Чедомир Антић: О повјесничарској осуди

Група од педесет историчара из „региона“, шта год то значило, потписала је један проглас о Украјини – против рата и ненаучног тумачења историје.

Свака част. Исти су недавно устали да штите историју која је као научна дисциплина код нас, како тврде, угрожена. Све то би било за похвалу, да није неколико ограда које су потписани одавно ставили око свог јавног деловања. Велика већина тих научника и научница одавно су јавно активни, а вероватно су врхунац свог деловања достигли када су пре две године у једном гигантском апелу, који је окупио више стотина (а назван је по првих 88) потписника, подржали режим Мила Ђукановића и његово настојање да законом потчини Српску православну цркву у Црној Гори, одузме јој имовину и онда створи „државну“ верску организацију црногорске нације. Будући да је црногорски режим билатералним споразумима изузео остале верске заједнице од примене овог недемократског и неуставног закона, од почетка је било јасно да је реч о масовном кршењу људских права. Црногорски режим тако нешто није учинио први пут – исто је урадио неколико година раније са применом Закона о држављанству. Ови историчари, прононсирани због своје наклоности политици Сједињених Држава и Европске уније, пристали су дакле тада да допринесу напорима једног ауторитарног режима да спроводи политику кршења људских права. Нису се, у својој безмерној мржњи, повукли чак и када су то учиниле владе САД и ЕУ – када су Стејт департмент, Света столица и васељенска патријаршија стали уз обесправљену народну већину у Црној Гори.

Сада они осуђују рат у Украјини. Јасно је да руски народ у Украјини и Руску Федерацију виде као искључиве кривце, а да их је на подизање гласа подстакло тумачење украјинске историје од стране Владимира Путина.

Када Владимир Путин каже да су Руси и Украјинци један народ, то је онда ревизија историје. Путин није историчар. Политичари су експлоататори могућности и творци алтернатива. Према томе, ако су некада били један народ, сада нису, можда би једном могли бити… Ненаучно, али сасвим политично. Да ли је, међутим, ненаучно када сарајевски професори, неки су међу потписницима, тврде да у Босни живе све сами грађани, уствари један народ – Босанци, који за почетак говоре једним језиком (босанским)? Имамо ту и црногорске родољубе, који из својих реконструкција националне историје избаце најважнији извор о дукљанској држави, само зато што из њега излази да је то била средњовековна српска земља. Да ли су замерили Милу Ђукановићу када је преносио њихова промишљања о томе да је црногорска држава пола миленијума старија од првог спомињања топонима (а не државе) „Црна Гора“? Да не говоримо о Хрватима међу њима, који се убише да докажу како говоримо једним језиком, само се он, је ли, никако не може звати српски и сасвим је демоде писати га ћирилицом.

Ових педесеторо заробљеника прошлости, посматра Руску Федерацију као СФР Југославију Вељка Кадијевића, Анте Марковића и Слободана Милошевића; а Украјину, као Словенију Јанеза Дрноушека. Било је то њихово „златно доба“, када се у њиховим погромашким душама остварио сан свих мрзитеља. Тада је спроведена великосрпска агресија против уједињених нација и мањина СФРЈ одлучних да се осамостале; против свих религија, против југословенства, комунизма, капитализма, демократије (и фашизма)… А међу четрнаест (14) првих генерала Југословенске народне армије, која је тај великосрпски урадак спроводила, свега су њих двојица (2) била Срби. Све је овим надобудним повесничарима тада давало за право – лажни тријумф деморкатије и Запада, распадајућа Русија и увређена Кина, са посебним задовољством изузетка Мугабеовог Зимбабвеа.

Да ли је данас тако? Руска Федерација није међу најважнијим привредама света, али је консолидована и функционална држава. За разлику од Милошевића, она у борбу за државна и национална права није ушла из нехата, у страху од демократске опозиције, српских националиста и милитарно-реформске југославенске алтернативе. Руска Федерација је у рат ушла након осам година изневерених међународних споразума, те потпуног обесправљења већине грађана Украјине – од језика и просвете до политичких права. На простору Доњецка и Луганска је током осмогодишњег примирја, кривицом украјинске војске, погинуло више украјинских грађана Руса, него што је знатно бројнији албански народ на Косову, од 1987. до 2000., имао жртава последицом укупног деловања српског режима, НАТО-а и ОВК.

