима угрожавају опстанак сопствених земаља. Не угрожава Русија независност прибалтичких земаља, већ су прибалтичке земље постале обични НАТО војни логори за дестабилизацију Русије и као такви одавно су лишени атрибута суверености. Једино што су политичари из ових земаља у праву, то је њихов оправдани страх да их НАТО не може заштити. Англосаксонци, као што се види на Украјини, и не покушавају да заштите било коју европску државу, већ да иницирају што тежи сукоб међу њима. сукобљена и завађена Европа, па и Прибалтик и Русија, потребни су Англосаксонцима. Ту се открива главни мотив Брегзита.

ШТА БИ ЗНАЧИЛА ПОБЕДА РУСИЈЕ: ОСНОВНЕ ТЕЗЕ

Успешни завршетак руске акција демилитаризације Украјине прозроковао би коначни крах глобалистичког пројекта успостављања светске владе. Пошто је за политичку, правну и економску глобализацију кључно слабљење националних држава и преношење њиховог суверенитета на наднационалне институције, глобалистима је било кључно да националну државу лише права на самоодбрану и вођење рата. Зато је за успостављање униполарног поретка после завршетка Хладног рата пресудно било кажњавање политичких и војних руководилаца Републике Српске, Републике Српске Крајине и Савезне Републике Југославије због тога што су покушали ратом да бране право српског народа на самоопредељење и заштиту териоријалне целовитости СРЈ (у случају Косова и Метохије). Агресија НАТО пакта на Републику Српску 1995. и СРЈ 1999. и пресуде Хашког трибунала требало је да служе као пример другим независним  државама и њиховим руководиоцима, да у глобалистичком поретку право да води рат има само војска глобалистичких структура – НАТО пакт. Лишавајући их права на заштиту националних интереса вођењем рата, глобалисти су заправо лишавали националну државу кључног атрибута сууверености – ius belli gerendi. Посматрана из тог угла наметнута самоодбрамбена војна интервенција Русије у Украјини представља кључни допринос афирмацији улоге суверене државе, која би морала, како је то нагласио и В. В. Путин на последњем Валдају, да остане основна једница у међународним односима. При том глобалистички поредак неповратно руше сами западни глобалисти, тиме што уводе економске и финансијске санкције Русији. Санкције ће јасно показати да свет није униполаран, као и да политички Запад у општој дефанзиви. Посматрано из тог угла Русија данас на Украјини води пресудну борбу за опстанак суверених националних држава у свету и та борба се надовезује на отпор који су Срби пружили Новом светском поретку деведесетих година прошлог века. Убеђен сам да ће демонстрација руске снаге на Украјини, а остварење постављених циљева би морало бити потпуно и ефикасно реализовано, пробудити суверенистичке снаге у западној хемисфери.

Србија ће у садашњим условима свакако бити изложена притисцима да се придружи санкцијама против Русије. Иако Србија нема никаквих обавеза према политичком Западу, пошто није члан ни ЕУ ни НАТО, Запад користити различите канале и средства притиска на Алксандра Вучића, који у свом непосредном окружењу има бројне евроатлантске лобисте. Запад ће вршити притисак и претњама да ће лажна држава Косово бити примљена у НАТО, као и притисцима на руководство Републике Српске и претњама њеног укидања. С друге стране, јавност у Србији у огромној већини је на страни братске Русије и солидарише се с руским народом и његовим руководством, па би увођење санкција Русије пре председничких и парламентарних избора 3. априла озбиљно умањило предизборни рејтинг Вучића и СНС. Уз то, енергетска стабилност Србије зависи у овом тренутку потпуно од руског гаса који стиже Турским током, а цео нафтнопрерађивачки сектор се налази у власништву Газпрома. Посматрајући из угла ових фактора велика је вероватноћа да ће Србија остати бар у догледно време једина европска земља која неће уводити санкције Русији. Таква ситуација може бити искоришћена на обострано задовољство.

