Оливер Стоун: Путин, Америка и свет на ивици понора

Иако Сједињене Државе носе многе агресорске ратове на својој савести, то не оправдава агресију господина Путина на Украјину. Десетине наших грешака му не дају за право да тако нешто чини. Русија је погрешила што је извршила инвазију. Направила је превише грешака: 1) потценила је украјински отпор; 2) преценила је способност војске да постигне свој циљ; 3) потценила је реакцију Европе, посебно Немачке која је повећала свој војни допринос НАТО-у, чему се опирала неких 20 година; чак се и Швајцарска придружила санкцијама. Русија ће бити изолована више него икада од стране Запада; 4) потценила је унапређену снагу НАТО-а, који ће сада вршити још већи притисак на руске границе; 5) вероватно је гурнула Украјину у НАТО; 6) потценила је штету по сопствену економију и засигурно створила већи отпор унутар својих граница; 7) покренула је велику реконфигурацију моћи унутар своје олигархијске класе; 8) употребила је касетне и вакуум бомбе; и 9) потценила је моћ друштвених мрежа широм света.

Али морамо се запитати – како је Путин могао да спасе људе у Доњецку и Луганску који говоре руским језиком? Нема сумње да је руска влада могла да одради бољи посао поводом приказивања осмогодишњих патњи тих људи и тамошњих избеглица глобалној јавности – као и да свету стави до знања да је Украјина нагомилала 110.000 војника на границама Доњецка и Луганска, што се у суштини одвијало пре него што је Русија нагомилала своје трупе. Али Запад има далеко већу медијску моћ од Русије.

Или је, можда, Путин требало да преда две одметнуте провинције и понуди помоћ за 1-3 милиона људи да се преселе у Русију. Свет би у том случају, можда, боље разумео агресију украјинске владе. Али опет, нисам сигуран.

Међутим сада је прекасно. Путин је најпре допустио себи да буде намамљен у замку коју су поставиле САД, затим је свесно загризао мамац и прибегао војној сили, подстичући тиме најгоре закључке које Запад може да донесе. Мислим да је Путин, вероватно, одустао од Запада, и то нас доводи до ситуације у којој је коначни сукоб ближи него икада.

Изгледа да одавде нема назад. Једини који су срећни због оваквог исхода су руски националисти и легија русофоба на која је коначно добила оно о чему је годинама сањала, при чему мислим на Бајдена, Пентагон, ЦИА-у, ЕУ, НАТО, медије главног тока и наравно неоконзервативне зликовце из Вашингтона окупљене око Викторије Нуланд. Ово ће у очима (америчке) јавности значајно ојачати највеће јастребове. Указивање на токсичност њихове политике (Југославија, Ирак, Авганистан, Либија, Сирија, ширење НАТО, кршење нуклеарних споразума, цензурисање и изостављање кључних чињеница из вести, итд.) биће готово немогуће. Указивање на двоструке стандарде Запада, укључујући понашање Кијева и Зеленског, такође ће бити игнорисано, јер поново доносимо погрешне закључке.

Сада је лако блатити све нас који смо током протекле две деценије покушавали да разумемо руску позицију. Пробали смо. Али сада је време да две нуклеарне силе седну за преговарачки сто и учине корак уназад са ивице амбиса, као кад су се у октобру 1962. године Кенеди и Хрушчов суочили са опасном ситуацијом на Куби. Обе стране морају да сачувају образ.

Ово није тренутак за САД да ликују. Као ветеран Вијетнамског рата и као човек који је био сведок бескрајног антагонизма у Хладном рату, могу рећи да демонизовање и понижавање иностраних лидера није политика која може донети успех. То само погоршава ситуацију. Неопходни су тајни преговори, јер шта год да се деси у наредних неколико дана или недеља, могућност рата између САД и Русије мора бити озбиљно схваћена и узета у обзир. Ко то може да учини? Има ли међу нама правих државника? Надам се да то може бити Макрон. Требају нам људи попут Метерниха, Талерана, Ејверела Харимана, Џорџа Шулца, Џејмса Бејкера и Михаила Горбачова.

Велика трагедија нашег времена јесте губитак истинског мирољубивог партнерства између САД и Русије – потенцијално и Кине – за који није било разлога изузев америчке жеље за доминацијом. Идиоти који су наставили да провоцирају Русију након завршетка Хладног рата 1991. године починили су ужасан злочин против човечности и будућности. Заједно, наше земље могле су бити природни савезници у највећој бици од свих – оној против климатских промена. Ако ништа друго, у техничким достигнућима и великим успесима науке, у ракетној и тешкој индустрији, укључујући и најсавременије реакторе чисте нуклеарне енергије, Русија је човечанству била велики пријатељ.

Али авај – човек нашег доба још увек није успео да види или досегне звезде.

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард