Како ће свет изгледати после руске интервенције у Украјини и у којој мери ће се она одразити на српски чинилац који је на Балкану остао једини неутралан?
Руско-украјински – назовимо то оружаним конфликтом – има одлике превентивног, али и прокси-сукоба. Имајући годинама непосредне активности и (логично) обавештајне податке о деловању острвљеног, екстремизованог званичног Кијева, а знајући за традиционални „природни антагонизам“ Запада спрам њене „другости“, Русији није остало много избора – или да се препусти стихији и инерцији преображаја Украјине у анти-Русију, или да оружано пресече „Гордијев чвор“. Одлучила се за ово друго. Исход и последице нису извесни, али у првом случају били би сасвим извесни. Да то Русија није учинила, под „шапом“ Запада Украјина би подлегла цивилизацијској конверзији и тако постала, како би рекао С. Хантингтон, духовно растрзана, располућена, шизофрена држава и народ. Уосталом, не треба заборавити шта је све учињено и данас се чини на раздору унутар једног истог народа и изазивању братоубилаштва, на црквеном расколу православаца, унијаћењу и верској нетрпељивости. Дугорочно, а вероватно и трајно, разједао би их конвертитски синдром, тако изражен на постјугословенском делу Балкана у виду антисрпске оријентације „инстант нација“ насталих титоистичким етно-инжењерингом. Нема сумње да би Украјина посталa poligon за даље атаке на Русију, и то из претеће близине, готово из предворја Кремља. Јер, у цивилизацијском смислу католичко-протестантски, а у геополитичком смислу таласократски, атлантистички Запад не само да настоји да обузда, ослаби, смањи и подели Русију, већ не жели никакву Русију.