ИСПЛИВАЛА СВА НАКАЗНА ЛИЦА ДУГОТРАЈНЕ РУСОФОБИЈЕ: Који су идеолошки корени искључивања умрлих руских писаца и композитора

ИСКЉУЧИВАЊЕ или кенселовање, као значајан феномен културе западних друштава последњих година, битно је проширен и обогаћен применом на појединце, производе и уметничка дела руског порекла, коју запажамо од почетка ратних дејстава на тлу Украјине.

Сам феномен искључивања представља досадашњи врхунац такозване идеологије политичке коректности, која има корене у шездесетим годинама прошлог века. Тада се у Сједињеним Државама тежиште идеологије политичког либерализма са индивидуалних премешта на колективна права и слободе, и то оних колектива који су у постојећем друштвеном контексту означени као мањински.

Заметак политичке коректности повезан је са покретима за ослобођење од расне сегрегације и поред законских измена у правцу њеног укидања, њихов значајан исход било је и увођење такозване позитивне дискриминације. Тако су, на пример, на универзитете уведене квоте са обавезним процентом уписаних небелачких студената, због чега је укинута пракса да се уз пријаве на студије обавезно морала поднети и фотографија кандидата, како би била онемогућена евентуална расна сегрегација на пријему. Међутим, како на основу имена кандидата није увек било могуће утврдити његову расну припадност, чиме није могао бити испуњен захтев о одређеној квоти уписаних студената небелачког расног идентитета, пракса прилагања фотографија је враћена. Оваква пракса била је образлагана вишевековном традицијом расне дискриминације, којој „обојеним“ грађанима није био омогућен приступ свим друштвеним ресурсима, што их је чинило неконкурентним у поређењу са припадницима привилеговане већине. Већина у том смислу није подразумевала само бројчану категорију, него се пре односила на приступ ресурсима и механизмима који субјектима који њима овладају доноси моћ контроле и доминације над остатком популације.

Са расног аспекта тежиште је временом преношено на родни, надовезујући се на постојећу традицију борбе за права жена, да би се касније усмерио према колективним правима особа такозваних нетрадиционалних сексуалних оријентација. Осамдесетих година прошлог века, са промоцијом идеје мултикултурализма, заштита колективних идентитета примењује се и на друге идентитете који су означени као мањински у односу на идентитет белог хетеросексуалног мушкарца који баштини традиционалне вредности јудео-хришћанске и европске цивилизације, укључујући поред расних и етничке, верске, сектантске и друге групе које практикују уверења, обичаје, поступке и традиције различите од доминантних.

Критичари идеја које су представљале зачетак политичке коректности са левице износили су примедбе да фокусирање на такозване мањинске идентитете демонтира класну свест и идентитет радништва, као јединог колективног тела способног да истински угрози интересе владајуће класе, као и на давање примата културним уместо социјалним правима и интересима, што представља врсту социјалног инжењеринга којим владајућа класа уситњавањем могућег противника дуготрајно штити сопствену позицију.

Критичари из конзервативних и класично либералних кругова износили су примедбу да идеја која даје примат колективним правима нарушава аутономност и слободу савести појединца, као и да је базично усмерена према подривању и угрожавању вредности на којима заснива свој идентитет. Вођене су, на пример, полемике о праву станодавке да не изда стан невенчаном пару, што би се косило са њеним моралним уверењима, односно примату њеног права на личну аутономију и слободу савести, као и права да сопственом имовином располаже на свој начин, које је овде у супротности са приматом друштвених вредности које њихови заступници сматрају исправним и које сви остали морају да прихвате, толеришу и, пожељно, подрже и усвоје. Идеолошко уверење, према оваквим критичарима, добија примат над законодавством, традиционалним моралом и аутономијом личности.

Мултикултурализам доноси контроверзе повезане са могућим приматом одређених пракси мањинских група које су у супротности са државним законима и моралним нормама већине становништва, као и релативизацијом културних вредности, према којима је пракса сваке културе, макар по законима и моралној традицији средине проблематична, била једнако вредна и заштићена, под условом, наравно, да се ради о групи која је означена као мањинска (тако, на пример, традиционална пракса обрезивања жена у некој мањинској заједници може бити прихваћена иако је у супротности са законским и моралним нормама западних друштава).

