ВЕЛИКИ ПОСТ ЈЕ ПОЧЕО: ШТА САД?

ОД ЗВЕРИ У БИЉКУ

 

Црква човека од звери претвара у биљку Божију. Жарко Видовић о томе каже:“ Тако се Логос и родио у свету: као што биљка рађа дејством Земље и Сунца, тако и Богородица рађа Христа, Логос од Духа Светог! Без страсти! Тако се и сам Логос предао и пустио да Га распну: без отпора, као да je биљка!/…/Ако се биљка не креће и ничему себе не намеће, као што се ничему ни не опире, онда значи да она (као ни Логос) пo својој природи није ни сила (die Kraft) ни чин (die Tat), него баш поменута смирена опуштеност u препуштеност. Смиреност, једино стање у којем човеку може да се догоди ДАР НЕБА, те je човеку до те смирености стало управо колико и до Дара Неба. Ta смиреност je у хришћанству – у аутентичном, ортодоксном (православном) саборном хришћанству, вери првих Седам сабора – позната као целомудреност, бестрашће (очишћеност од страсти), као стање могуће само у осећању које нuje страст. Такво осећање се човеку догађа у Причешћу евхаристијским Хлебом и Вином. Причешће je виша, духовна обнова физис-природе биља у човеку…

To не значи да je човек биљка или да може да буде биљка, него само да je уподобљен биљци онако као и Христос. Дрво Живота: да je у стању да се тајно (!) поистовети са биљем!

Зато се хришћанин причешћује биљном твари као жртвом бескрвном, a не месом (закланом жртвом, курбаном, дословно схваћеним кољивом). Само такво Причешће je агапи, Љубав која (као биљка) само даје, ништа не тражи и све трпи! Ta биљна смиреност човекова, та тајна (имагинарна, маштовна, то јест у вери дата) обнова првобитне физис-природе у човеку, то одсуство силе и чина у човеку je услов и за појаву спонтаности (смирене опуштености и препуштености) у којој настаје поетско дело (музичко дело), свештена поезија и, поврх свега, Литургија!/…/  Гозба Љубави – Агапи, која нам je позната као Причешће, као Симпосион Божанске Љубави – je само од биљних твари: анафора (жртвени принос) није ни од чега што би се добило клањем (убијањем крвне жртве), него je то бескрвна жртва: Хлеб и Вино, a онда и пратећи дарови; уље маслиново, тамјан (уместо лоја и жртве паљенице, крвне), мирисна смола, a не лој и месо! Богу није угодан мирис меса (убијене, заклане жртве), него мирис који само биљка може да му принесе; јер само у биљци (и човековој биљности) je физис природа („Ђул мирише, Омерова душа”!) којом je живо биће слично божанству, Животворној сили, Творцу хармоније.“

Мирис душе је најважнији мирис човеков.

 

ЗАШТО ПОСТ ПРЕД СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ

 

Зато Светом Причешћу претходи пост као подвиг самонадилажења. Жарко Видовић о томе каже:“И пост je човекова припрема за сусрет и поистовећење са божанством. A припрема се човек за тај сусрет не само јелом – искључиво биљног порекла, – него и чишћењем од страсти („смрада душевног”), како би и душом био мирисан и чист као биљка! Kao дете! Јер биљка je чедна као дете, дете je невино као биљка, те само због те сличности човекове дечије, чедне душе (уподобљености) са биљком Христос говори: „пустите дјецу к мени!”, јер дете, или човек у чедности, чак и кад нема свести о слободи, није отворено Злу, не гледа у Злу неку божанску силу, није вером дуалист, пa зато није ни у ситуацији да се, снагом своје слободе, одлучује између обожавања Добра и обожавања Зла.

Додуше, и вегетаријанци се хране само биљном храном: и тако читав живот, не разликујући време поста од времена мрса. Али je зато вегетаријанство, као врста хигијене (телесне хигијене!), утопило и сам пост у обичан, навикни живот, док би пост морао да буде аскеза (што на грчком значи: подвиг, упорна и свесна човекова борба) против навике уопште. Јер навике настају из задовољења страсти, из потребе страсти да њен предмет буде лишен сваког отпора! A пост није ни навика, ни хигијена телесна (дијета, вегетаријанство), него обред којим човек изражава жељу да ојача у себи физис-природу и да сузбије у себи све што се противи човековом поистовећењу са биљном физис-природом, те тако и самом Причашћу Христовом. A противе се управо страсти и навике, јер су оне упоришта пуке (дакле, бездушне) телесности, која, ослоњена на та упоришта, одбија свако уздизање у сферу више душевности.“

Живимо у доба када је заборављено да се човек мора и може уздизати над самим собом. И зато је ово доба великог помрачења.