Гласајући за Резолуцију Генералне скупштине УН која је уперена против Русије српске власти су нанеле велику срамоту српском народу. Протести у знак подршке Русији који се одржавају, не само у Београду, већ и у другим градовима у Србији и Црној Гори, показују да је огромна већина Срба на страни Русије. Пошто је представник Србије у УН могао да гласа за антируску Резолуцију само уз изричито одобрење Вучића, јасно је да је Вучић на овај начин узвратио Русији, не само за подршку коју Русија пружа територијалном интегритету Србије на КиМ, већ и за подршку коју је њему лично давао у кризним тренуцима својим посетама  председник Русије. Неспорно је да Путин ужива већи ауторитет у патриотском бирачком телу Србије, од самог Вучића, па је Вучић посете Путина Србији представљао не као подршку Србији и српском народу, већ њему лично. Захвалност коју су САД посредством твитера упутиле Вучићу после гласања у Генералној скупштини УН, јасно показују да су САД задовољне оваквог одлуком званичника Србије. Ипак, не треба очекивати да ће Србија пре председничких и парламентарних избора заказаних за 3. април увести санкције Русији, али да се то може десити убрзо после тога, показало је гласање у Генералној скупштини УН.

МРЖЊА ПРЕМА СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

Није случајно да је рат Запада против Русије почео након обележавања два века од рођења Достојевског, који је знао да ће да оваквог сукоба доћи, а корен трагедије видео у папизму, метафизичкој вољи за моћи маскираној у хришћанство. Његов кнез Мишкин јасно је рекао да је папизам гори од атеизма, јер проповеда, инквизицијом унакажени, Христов лик. Јуриш папских крижара на Русију Светог Александра Невског, Наполеон са удруженим европским трупама ( од шесто хиљада поведених на Москву вратио их је десет пута мање), Кримски рат, када се папа моли за победу турског оружја, а Француска и Енглеска помажу Турке, рат Беча и Берлина против Москве 1914, Хитлер, кога благосиља Ватикан за „борбу против црвене опасности“ – све је то из истог извора. Кључни извор анируске мржње је поунијаћена Запада Украјина, која је, 1596, Брест – Литовском унијом, папу признала за свог духовног оца, а касније стала уз Хитлера, све са својим унијатским поглавицом, митрополитом Андрејем Шептицким. Шта је русофобија него, у својој основи, православофобија? И зар Достојевски није био у праву?

Мржња према Руској Цркви и православљу руског народа слична је ( да не кажемо идентична ) србофобији и мржњи према Српској Православној Цркви. И извор је исти: Ватикан. Најстрашније усташе у Другом светском рату потомци су поунијаћених и покатоличених Срба, јер фратри и жупници нису имали чиме да их хране осим мржњом према свом пореклу.

Запад се одавно одрекао Христа, али паполика тоталитарна мржња и воља за моћ су остали. Није случајно Карл Билт, могул европске русофобије, 2014. године рекао да је руско православље горе од исламског фундаменталистичког тероризма. Чињеница да је Руска Црква благословила руску државну власт на обнову породичних вредности упркос НАТО пропаганде џенедрократије и разградње природне породице, Билтовим речима даје на уверљивости: западни безбожници мрзе „рускога Христа“ ( израз Тина Ујевића ). Зато је патријарх Вартоломеј, са америчким „бефелом“ и по НАТО налогу, изазвао најстрашнији раскол на Украјини и завадио православне у свету.

Удар на СПЦ, која настоји да традиционалне вредности нашег друштва очува, одавно траје – уосталом, зар Хитлер није наредио хапшење патријарха Гаврила и владике Николаја, зар миротворца патријарха Павла Запад није називао „ратним хушкачем“, зар Милу Ђукановићу није дато зелено светло за раст против Митрополије црногорско – приморске, зар не покушавају да српске манастире на Косову и Метохији прогласе албанским наслеђем? Њима се привиђа да је СПЦ испостава РПЦ, јер су Срби „мали Руси“.

Не треба се плашити, јер страх убија пре метка. Треба знати да је у сваком случају – Бог са нама ако смо ми са Њим. А, како рече апостол, ако је Бог са нама, ко ће против нас?

Остале текстове Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.