Генерал Митар Ковач: Руска Федерација на бранику части и слободе савременог света

САД и Велика Британија су главни покровитељи, иницијатори и креатори Украјинске кризе, почев од 2007.године, Мајданског преврата 2014. године па све до изазивања рата у фебруару 2022.године. Истовремено су те државе инструментализовале НАТО пакт и ЕУ да ревносно и безусловно следе њихове стратешке смернице око груписања снага на истоку Европе. Постепено су гомилале ефективе на истоку, подстрекивале власт Украјине да „војно реши проблем“ и окупира Доњецку и Луганску област. Постепено су анимирале друге чланице НАТО пакта да учествују у донацијама, новчаној помоћи и обуци Оружаних снага Украјине. САД су својим примером улагања милијарду долара у наоружавањем Украјине и притискањем ЕУ да уложи пола милијарде евра за наоружање, створиле предпоставке за наставак рата. Уцениле су велики број европских држава да донирају различито оружје, опрему па чак и борбене авионе. На тај начин САД су потврдиле да су заинтересоване за наставак рата у Украјини што је могуће дуже.

Стратегијски концепт САД и Велике Британије да изазову рат у Европи, нажалост показао се успешним. Ти савремени „ратни пиромани“, у минулих 20 година, успели су да промене власт у Украјини, изврше значајну нацификацију и развију русофобију у народу. Тај процес нацификације и русофобије реализован је на стратешким определењима државног руководства Украјине и ослонцем на снаге на западу украјине, које баштине нацистичке вредности. Програм је спровођен чак од вртића, школских установа, факултета па до свих нивоа власти, на локалном и регионалном нивоу.

Грађани Украјине, који се осећају као Руси и свесни су свог националног порекла, били су изложени тортури, пресијама, терору од нацистичких банди, које су спроводиле своју самовољу, како кроз деловање власти тако и кроз деловање насилника и паравојски под заштитом државе. Терор Оружаних снага Украјине и нацистичких формација у Донбасу од 2014.године постао је несношљив. Нажалост тај терор и страдање цивилног становништва „није видела“ Европа, НАТО пакт, а посебно САД и Велика Британија, нити њихови медији.

Данашња лицемерна ЕУ „лије сузе“ због страдања цивилног становништва у оружаним сукобима у Украјини и не присећа се преко 14.000 страдалих у Донбацу. Све то говори о лажним моралним дилемама и вредностима Запада, о његовој похлепи и хистеричној русофобији. То је та болест која је изгледа неизлечива у власти многих држава Европе. Те власти се налазе под тоталном контролом америчке администрација. Европска унија је показала тоталну неспремност и недозрелост да се ухвати у коштац са проблемима који постоје, односно да не дозволи САД и Великој Британији да урушавају њену безбедност. Медијска кампања, слање добровољаца, увођење масивних санкција и на своју штету, забрана летова, издвајање новца и оружја за Украјину су појаве ирационалне мржње према Русији, које све више преводе Европу у стање рата са несагледивим последицама. То и јесте циљ Америке и Велике Британије, док мирно гледају потоке крви у срцу Европе. Али та мржња коју испољава Запад према Руској Федерацији и руском народу довшће до још већих последица по мир и безбедност Европе. Исцрпљивање ЕУ и Руске Федерације у Украјини јесте идеал коме тежи америчка стратегија.

 

УГРОЖАВАЊЕ ЕВРОПСКЕ БЕЗБЕДНОСТИ

По мишљењу владајућих елита у САД и Великој Британији, рат у Украјини је вишеструко користан и у складу са њиховим националним интересима:

• Исцрпљују Европу и Русију;
• Праве и утврђују линију поделе Немачке и источноевропских држава према Русији;
• Угрожавају енергетску безбедност Европе;
• Планирали су да инсталација стратегијске борбене системе (систем противракетне одбране, радаре, поморске луке, офанзивне ракете са нуклеарним бојевим главама, биолошке лабораторије) којима би директно угрожавали безбедност Руске Федерације;
• НАТО пакт би добио нову чланицу, која својим положајем, ресурсима, површином и бројем становника има стратегијски значај за покушаје војног угрожавања Руске Федерације и разбијања на више држава; и
• Након тога САД и Велика Британија би преко Украјине чиниле све да кроз нову континуирану кризу око Крима провоцирају Русију и да траже повратак те стратешке територије у састав Украјине, ради базирања НАТО снага и преотимања контроле над Црним Морем.