 

ПРИПРЕМА ЗА СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ КРОЗ ИСТОРИЈУ

Већ у Златоустове време обичаји везани за Свето Причешће били су различити. Неки од тих обичаја, веома раширени у доба гоњења и касније, временом су нестали. Рецимо, људи су сами себе причешћивали. Свети Василије Велики каже да је ово обичај не само монаха у пустињама, него и лаика у Александрији и Египту. Ношење Светог Причешћа уза се тако је било познато. Било је уобичајено, па се изобичајило. Јер, на Шестом васељенском сабору донет је 58. канон, који кажњава лаика ако би самог себе причестио. Лаици су дуго времена примали Причешће као и свештеници – Тело Господње у руке, а Крв Господњу из чаше. Касније је уведена кашичица.                                                                Што се учесталости примања Евхаристије тиче, и о томе знамо: преподобни Нил Синајски препоручивао је монасима да се причешћују сваки дан, да би тело Христово постало наше. Али, већ Свети Златоуст каже да у његово доба има оних који се причешћују једном годишње. Зато многомудри старац Клеопа Румунски и вели:“Саборна црква, брате Јоване, није дала никакву заповест којом би некога обавезивала на причешћивање Светим Тајнама, јер је тај обичај, то јест причешћивање Светим Тајнама, ствар савести. А у погледу свакодневног причешћивања Црква је увек имала резерве и одређену сумњу, имајући у виду да није лако хришћанској души да свакога дана буде спремна за причешће“.

Старац Клеопа о условима за причешћивање цитира Златоуста:“А ти, пре него што се причестиш, пости,да би се показао достојан причешћа; а након што си се причестио, поспеши уздржање, да не би све упропастио/…/“

Немој се купати, па се ваљати у блату – поука за свакога од нас.

 

КАКО СУ СЕ СПРЕМАЛИ  РУСИ

 

Што се тиче Руске Цркве, њена евхаристијска духовност развија се, по истраживањима Александра Боженова, овако: до 12. века, у манастирима је практиковано чешће причешћивање. Почев од 12. века, причешћивање је повезано са исповешћу, а исповест се обављала у току поста. Верник је морао да буде под руководством свог духовника. Тако су пост, исповест и причешће трајно повезани. Одлука Кипарског сабора из 1620. године гласи:“Свештеник је дужан да оне који приступају Светој  Чаши пита да ли су исповедили своје грехе и ком духовном оцу“. Боженов вели:“После 12. века, у Русији су се исповедали и причешћивали три пута годишње, током Великог, Петровског и Филиповог поста, а од 14. века четири пута, што је везано за појаву Успенског поста. ПРИПРЕМЕ ЗА ПРИЧЕШЋЕ ТРАЈАЛЕ СУ ТОКОМ ЧИТАВОГ ПОСТА“.             У 16. веку припрема за Причешће постала је нешто блажа и подразумевала је једну седмицу, са читањем молитвеног правила сличног данашњем. У чувеном „Исповедању вере“ митрополита Петра Могиле јасно стоји:“Древни хришћани причешћивали су се сваке недеље; данас су, међутим, малобројни они који воде тако чист живот да су увек спремни да приступе тако великој Тајни. Црква материнским гласом саветује да с еони што теже побожном животу исповедају пред духовним оцем и причешћују Телом и Крвљу Христовом четири пута годишње или свакога месеца, а сви обавезно – једном годишње“ ( дакле, четири пута годишње није заповест, него савест; може се човек, с припремом, причешћивати и једном месечно ).

