Владимир Коларић: ПЕРСПЕКТИВЕ КУЛТУРНЕ САМОСВЕСТИ – „ПРИЧА О АНДРИЋУ: АТИКОЛОНИЈАЛНИ РАЗГОВОРИ“

 

Књига „Прича о Андрићу: Антиколонијални разговори“ садржи транскрипт конференције „Београдски контрапункт“ одржане прошле године поводом 60 година Нобелове награде овом писцу и још неколико текстова који његов живот и дело, како већ поднаслов књиге сугерише, осветљавају пре са културолошке него књижевноисторијске или књижевнотеоријске тачке гледишта. Књига, коју је приредила Слађана Илић, уједно је и прва у едицији „Културни код“ коју је покренуо Завод за проучавање културног развитка из Београда.

Конфереција, одржана прошле године пети пут, полазила од препоставке да Андрић „никада није био равнодушан према тежњама конкретне историјске заједнице, њеном отпору према сваком виду колонијалне и империјалне потчињености, како на економском тако и на културном плану“ и да његово дело представља „срж напора народа овог дела света да поставе пре свега културне, идејне и вредносне темеље сопствене слободе и независности, права на сопствени пут упркос цивилизацијским  и идеолошким претензијама великих сила“. У фокусу конференције су стога били Андрићево живот и дело „у контексту културе и антиколонијалног отпора и питање његовог ванвременског значаја у земљама Западног Балкан и у свету“.

Учесници чија комплетна излагања и дискусије садржи ова књига, Елизабета Шелева, Миро Вуксановић, Зоран Милутиновић, Ђорђе Матић и Дарко Танасковић (модератор је био Александар Гајшек), успешно су декомпоновали различите предрасуде о животу и делу нашег нобеловца, указујући да његов културни значај за нас није сведен само на међународну пажњу изазвану престижном наградом и велик број издања његових књига у свету (који и данас досеже до невероватних 60 годишње), него је и у посвећености Андрића одбрани права такозваних малих култура да имају свој глас и свој поглед, уместо да само имитирају или послушнички следе налоге, предлоге и праксе колонијалних сила. Јер, за разлику од империјализма, који пре свега подразумева економску и војну доминацију, колонијализам се у првом реду односи на доминицију у сфери културе, наметање партикулараних идејно-вредносних система и норми колонијализованим народима и њихово представљање као универзалних, тачније њихову глобалну нормализацију и натурализацију.

Посебна вредност конференције, тиме и ове књиге, била је у вештом избегавању базично колонијално конструисаног регионалног контекста, већ се, без обзира на транснационалну перспективу повезану са земљама бивше Југославије, инсистирало на праву свих народа овиг дела света на културну самосвојност и независност, у ком страна, пре свега западњачка рецепција не би била једини и најважни критеријум вредности и релевантности културних достигнућа. Посебно је био наглашена Андрићева утемељеност на народној култури и истицана његова, често превиђена и оспоравана, принципијелност у заштити вредности у које је веровао, повезана са његовим умећем стратешког размишљања, које уме добро да одреди приоритете у деловању, како се снага не би трошила узалуд а „сва јаја не стављала у исту корпу“. То само доказује колико је велики писац заправо веровао у снагу културе у формирању самосвести и идентитета, као најјачег и најдуготрајнијег оружја у борби за слободу народа и држава.

Остали текстови у овој књизи, чији су аутори Предраг Петровић, Весна Тријић, Јана Алексић, Милица Кецојевић, Јелена Марићевић Балаћ, Јована Милованчевић, Владимир Пиштало и Мухарем Баздуљ, иако више укорењени у књижевном тумачењу, дају значајан допринос разумевању Андрића из назначене културолошке и интегративне перспективе. Овде бих издвојио рад Предрага Петровића који Андрићеву моделизацију света као позорнице ставља у контекст суочавања са „друштвеним и идеолошким искуством двадесетог века“ и промишљања „позиције појединца у институционалном систему новог доба“, Весне Тријић која га суочава са Кишовим вером у примат међународне рецепције у вредновању књижевног дела, трагајући за његовом идејом самосвојности, или Јане Алексић која сагледава историју дугог и кратког трајања у „Травичкој хроници“, трагајући за односом великог писца према историјском времену, који предстваља битан сегмент сваке културе и културне самосвести.

Слици о „хладном и прорачунатом“ Андрићу супротставља се Владимир Пиштало, наглашавајући како је са овог писаца „истинољубивост посебан вид самопоштовања“ и истичући његову моћ саосећања, којом је „увек препознавао рањиво место, препознавао бол којим болује све што живи. Свима које је описао опрао је ноге, чином великог разумевања. За свакога је имао срце и око“. Ово га је свакако спречило да у локалним пословима буде на страни колонијалних господара, макар се они служили наоко меким, културним, уместо отворено насилним средствима. Мухарем Баздуљ истиче значај језика, као корена културе, за Андрића и успоставља суптилну мрежу повезница између нашег нобеловца и неколико наизглед произвољно одабраних аутора и феномена, релаксирано наглашавајући релевантност његових идеја, увида и достигнућа, које га без комплекса стављају у ред најзначајнијих актера и интерпретатора свога доба.

„Прича о Андрићу“ свакако нам помаже да разумемо шта јесте и шта би Андрић могао да буде за нас данас, нудећи перспективе једне културне самосвести која би била подједнако далеко од самозатворености и ускогрудости с једне и комплекса ниже вредности и самомржње са друге стране. Интегративни принцип који нам Андрић отвара својим делом свакако није у класичном смислу национални, али није ни крипто-југословенски и колонијално-регионални. Андрић нам свакако не нуди одређен политички и идеолошки програм, али нуди нам доста аргумената за то да тежимо стваралаштву заснованом на свести да на њега имамо право колико и они већи и моћнији од нас, и да за њега итекако поседујемо добре основе у нашем културном наслеђу, у стваралаштву нашег народа кроз историју, без свести о чијој вредности наше стварање може бити само копија и кич.

У времену пред нама, свакако би нам добро дошло више културног самопоуздања, вере да на ипак незанемарљив начин можемо да утичемо на своју будућност, стварајући културу и друштво који ће нам што је могуће више одговарати, укључујући и облике унутрашњих и спољних интеграција који ће бити најбољи за наше интересе и наш развој, а не оних који нам се сугеришу због нечијих туђих интереса. За то стваралаштво ће на свакако требати много храбрости, па и оне тихе, ненаметљиве и стратешки засноване, коју је несумњиво поседовао Андрић.