Стратешки концепти и интереси САД и Британије директно су уграђени у поједине уставне одредбе и законе у Украјини, а у функцији офанзивног наступа према Русији. Процена САД и Велике Британије јесте да би на тај начин значајно исцрпили Русију, дискредитовали је политички и медијски у свету и умањиле њен утицај у међународним односима. Та фаза би била у функцији наставка низа операција против Русије, из домена хибридног рата, како би се дестабилизовала унутрашња ситуација, изазвали немири и растакање и разбијање те моћне државе, која се испречила на путу даље глобализације на евроазијском простору. Дакле, Украјинска криза није настала сама од себе , због унутрашњих противречности него је чедо агресивне стратегије НАТО пакта. Русија није имала пуно избора у овом стратешком контексту, да опстане и победи у Украјини и оствари своје стратешке националне интересе или да умире под ударима континуираног хибридног рата Запада, који инструишуи осмишљавају САД.

КРЕИРАЊЕ УКРАЈИНСКЕ КРИЗЕ

Када се Руска Федерација суочила са крајње непријатељским плановима, пре свега САД и Велике Британије, морала је да превентивно да делује у функцији одвраћања Украјине и агресивног дела НАТО пакта.

Званичници у седишту НАТО пакта све више „брину“ о тешким сценаријима  угрожавање безбедности у Европи, од стране Русије, кроз Украјинску кризу. НАТО пакт настоји да успостави војну супериорност над Руском Федерацијом, да је исцрпи сталним јачањем санкција и изазивањем оружаних сукоба на тзв. постсовјетском простору, дуж успостављене линије поделе.

Русија је дуго покушавала да кроз преговоре уразуми САД и НАТО пакт да су прегазили многе црвене линије и да је неопходно да се релаксирају односи кроз дезангажовање војних снага и инсталација НАТО пакта у источноевропским државама, као и кроз престанак пријема бивших совјетских Републике у НАТО пакт. НАТО пакт, под утицајем САД, истиче формалан аргумент да свака земља има право да бира свој пут и да је тај „основни принцип“ темељ европске безбедности. Заборавља се да је постојало обећање да се након распуштања Варшавског пакта, НАТО пакт неће ширити на Исток нити на постсовјетски простор. Све је изневерено и погажено од стране НАТО пакта и то вероломство га је довело до непремостиве препреке јер су, у великој мери, избили на границе Руске Федерације.

САД и Велика Британија, као носиоци глобализације гурали су Украјину у рат и припремале офанзиву на Донбас. Поред огромних финансијских средстава САД  датих Украјини, донира се и даље наоружање, модерна војна опрема и допремају велике количине муниције. На исто поступање се мотивишу и присиљавају друге чланице НАТО пакта, па чак и неутралне државе. Поред тзв. војне помоћи, чланице НАТО пакта су обавезне да шаљу своје војнике, ваздухоплове и бродове у прибалтичке републике (Литванију, Летонију, Естонију), Пољску, Румунију и Бугарску. Велика Британија, Летонија, Данска и Пољска су мимо међународног права подржале слање добровољаца да се боре на страни Украјине. Њихов пример ће следити сигурно и неке друге државе у Европи. Међу тим „псима рата“, вероватно ће се упућивати обавештајци и специјалне снаге. Донирање борбених авиона Украјини и дозвољавање да користе инфраструктуру Пољске, као чланице НАТО пакта може бити наставак компликовања ситуације и отпочињања регионалног рата, чије се последице не могу лако сагледати.

Суочена са офанзивним плановима НАТО пакта, Руска Федерација је на време груписала део војних снага према украјинској граници, опремљених разним системима наоружања, због реалне претње да ће Украјина интервенисати  према Доњецку и Луганску, уз масивна разарања,  изазивајући страдање цивилног становништва. При томе је дошло до великог избјегличког таласа становништва према Русији.