 

ПОУКЕ РУСКИХ ОТАЦА

 

У синодалном периоду, под утицајем отаца какви су Свети Тихон Задонски, Теофан Затворник и Јован Кронштатски, причешће је постало учесталије. Ипак, руски свеци су јасно упозоравали да пазимо шта радимо.  Свети Игњатије ( Брјанчанинов ) у писму својој сестри Јелисавети каже:“Није важно да се човек често причешћује, већ да се суштински припреми за Свето Причешће и за то пожање обилну корист. Света Марија Египћанка се у целом свом дугом животу у пустињи никад није причестила: овај живот био је припрема за причешће којег се удостојила пред крај живота“. Свети Варсануфије Оптински пише:“У нашем скиту се придржавамо устава Атонске горе, који су саставили свети старци и који нам је предат на поуку. Сви монаси се причешћују ШЕСТ ПУТА ГОДИШЊЕ, али по благослову понекад и чешће“. Преподоби Севастијан Карагандински је говорио:“Прићи Путиру са Светим Тајнама није исто што и прићи столу са тањиром супе или шољом чаја“. Зато се у Русији и развила посебна пракса тзв. ГОВЈЕНИЈА, молитвене припреме за Причешће, која се састојала од усрдног посећивања црквених служби, читања личног молитвеног правила појачаног у односу на уобичајено, читања побожних књига и самоиспитивања, снажнијег поста и исповести, о чему пише Свети Теофан Затворник и у „Путу ка спасењу“ и у књизи „Шта је духови живот и како се ка њему усмерити?“

 

ПРАВИЛА ЗА АСКЕТЕ У МАНАСТИРУ И У СВЕТУ

 

Што се поста тиче, у Русији су се прво држали типика Светог Теодора Студита, који је био нешто блажи у односу на Јерусалимски типик. Рецимо, у првој и трећој седмици Великог поста, Свети Теодор је разрешавао само сухоједење, што је значило да се једу само суви и некувани плодови, као и нека блага чорбица, тзв. „ривлонаја јуха“. Остале седмице, осим среде и петка, кад је било наређено сухоједење, подразумевале су једење хране са уљем једном дневно, у три поподне, а суботом и недељом два пута дневно. Чешће се јела и риба. Како пише архимандрит Јован Маслов, за мирјане је у то доба пост био блажи – јели су једном дневно, тачно у подне, а суботом и недељом два пута. Ипак, митрополит Климент Смољатич налагао је и мирјанима да прву седмицу поста једу само хлеб са купусом и неварену храну, што је требало да чине и понедељком, средом и петком сваке седмице до Страсне недеље. Јерусалимски типик био је строжи: риба само на Благовести и Цвети, за монахе тримирје пре седмице Поста – ништа да не једу до среде, када се једе само хлеб и топла вода, а мирјани, током целог поста, да једу једном дневно, у три поподне, осим суботом и недељом, кад се јело по два пута на уљу. У току Страсне седмице, и монаси и мирајни у Русији могли су да једу само хлеб, некувано поврће и да пију воду са мером. На Велики четвртак дозвољавало се јело кувано без уља, једном дневно, на Велики Петак није се јело и пило ништа, а на Велику суботу пост до три поподне, а онда да се једе само хлеб. У познатом руском „Домостроју“, који је прописивао живот правоверних Руса, насталом у 16. веку, налагано је да мирјани Чисту и Страсну седмицу проводе у сухоједењу ( без КУВАНИХ ЈЕЛА, чак и на води ), а било им је дато извесно „попуштање“ – да суботом и недељом могу да једу рибу.

 

РУСКИ СВЕНАРОДНИ ПОДВИГ

 

