ЖЕЛИДРАГ НИКЧЕВИЋ: МАЛИ УЛИЧНИ ЛИНГВО-НАЦИЗАМ

Да сам се нагло описменио ту негдје око прошлог Божића, почетком школског полугођа, па тако  квалификован пригрлио свезнајући интернет, вјероватно бих и ја данас завапио: „Уа Русија, ово је напад на суверену и независну државу!“ Али не, није било тако. И раније сам понешто знао и прочитао. Десило се чак да сам од 2014. до данас превео или сâм написао стотинак текстова о украјинској кризи, то јест о трагедији Донбаса. О звјерствима наци-батаљона који тамо осам дугих година пред повезаним европским очима некажњено изводе свој сатанистички плес. А ево како је почело.

Одмах после преврата на Мајдану, Кијев су преплавиле бандеровске патроле и започео је улични лов на „проруске елементе“. Строги господари нације могли су на улици да зауставе пролазника и да му приреде брзи тест етничке исправности. Сјећам се, на мрежи се тада појавио језив снимак, који су видјели милиони људи.

Начелник једне такве бандеровске патроле зауставља случајног пролазника, на први поглед обичног, чак типичног Украјинца, и наређује му:

– А ну скажи першу строчку гимна Украины!

То јест: Ајде кажи прву строфу украјинске химне!

Збуњени човјек се скоро укочио од страха, али се онда прибрао, присјетио и радосно узвратио изненадним анкетарима-мучитељима:

– Ще не вмерла Україна, ні слава, ні воля!

Међутим, његова радост била је кратког вијека.

– Не „Украина“, него „Украины“, гњидо москаљска! – заурлао је начелник патроле и…

Шта је било даље, нека остане скривено за кадром, из хуманих разлога.

У чему је ствар? Каква химна, каква прва строфа? Знам, српски читаоци тешко ће разумјети финесе овог злокобног уличног испита. А било би добро да их разумију. Ствар је у томе што је крајем 19. вијека Павел Чубински, украјински пјесник, етнограф, историчар и географ, за вријеме једне пијанке СА СРПСКИМ ГОСТИМА (тако гласи званична верзија) написао пригодан куплет – здравицу.  За српске студенте, који су студирали на кијевском универзитету, и те вечери пjевали патриотску пјесму о цару Душану: „Срб се бије и крв лије за своју слободу…“. Чубинском се, каже и Википедија, пјесма веома допала, отишао је у другу собу и пола сата касније изашао са готовим текстом будуће украјинске химне.

И прва строфа гласила је баш тако као што је измуцао онај несрећни испитаник! „Ще не вмерла Україна, ні слава, ні воля.“

Међутим, кад је одлучено да се та пјесма прогласи националном химном, прву строфу су Украјинци за сваки случај мало кориговали. Не Україна, него – України! Зашто?

Па зато што им је онај ранији почетак помало личио на реквијем, а осим тога, сугерисао и извјесну сумњу у дуговјечност саме државе. Што прави родољуби не смију дозволити.

Зато сад прва строфа химне званично гласи:

„Ще не вмерла України ні слава, ні воля“.

Ко још није умро? Па наравно: не читава „самостийная“ Украјина, него њена слава и слобода! Ко то не зна, ко друкчије каже – право под нож!

Ситничави и злобни читалац примијетиће да би глагол „вмерла“ у том случају морао бити у множини („вмерли“), али да непознатом редактору опростимо ову стилистичку аљкавост. Није у томе поента. Поента је у томе да мали улични лингво-нацизам, ако се на вријеме не заустави, „законито“ прераста у епохалну катастрофу коју управо посматрамо. О којој нас западни и многи српски медији информишу као да смо сви редом полуписмени идиоти.