Америка је одлично знала када су испланиране операције Оружаних снага Украјине на Донбас и Луганск.  САД и Велика Британија су покушавале да медијски убеде међународну јавност о тзв. руској претњи, како би покрили своје агресивне намере. Русија је то помно пратила и дан пре предузела операцију са амбициознијим циљевима. Постигнуто је стратешко изненађење. Ни сада Запад не зна шта то намерава Русија.

Унутар НАТО пакта круже велики страхови од велике способности руских оружаних снага да искористе своје појачано војно присуство у Украјини, на Медитерану, Блиском Истоку, северном Атлантику и на Арктику, за удар на изабране циљеве на широком фронту, против појединих држава чланица НАТО-а, у колико се умешају у сукоб. Отуд и потиче реалан страх САД и Велике Британије да непосредно учествују у рату у Украјини. На тај начин су изненадили власти Украјине, која тек сада схвата да су изиграни и остављени на цедилу да сами сносе последице покварене и нечасне натоизације и нацификације земље.

Топови пуцају у Украјини али се јако осете и други садржаји рата који води Америка са Британијом и ЕУ против Руске Федерације. Зато западни медији истичу да је рат у ствари „агресија Русије на Украјину“, а не говоре шта су радили пре а и сада из домена специјалних операција на међуународном, економском, информатичком, медијском, спортском и војном плану. Гледајући праву суштину и садржај рата он јесте почео одавно кроз санкције, економске, финансијске и енергетске кампање и операције, интензивну обавештајну делатност, логистичку подршку, медијску кампању, лажи, перфидије и обмане Запада.

МЕДИЈСКИ АСПЕКТ КРИЗЕ У УКРАЈИНИ

У западним медијима се континуирано шире лажи о „борбеним формацијама Оружаних снага Русије, стању и губицима. Питање је тренутка „само што нису поражене“. То је део хибридног или специјалног рата који Запад упорно води против Русије и настоји да искомпромитује државу и њене највише руководиоце. Водеће државе НАТО пакта настоје да од државних руководилаца направе криминалце, злочинце, корумпиране личности, који су криви и одговорни за сва зла која се дешавају. Сличан је њихов политички и медијски модел од Ирака, Ирана, Северне Кореје, Венецуеле, Либије, Србије, Р. Српске па до Белорусије и Русије. Покушај оптужби Међународном суду у Хагу јесте вид притиска на политичке и војне руководице у Руској Федерацији, по моделу Југославије и Србије. Победа у рату јесте прави лек за оптужбе и заверу коју Запад припрема Русији.

Поред медија на Западу, САД, Велика Британија и Немачка су у Европи инсталирали своје медије, организовали многе политичке партије, невладине организације и ангажовали неке утицајне јавне личности, како би проширили зону утицаја на цивилно друштво и креирали јавно мњење. Тако се веома брзо и једновремено спроводи кампања у Европи. Западу је веома битно шта мисли међународна јавност. По свим тим тзв. независним анализама, Русија је „крива“ за угрожавање безбедности Украјине. Не наводе се прави узроци кризе, које је управо створио НАТО пакт, пре свега САД и Велика Британија. То је стављено у “сиву зону конфликта”, коју већина светске јавности не треба да зна, како би се замаглиле праве информације о природи и садржају сукоба.

Сједињене Америчке Државе из дана у дан појачавају антируску кампању, преко УН, ЕУ и свих других међународних организација привредних, финансијских па до спортских. То је срамота и лице тог болесног Запада. За ширење лажи у Европи и свету САД и велика Британија користе ресурсе дипломатских представништава.

Пропаганду САД у ЕУ и Србији преносе многи медији са националном фреквенцијом, портали, сајтови и штампани медији, који су под њиховим утицајем или су њихово власништво. Паралелно са деловањем САД, Велика Британија на сличан начин оптужује Русију, па се тако држи и према Србији јер нас и даље оптужују за „мале Русе“. 

Британци на Западном Балкану имају највеће интересе на српском етничком простору, свесни да је то централни простор на Балкану без чије контроле се не може ићи даље на Исток. Поједине странке и НВО у Србији не би ни постојале без новца Британије и САД а све у функцији потискивања „малигног утицаја“ Русије. Многи политичари а и медији на Западу говоре о томе да је наставак рата из Украјине могућ на тзв. западном Балкану. Наравно за то је крив српски народ. Тај притисак је још већи од када Србија није увела санкције према Русији.

НАТО ПАКТ ПРИПРЕМА СВОЈЕ ЧЛАНИЦЕ НА ПОСЛУШНОСТ

САД и Британија хоће да Украјинску кризу дигну на виши ниво интензитета, кроз оружани сукоб између Русије и Украјине, како би је прогласиле за агресора. Зато све више западних медија фабрикује злочине и страдање цивилног становништва.

Прелазак границе Украјине се у међународној јавности приказао као акт агресије, да би мотивисали европске државе да дају своје војне контигенте и да прихвате наметање најтежих санкција према Русији. Тако се и Немачка спремала за напад на Совјетски Савез и кренула са војним контигентима 22 нације. Хитлеру је била потребна међународна подршка и мултинационалне снаге, слично као што то желе данас САД и Велика Британија учешће Немачке. Заборавила је брзо Немачка на Други светски рат. Даје оружје и новац Украјини и повећава издвајања за потребе одбране чак на око 100 милијарди евра. И овај пут се тако ради, да не би испало да ратују само Британци, Пољаци, Румуни и Американци, потребно је да све чланице НАТО пакта дају нова ојачања у људству и техници.

Жалосно је што се ратно хушкање САД и Велике Британије преноси на целу Европу. Тако се неке мале државе попут Северне Македоније, Црне Горе, БиХ, Албаније, Хрватске, Словачке, Бугарске, Чешке и лажне државе Косово нуде не само да дају контигенте него и да учествују у сукобима у Украјини. Такве одлуке доносе режими, без ослонца на вољу народа и исказују ниво заслепљености и непознавања ситуације. Донекле је изузетак Мађарска која не учествује у наоружавању Украјине.

Америка и Велика Британија тесно сарађују на остварењу својих стратешких интереса у Европи, почев од изградње безбедносних организација, до стварања ЕУ као подсистема НАТО и одбацују сваки покушај изградње посебних јединствених снага ЕУ. На критичне тачке у Европи, САД и Велика Британија су поставиле своје оружане снаге, првенствено у Немачкој, коју држе као „затвореника“ из Другог светског рата. Ове две силе су искористиле НАТО пакт, као војно-политичку организацију, да успоставе линију поделе од Балтика до Блиског Истока.

Опасност по европски и светски мир, од агресивне политике САД и Велике Британије у Европи, брзо ће се потврдити кроз русофобију која захвата све поре живота, као нацизам пре Другог светског рата. Временом ће се супротставити многе европске државе, које не желе да страдају за рачун њихових болесних амбиција.

Мир и безбедност у Европи имаће веће шансе од оног момента када се САД и Велика Британија почну бавити собом, када војним ефективима, посебно нуклеарним, напусте стари континент и престану да се баве „наметањем демократије и заштитом људских права и слобода “.

Председник Руске Федерације Владимир Путин је упозорио свет да је“ …русофобија први корак ка геноциду“. Сигурно је да то Русија неће дозволити јер је руски народ најстрадалнији народ у свету, за слободу човечанства од окупатора и тираније. Његови говори поводом признавања Доњецке Народне Републике и Лугањске Народне Републике, као и поводом специјалне војне операције остаће забележени у историји као глас разума и борбе за праведнији свет, без терора глобалистичких центара моћи на Западу. Ти говори прецизно износе разлоге и циљеве, које је пред себе поставила Русија.

АПЕЛ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА У СРБИЈИ

Апел поводом срамног става Србије према Русији и поводом непријатељске пропаганде против Русије у српској и западној јавности

Србија је 2. марта 2022. у Генералној скупштини Уједињених нација гласала за резолуцију којом се за догађаје у Украјини оптужује и осуђује Русија. Тиме су Александар Вучић и актуелне српске власти стали на страну НАТО земаља које угрожавају сам опстанак не само Русије него и Србије и Републике Српске. Зато најоштрије осуђујемо овај срамотни гест који је супротан најважнијим традицијама и животним интересима српског народа. Оно што је званична Србија, упркос масовном расположењу српског народа, урадила у Уједињеним нацијама 2. марта 2022. остаће љага на образу нашег покољења.

