МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Пред Господа смирено, пред човека усправно, пред будућношћу измирено…

Није тачно да: „Што мање знамо- то смо мање несрећни“, то је поган смислила да робљу прода слободу на метар, а Србин није роб баш зато што је вазда знао да су бољи од њега страдали за њега, па је животом њима био споменик а будућности светионик!

Најчешћи и „најдобронамернији“ савет који добијам је: „Ма, пусти то…“!

Не тражим га, нити ми такви савети требају, али људи имају потребу да ми скрену пажњу како ћу писањем заробити себе у некакав теснац, у неки мрак, у какво лудило из којег нема ни пута ни повратка…

Наравно, мисле на писање о страдању и патњи српског рода, на сва слова о проливеној крви и расутим костима, о незнаним гробовима и знаним гробницама, о свему томе налик што се, ваљда, подводи под: „Ма, пусти то…“?

Ни по јада да је то нешто људи који, ето, саветују једнога човека, но јад је што се то запатило у нама толико да нас деформише, да нас витопери у дублере сопствених живота, да од нас ствара сенке- сенки које беже у мрак како им се не би познао обрис сенке…

Једноставно, постали смо срећни у незнању.

Заправо, толико смо жељни среће да прихватамо све што јој личи па нек је осмех грч на лицу- само да је осмех.

Дословно смо довели себе до тога да обамрлост називамо смирајем, и да нам је ћутња што и тишина.

Потпуно разумем да је људима више него доста лоших вести, којима започињу и завршавају дани, но мученичка страдања рода нашег- нису вест, и слово о томе није завирај у мрак већ искорак из њега!

Не може нам бити боље само зато што то желимо, ваља нешто и учинити!

Стрепимо од будућности јер премало знамо о прошлости, јурцамо у сутра желећи што пре да заборавимо јуче које је, гле, исто било сутра…

О страдању морамо знати да бисмо знали живети, нема ту друге!

Нема ту: „Ма, пусти то…“, јер нас окови безречја неће пустити, а заиста нећемо имати речи да се будућности представимо ко смо ако ћутњу једначимо с тишином!

Главе су падале да би смо се наносили својих!

Реке крви наше праведничке су наши Јордани, а не бујице што ће нас однети нетрагом!

Морамо трагати за сваким гробом и сваком кости јер дом се не темељи на земљи…

На земљи је кућа, а кућа изгори, сруши се, кљуне, закорови…а дом никад!

Није тачно да: „Што мање знамо- то смо мање несрећни“, то је поган смислила да робљу прода слободу на метар, а Србин није роб баш зато што је вазда знао да су бољи од њега страдали за њега, па је животом њима био споменик а будућности светионик!

А, шта смо ми данас?! Најгори од рода свог?! Ни случајно!

Па, ми смо ти бољи којима ваља пострадати, а пострадати значи- живети, ништа више и ништа мање од тога!

Живети значи знати где су ти гробови како би знао где ће ти колевке.

Знати где су ти очи повадили како би могао да догледаш, а не само да видиш!

Знати где су те јаме пуне како ти села не би била пустахије.

Знати где су ти била села како не би папратишта сведочила да смо постојали.

Знати да црнина Српкиње- мајке, жене, сестре, није покров већ небо!

Знати да су Дечани високи онолико колико се Србин усправи.

Да се у Самодрежи и данас причешћујемо.

Да је Косово поље свака прађедовска ливада.

Да на Ловћену није гроб пред којим се умрлом поклањамо, но извор с којег се живе воде напијамо.

Да су на Мојковцу и Кајмакчалану јуришали нашим стопама…

Да смо народ Хиландара и оне долине чемпреса до самих обалака, јер су спомен Србину!

Нису мали народи они којих мало има, но они који мало о себи знају и мало доброга о себи мисле, па нећемо се, ваљда, сад уписивати међу мале после вековања на распећу?!

Нико нам неће дати шта нам припада ако не знамо шта нам припада, а ако знамо- нема тога који ће се усудити да у то дирне!

Припада нам слава, не зато што смо најбољи, већ због тога што смо увек знали бити бољи, а то је и борба и победа највећа!

Пред Господа смирено, пред човека усправно, пред будућношћу измирено с прошлошћу…

То си и такав си, Србине мој!

Никакво: „Ма, пусти то…“, јер пустиш ли- оде живот па ти пробај да престигнеш реку…