Будући да су поређења историчарски домен, хајде да поредимо. Потписници очекују да Руска Федерација постане демократија каква су САД и Британија. Ставимо одмах на страну легитимне разлике у култури. Питам се: каква би Сједињене Државе биле демократија да је рецимо у Мексику наметнут режим који жели да уђе у савез са Кином и на границама постави ракете које угрожавају Вашингтон и Њујорк? Како би се САД поставиле да су локалне грађане САД или било које нехиспанске становнике, Мексиканци почели да прогоне и убијају? Каква би била демократија у САД, када би силе које подржавају такав Мексико годишње у растакање америчке државе јавно и званично уложиле 90 милијарди евра (сразмерно толико, у односу на буџет Србије, ЕУ улаже у своје присталице и пројекте код нас)? Устав какав је руски, те политичар типа Путина, били би, у том случају, демократски максимум и историјски благослов за Сједињене Државе.

Посматрање руског војног похода такође захтева примену одређених методолошких знања, немогућу ономе кога руководе лична мржња и идеолошка затуцаност. Познато је да када почне рат прво погине истина. Ипак, ови су историчари хиљаду километара удаљени од фронта. Званична Украјина је после осам дана рата објавила да је изгубила око 300 грађана, док је њена „слаба и ненаоружана“ војска убила 9.000 руских војника. Такве лажи смо видели у ратовима у Хрватској, БиХ и на Косову и Метохији. Када су после десет година објављени тачни бројеви страдања, људи какви су ови историчари-потписници прогласа само су променили тему. Бошњачки стручњак, који је тај пројекат за норвешке паре водио, је упркос своме родољубљу изопштен из реда „добријех Бошњана и њихових јарана“. Свет, упркос правдољубивом гњеву Старице Латинке (Перовић) није умро са сломом комунистичких „либерала“ у Србији, нити је двадесетак година касније кремиран у пламену „великосрпскограта против људског рода“. Ратови су у међувремену вођени у многим државама, међу њима у Ираку и Сирији. Када пожуре да руску војску прогласе за нову ЈНА, треба само да се досете ратовања сразмерно јачих солдатески САД и Британије у Ираку 2003. године. Британцима, једној од најбољих војски света, требало је пуних шеснаест дана да уз пуно коришћење авијације и без било каквих обзира према цивилном становништву, освоје Басру. Реч је о граду величине Харкова, свега 40 км удаљеном од кувајтске границе, где живи становништво које је режим Садама Хусеина обесправио и прогонио. Британска армија је тада једва заузела овај град, па га је опет изгубила 2008. године. Треба ли нагласити да је рат САД и Британије против Ирака био незаконит, да га нису подржали чак ни амерички континентални савезници, да је био заснован на лажним оптужбама чији је протагониста у Британији зверски убијен. Међународни суд за ратне злочине се притом није занимао за председника САД и премијера Британије, иако су жртве њихове авантуре биле пре свега цивилне и нису се – бар током првих десет дана ратовања – као што је то случај у Украјини бројале у стотинама, већ у хиљадама.

Тужно је да упркос свом америчком и европском новцу, вуду животима које већина ових људи воде, исти нису успели да пронађу више историчара из Србије. Нас историчара са научним звањима само у Београду, на неколиким институтима и факултетима, има макар 150 – на овим прогласима потписује њих дванаест из целе Србије (мање од петине потписника). Шта би било да их неко заиста прогони? Забринут сам и што на прогласу нема другарица и другова Албанаца са Косова и Метохије? Можда су љути? Можда нас све заједно сматрају за „Шкије“? Требало би вероватно да водимо политику потписника овог прогласа још који век, да се албанизовано Косово развије довољно, како би се тамошњи историчари одљутили и опростили нам све оно што су под нашим „јармом“ имали, а Руси у „европској“ Украјини никако немају. Заслужено, наравно.