Ево шта о свему пише архимандрит Јован ( Маслов):“У 17. веку та строгост ушла је у руско друштво тако снажно да је постала саставни део религиозног живота народа. Странци су били запањени таквим строгим држањем поста код Руса. Тако на пример Херберштајн пише да међу Русима има оних који храну узимају у суботу и недељу, а  у друге дане никакву храну не узимају, а неки узимају храну само у уторак, четвртак, суботу и недељу. Веома многи се задовољавају само парчетом хлеба и с мало воде у понедељак, среду и петак“. Како сведочи један арапски путник, побожни Руси у току прве седмице Великог поста без нужде нису излазили из својих кућа. Цар Алексеј Михајлович, царица и њихова одрасла деца нису узимали храну у току прва три дана поста. Не само да су усрдно посећивали службе у храму, него су испуњавали и кућно молитвено правило. Тек у среду после литургије Пређеосвећених дарова цар је јео слатки компот и слао га својим племићима. Од четвртка до суботе опет ништа није јео, а у суботу се причешћивао Светим Тајнама Христовим. Прве недеље поста цар није ишао никуд из дворца и никог није примао. И племићи су тако поступали. У току целог поста, осим Благовести, цар је јео купус, печурке и воће без уља. Уторком, четвртком, суботом и недељом јео је једном дневно и пио квас. Понедељком, средом и петком није јео ништа, осим ако није било неког славља/…/Родитељи су чак и децу учили да посте. По руској традицији, беба је могла да сиса мајчино млеко само „два говјенија“, после чега је и она морала да пости. По сведочењу странаца, деца су у Русији постила од друге године. Ако је дете било слабашно, за њега је постила мајка“. Прва три дана Великог поста све радње у Русији биле су затворене, а људи скоро да и није било на улици. Архиђакон Павле Алепски ( Грк са Блиског Истока ), који је у то доба посетио Москву с александријским патријархом Макаријем, записао је:“У току поста много се намучисмо, подражавајући им упркос својој вољи, нарочито у храни: нигде није било никакве хране, осим неке чорбе, која је личила на кувани грашак и пасуљ, јер они у овом посту уопште не једу на уљу. Због тога смо се неописиво мучили…Колико пута смо уздисали и туговали за јелима нашег завичаја, и заклињали се да у Сирији више никад нећемо да се жалимо на пост“.                                                  Али, пост је био повезан и са метанијама, и то великим. То је ђакона Павла бацало скоро у очај. У једном московском храму, у петој седмици Великог поста, 1656, за време читања канона Светог Андреја Критског, видео је да верни творе и по хиљаду метанија. Тако су чинили и руски цареви и обичан народ. Отац Јован ( Маслов ) каже да су Руси и ван поста узимали храну тек око два – три сата поподне, строго држали среду и петак, а имали и личне постове.

 

ИЗ СРПСКЕ ДУХОВНЕ ИСТОРИЈЕ

 

Строго су постили и Срби. У Студеничком типику Светог Саве причешће је једном седмично, под условом да се монаси – причасници очисте од сваке „кукољске и нечисте помисли“.

Јанез Вајкард Валвазор, гроф области Крањске у данашњој Словенији, објавио је 1687. године књигу „Слава војводине Крањске“, у којој, између осталог, пише и о вери Срба Беле Крајине који су бранили границу Хабзбуршке монархије од Турака. Рецимо, Валвазор је подробно изложио како су православни Срби постили. Описујући живот монаха у манастиру Гомирју као крајње сиромашан, писац истиче да они никад не смеју јести месо. Суботом и недељом једу ракове, хоботнице, сипе и лигње. Кад не посте, једу салату са уљем; кад је пост, једу „махуне, грашак, сочивицу, пасуљ, купус и јела томе слична“, али без уља – додају им само мало соли, сирћета или расола. Неки не једу чак ни пасуљ, ни грашак. Валвазар о монашким постовима каже следеће: „Њихови постови (они их називају часни постови) падају у време Васкрса и трају пуних осам седмица. Уочи Христовог рођења посте шест седмица, а сваком празнику Наше Драге Госпође, петнаест дана; за свако годишње доба седмицу од осам дана; за празник Светог Саве, који је био њихов први владика, једнако тако, осам дана; за празник Светог Петра и Павла исто толико. Они посте још и у част других светаца. И поврх тога одржавају редовне постове у току целе године, сваког понедељка, среде и петка. Ово је разумљиво када је реч о калуђерима, или људима из њиховог реда, који су и најчвршћи у посту.“

Свештеници, вели Валвазар, не посте строго монашки пост, али и они посте понедељком, средом и петком, као и поменуте постове, али могу да једу јела са уљем (углавном добијеним од ораха). „Но, у дане када не посте, једу меса колико желе“, вели Валвазар.