Деведесетих година прошлог века термин политичке коректности бива формиран у смислу у ком га данас разумевамо, постајући у условима америчке униполарности, а у свези за неолибералним моделом економског развоја, основа америчке идеологије са претензијама на глобалност. За унутрашњу употребу, ова идеолошка матрица служи превладавању такозваних традиционалних вредности, као средство идеолошке интеграције америчког становништва, историјски раслојеног на мноштво релативно традицијски утемељених идентитета. За спољашњу употребу, политичка коректност, заснована на афирмацији мањинских и нетрадиционалних идентитета, служила је експанзији сопственог партикуларног идејно-вредносног модела који је представљан као универзалан и придобијању мањинских традиционалних (најчешће етничких и регионалних) и нетрадиционалних група унутар суверених држава, које би могле бити инструментализоване у сврху остварења америчких економских, безбедносних и других интереса.

Феномен искључивања има корен у атмосфери стигматизације и остракизма особа и група за које се сматра да својим деловањем, ставовима и вредностима угрожавају носиоце мањинских идентитета, интензивно присутној током деведесетих. Ово је имало посебне последице на (ауто)цензурисање јавног говора, увођење својеврсног новоговора и мањинских квота у индустрији забаве и медијима, док је у међународним односима имало свој одраз на стигматизацију појединаца, држава и народа за које се сматрало да репресирају мањинске групе. Или, како би неко рекао, не отварају довољно простора корпоративном капиталу да овлада регулаторним механизмима њихових држава. На овај начин, идеологија политичке коректности имала је улогу у афирмацији статуса САД и политичког Запада као легитимног арбитра у међународним односима, којим се противници из статуса конкурената преводе у статус делинквената.

Искључивање у том смислу није ништа ново, али одликује се већим интензитетом и обухватом могућих објеката стигматизације и остракизма, који се сада радикално усмерава и против до сада толерисаних традиционалних идентитета, што сада обухвата више не само религијске, националне, расне, него и родне, биолошке, чак и антрополошке идентитете.

Искључивање је у основи је усмерено против реалативно традиционалног поимања људске природе и у том смислу има радикалан карактер идеолошки мотивисане релативизације и потенцијалне реструктурализације људског идентитета као таквог.

Искључивање је, као и политичка коректност у целини, у основи културни феномен, јер се не зауставља на тренутној друштвеној констелацији, него је усмерен и ка дубинским идејно-вредносним коренима културних пракси, образаца и традиција које су означене као проблематичне са становишта афирмације мањинских идентитета. Другим речима, искључивање не обухвата само актуелне носиоце „проблематичних“ идеја, него и њихове културне претпоставке, па стога не чуди што је, поред рецентних, неретко обухватало и појединце, групе и феномене из прошлости. Идентитет означен као већински и тиме репресиван стављен је у позицију априорног кривца, који, супротно са важећом правном логиком мора да доказује сопствену невиност, уместо да други доказују његову кривицу.

Икључивање, заправо, представља негацију најважније западне традиције засноване на афирмацији слободе личности и дијалога, одбацујући и санкционишући сваку могућност расправе и изношења сопственог става о питањима која су означена као проблематична.

Феномен искључивања појединаца руског порекла, па и оних који одавно нису међу живима, без обзира на њихову повезаност са конкретним одлукама и догађајима, дотле да су искључивању подргнути не само људи, него и животиње и биљке, не само да радикализује праксу инструментализације ове друштвене и културне праксе у непосредне политичке сврхе, већ има корене и у дугој традицији русофобије у западним друштвима. То је широка и значајна тема, за коју овом приликом треба поменути како она говори више о самом политичком Западу него о Русији. Док је у својој колонијалној пракси према многим другим народима западни империјализам могао да се служи претежно економском и војном доминацијом, у случају Русије, због цивилизацијске блискости. засноване на заједичком античком и хришћанском наслеђу, била је неопходна знатно озбиљнија идејна апаратура у заснивању сопствене цивилизацијске супериорности, као оправдања за глобалну хегемонију. С друге стране, Русија је кроз историју за Запад имала и улогу мрачног двојника, носиоца традиционалних вредности, којих је он, посебно у протекла два века, желео да се ослободи у име једног битно другачије конструисаног и глобалног поретка.

Искључивање и давно умрлих руских писаца из наставних програма, концертних сала и библиотека, поред живих уметника, научника и студената, у том смислу је закономерно: њиме се истовремено доказује наводна трулост и наказност конкурентских цивилизацијских претпоставки на којима је Русија засновала свој идентитет, али и обрачунава са својим мрачним двојником у себи самом, коренима вредности којих Запад жели да се ослободи на путу ка пројектованој планетарној, трансчовечанској, а можда и постчовечанској будућности.