Након осам године агоније, започете насилним свргавањем легално изабране власти 2013 у Украјини, а обележене непрестаним страдањем цивилног становништва, сталним гранатирањем Донбаса, организовањем бројних диверзантских и терористичких акција, застрашивањем грађана који другачије мисле, ограничавањем основних људских права и слобода, реафирмисањем нацистичке идеологије и бујањем екстремизма, претварањем Украјине у средство продора НАТО ка руским границама, Русија је отпочела војну акцију у циљу одбране руске државе и руског народа, у циљу демилитаризације и денацификације Украјине. То је директна последица тога што су политичке елите Украјине, уз отворену подршку својих западних ментора, упорно избегавале да примене договоре потписане у Минску још 2015, верификованр Резолуцијом 2202 Савета безбедности, чиме би се мир сачувао без даље ескалације кризе и нових ратних разарања.

Напомињемо да је Русија ово за себе животно важно питање покушавала да реши путем преговора са САД и НАТО – у више наврата, а последњи пут почевши од децембра 2021, с циљем добијања правних, узајамно обавезујућих гаранција, ради дугорочног осигуравања стратешке стабилности у западној Евроазији. Међутим, 23. фебруара 2022. САД су званично саопштиле да даљих разговора на ту тему неће бити. Дословно истовремено, актуелни украјински председник је, обраћајући се на Безбедносном форуму у Минхену, обзнанио како Украјина жели да одустане од вишедеценијског статуса ненуклеарне државе. Суочена с агресивним натовским милитаризмом, потпомогнутим његовим локалним експонентом – официјалним украјинским екстремизмом, утемељеном на радикалној русофобији, који се није либио да територију и оружане снаге земље стави у службу опасних, чак и нуклеарних претњи по безбедност Русије и по светски мир, Русија, на концу, није имала избора него да сама исходује безбедносна јемства за себе.

Свесни трагичне ситуације у којој су се нашли грађани Украјине, који сада страдају услед последица осмогодишњег вазалног и крајње неодоговорног управљања њиховом земљом, а у нади да ће се руска војна операција завршити у што краћем року, са што мање жртава, на обема странама, те да ће крај оружаних непријатељстава донети стабилност, правду и слободу свим њеним грађанима,

Ми доле потписани изражавамо став да се приликом опредељивања о текућим дешавањима у обзир морају се узети све чињенице и развој догађаја у дужем периоду. Такође, упозаравамо да хистерична реакција од стране низа европских држава, као и ЕУ и НАТО у целини, може изазвати драматичне последице и ствари учинити много горима, па је као таква апсолутно неприхватљива.

Коначно, још једном осуђујемо неразуман и недостајан потез српских власти у ОУН према Русији и према руском народу, као и несхватљиво гашење Russia today у Србији.

У Београду, 4. марта 2022.

Проф. др Милош Ковић

Проф. др Душан Пророковић

Проф. др Часлав Д. Копривица

Проф.др Митар Ковач, генерал у пензији

Апел је потписао велики број интелектуалаца, научних радника и јавних личности у Србији а и даље је у току је потписивања.

Власт у Србији гласала је за Резолуцију у ГС УН о осуди Русије за „агресију“ на Украјину. То је „захвалност“ Русији која је стајала увек уз Србију и штитила је у међународним институцијама када је било најтеже, па и када је била усамљена у СБ УН..!

Није ти на част Србијо!

Треба знати да то није одлука народа него касте на власти, која се уплашила притисака и претњи Запада.

Данас је часно, поносно и тешко бити Рус и Русија! Српски народ је уз братски руски народ, Русију и Оружане снаге Руске Федерације, свом душом и срцем!

До победе глобализма и нацизма у Европи и свету биће још тешких дана!

Постепено ће се народ у Европи пробудити и разумети да су прави инспиратори рата Украјини управо на Западу, пре свега САД и Велика Британија. Мир у Европи биће известан када се Европа ослободи нуклеарног оружја и доминације Америке и Велике Британије.

Проф.др Митар Ковач, генерал-мајор у пензији

ЕВРОАЗИЈСКИ БЕЗБЕДНОСНИ ФОРУМ