Што се лаика тиче, он каже: „И обични људи посте три поменута дана седмично, као и све остале постове. Ипак једу јела спремана са уљем, али без меса, јаја, сира, путера, масти, јер све то правила њихове цркве не допуштају. Они своје постове одржавају тако строго, чврсто и крајње, ДА БИ МНОГИ ОД ЊИХ РАДИЈЕ ДОПУСТИО ДА МУ ОДСЕКУ ГЛАВУ, или још радије некако другачије да прекине живот, НЕГО ДА У ДАН ПОСТА ЈЕДЕ МЕСО (подвукао прир.) Ако се неко жели стварно причестити, мора пре тога постити 30 до 40 дана.“

 

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О ПРИМЕРУ МОНАШКОГ ПОСТА

 

Тај строги однос према посту сачувао се и касније: Херберт Вивијен, у свјој књизи „Србија – рај сиромашног човека“, насталој крајем 19. века, наводи да се у Србији нико не причешћује без седам дана строгог поста. И у тој традицији је и Владика Николај, који описује начин живота богомољних монахиња у Љубостињи, па каже:“Ви знате, како се мати Христосија припремала за Причест. Она је имала све ново одело за Причест. И пред Причест хранила се само сувим хлебом и сирћетом. Кад су сви други мрсили пред Спасовдан, она се хранила хлебом и сирћетом. И причестила се на Спасовдан. И опет је запостила,  да би се поново причестила на Свету Тројицу. Али је баш на овај велики Празник осванула мртва. Уочи Тројичиндана она није ни легала у постељу. Спремила је своје ново одело и метнула на постељу, да би се обукла кад удари клепало. И на коленима молила се Богу? Изјутра, нашли су је мртву како клечи, са уздигнутом десном руком и састављена три прста. Била је у лицу жута и светла. Света моја ћерка, старица Христосија! Нека је Господ Христос постави посред Раја са осталим кћерима мојим из тога манастира и из других мојих манастира. Свима вама позната је ова света старица, која је годинама служила у олтару и додавала кадионицу духовнику. Ја вам њу спомињем само зато да бих вас побудио да се и ви савесно спремате за примање Светог Причешћа. Немојте недостојно прилазити Путиру. Исповедите се, опростите се искрено са својим сестрама, па онада са страхом приђите и примите Живот од Живота, Светост од Светости, Бога од Бога. А кад примите Причест, целивајте Путир, са помислом да целивате ребро Господа, из кога је изашла крв и вода.“

Поука за сваку побожну душу.

 

РАЗМИШЉАЊА У ЧИСТУ СЕДМИЦУ

 

Прва седмица Великог поста назива се Чиста седмица. Тада се човек чисти од греха и спрема за сусрет са Христом. Отац Андреј Ткачов нас, баш у ове дане, када се чита покајни канон Светог Андреје Критског, опомиње:“„После канона причао сам с људима о томе како истинска црквена молитва сједињује у себи и радост у Господу и покајну тугу. Тако се и каже у служби Почајевској икони Мајке Божје: „Над гресима нашим заплачимо, братије, а милости се Божјој обрадујмо!“ А на почетку повечерја појемо: „С нама је Бог, разумејте, народи, и покорите се, јер је са нама Бог! Покушајте са својим замислима, али ће оне пропасти. Господ ће их разорити! Покорите се, јер је са нама Бог!“ Те речи су се зачеле у срцу пророка једног малог народа, који је са свих страна био окружен моћним царствима. Каква задивљујућа храброст! А на крају повечерја опет појемо: „Господе сила, са нама буди! Осим Тебе, немамо помоћника. Господе Саваоте (то јест, Боже над силама), помилуј нас!“ Ово значи да велика смелост (Бог је са нама, све можемо) бива замењена великим смирењем (немој да од нас одступиш, јер смо ништа без Тебе). Тако је и у Великом славословљу: „Хвалимо Те, благосиљамо те, клањамо Ти се, славословимо Те“. А завршава се: „Исцели душу моју, јер Ти сагреших“. То је унутарњи закон молитве: почињеш од славословља и хвале – завршаваш смирењем и покајањем. Почињеш с покајањем – долазиш до славословља. Ако само хвалиш Бога, то се претвори у дрско секташтво. Ако се само кајемо, или, што је још горе, глумимо покајнике – такође ћемо залутати, и то у неко чамотно секташтво.“

Ни дрскост, ни чамотиња, него покајање – радовање. Зато се Велики пост у црквеним песмама зове „посно пролеће“ и „пролеће душе“.

Да нам буде срећно и благословено посно пролеће 2022, када нам је, као и увек, остало да смело и одлучно, кренемо у сусрет Светој Тројици и Васкрсењу Христовом.

 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