Владимир Коларић: ПИТАЊЕ НАЦИЗМА У УКРАЈИНИ

Интересантно је да су многи од оних који вребају сваку појаву неонацизма или онога што називају историјским ревизионизмом у Србији, где спремно убрајају и легитимне реинтерпретације прошлости различите од оне октроисане у социјалистичкој Југославији, као и они спремни да сваком испољавању српског националног идентитета припишу фашистички и нацистички карактер, врло ради да зажмуре или умање утицај нацистичких и фашистичких тенденција у савременој Украјини.

При томе се помиње како утицај нациста није велики, како они не формирају званичну идеологују државе, да историјски ревизионизам усмерен ка рехабилитацији и глорификацији сарадника нацистичкоих окупатора у Другом светском рату није одраз званичне политике, како председник Зеленски није нациста, за шта као аргумент користе и његово јеврејско порекло. Ове реакције прати често подсмешљивост и отворени презир према жртвама и аргументима друге стране, који се априори отисују као пропаганда.

Па, кренимо редом, сасвим укратко. Нацистички карактер и пракса Бандере и других немачких сарадника у Украјини у за сада последњем светском рату, потпуно је неспорна: они нису били само невољни сарадници окупатора, који су пристајали на сарадњу због очувања живота свог народа, националног осамостаљења или еманципацијом од руског идентитета, него су били активни, посвећени и освешћени протагонисти политике која насиље сматра легитимним политичким средством и које се темељи на аргументу супериорности сопственог идентитета над идентититемима које сматрају цивилизацијски и расно „нижим“. Ту супериорност су демонстрирали масовним злочинима над Русима, Јеврејима и Пољацима, који су осим тога били и изузетно брутални, чак и у контесту свега оног што се догађало у том иначе бруталном рату, ако другаији уопште и постоји.

Интересантно је да многи од оних који ово релативизују, не желе да чују ни један аргумент који би објаснио историјску позицију и реалне дилеме пред којима су се налазили на пример Дража Михаиловић или Милан Недић, о Љотићу да не говоримо, сваки покушај разговора о природи и мотивима њихових поступака и одлука сматрајући неприхватљивим ревизионизмом.

Друго, ове ревизионистичке тенденције свакако нису биле производ друштвене праксе одређених мањинских групација, него су неспорно биле подржаване од стране украјинске државе, од грађења споменика до проглашења Бандериног рођендана за државни празник. Сам председник Зеленски је рекао како зна да у његовом друштву Бандеру неки сматрају херојем, и да је за њега то „у реду“. Сећате се и сами како се од тих садашњих љубитеља Зеленског провео Војислав Коштуница који је, мислећи на извесне његове личне особине, Љотића назвао „високоморалном личношћу“. Зашто им је Коштиница сметао, а Зеленски не, питамо се. А некима свакако смета и паралела између Бандере и његових следбеника с једне и Павелића  и усташа са друге стране, која се сама од себе указује, укључујући и размере и бруталност злочина над становништвом које су сматрали идентитетски инфериорним или непожељним. Такви ваљда сматрају да говор о српским и руским жртвама по правилу подразумева позив на насиље и освету, док је говор о жртвама свих осталих само позив на мир и љубав.

Поред тога, рат је 2014. године, подсетимо оне који се праве да не знају, изазван репресијом над руским културним идентитетом и језиком од стрене украјинских власти, који је у сваком погледу наставак нацистичке политике од пре неколико деценија. Ту одлуку нису донеле неке малобројне групације, него држава. Такође, украјинска елита кризу 2014. године није желела да реши на миран и демократски начин, иако је за то имала прилике, повлачећи неспорно дискриминаторне одлуке и расписивањем избора, него се определила за силу, очито са жељом да се једном за свагда реши удела руског идентитета у тој држави. То је подразумевало дискриминацију па и ликцидацију или протеривање изузетно великог броја грађана и потпуну идентитетску и демографску префигурацију Украјине, као екстреман облик идентитетски утемељеног ревизионизма.

Што се тиче присуства нацизма и нациста у данашњем украјинском друштву, свакако ћемо се сложити на они не представљају већински фактор у украјинском друштву, али далеко од тога да су занемарљив. Батаљон Азов, а он није једини, отворено је нацистичка формација заснована на расистичким основама и која се позива на континуитет да бандеровским нацизмом, и она не само да није бројчано занемарљива, него је и интегрисана у безбедносзи систем Украјине.

Такође, манифестације отворених неонациста су биле бројније и екплицитније него што је то случај у већини других земаља, и очито су бивале ако не директно подржане, оно благонаклоно толерисане од стрене власти. Злочини Азова и сродних формација и њихова бруталност, не само 2014. и 2015. године, него и свих наредних година такозваног примирја, више су него добро дикументовани, и њихово шрећуткивање представља саучешће у масовном и бруталном расистичком злочину.

Али, оно што је још битније, ове злочине и циљано и систематско убијање грађана Донбаса нису чиниле само отворено нацистичке формације, него су у њима учествовале и друге јединице, укључујући и јединице регуларне војске, са знањем и учешћем државних власти.

Чак и да никаквих нациста уопште нема у Украјини, неко је те људе убијао, систематски и плански, а то свакако није било удружење филателиста, а од државе никада није био санционисан, напротив. Од тога украјинска елита никада не може опрати руке, кривицу евентуално приписујући само малом броју ектремиста, којих „свуда има“. Да, свуда их има, али нису отворено интегрсани у безбедности систем земље и није им допуштено да чине масовне злочине над сопственим грађанима. Ако јесте, онда то има своје име, а оно свакоко није оно то се на Западу назива демократијом.

Коначно, колико год негирали нацистичку природу украјинске власти, не можемо порећи да се њена идеологија заснива на изразитом и острашћеном антирусизму, који није сведен само на критику садашње руске политике или неких периода заједничке прошлости, што би се све могло разумети, него и на неким отворено расно усмереним интерпретацијама порекла Руса, лавирајући од тога да Укарјинци немају никакве везе са Русима, до тога да су заправо они прави Руси, док су се остали измешали са, ваљда расни „нечистим“ азијским народима. Имплицитна а понекад и творена симпатија према украјинским нацистима на Западу се често, макар и прећутно, правда њиховом ипак цивилизацијски западњачком природом, не сасвим пожељним екстремистима, али ипак бољим од „азијатских хорди“, који су претња истинској, дакле европској и западној цивилизацији.

Наши негатори уплива и утицаја нацизма у савременој Украјини, макар и несвесно, своја уверења базирају на расистичким и култур-расистичким темељима, где је Запад супериорнији од Истока, он је име за цивилизацију и за универзалност саму, и понекад се морају трпети и „мангупи у својим редовима“, како би се заштитиле његове наводне вредности и достигнућа пред „рушилачким варварима“. Нарочито када им је то сугерисано од њиховог прекоокеанског господара.

У томе је сва тајна широке лево-либерално-десне коалиције укронацофила, која под плаштом залагања за мир, међународни поредак и демократију, заправо крије вестернистички расизам, чије је главни ослонац русофобија и словенофобија, а следствено и неизбежно – и србофовија. Зато и они који се супротстављају тој коалицији морају бар привремено да суспендују сопствене идеолошке разлике и анимозитете и да схвате да нема много времена за распреве, ситне сујете и терање мака на конац, него да слободу морају бранити свим средствима пред онима који би да је заувек покоре, отварајући пут једној другачијој визији човека и човечанства, за које је питање колико ће више уопште имати људски лик.