Владимир Умељић: ГЕНЕРАЛНА ПРОБА ЗА АРМАГЕДОН

Понекад човек добије жељу да врати све стратеге, генерале, банкаре, медијске могуле и политичаре (у овом тренутку) Запада тамо, куда они по свом размишљању, говору и делању припадају, наиме, у песак дечијег игралишта и са одговарајућим играчкама, лопатицама и кофицама.

Опасно је, наиме, када им на располагању стоје тенкове, ракете, суперсонични авиони, разарачи и подморнице, сва јавна гласила и, наравно, оно ултимативно, нуклеарно оружје.

Јер познато је шта све могу да почине размажена и јогунаста, тврдоглава, самозадовољна и надасве хиперактивна деца, ако им дођу под руку кутија шибица, маказе, турпије или шта више неки ножић.

Горње ограничење „у овом тренутку Запада“ је приципијелног карактера, јер нико није имун на искушење, изражено старом мудрошћу „Моћ корумпира, апсолутна моћ корумпира апсолутно“.

Оно је међутим примерено, јер један есенцијални узрок тренутне кризе у Украјини је управо доминација те злосрећне илузије свемоћи у редовима идеолога, предводника и гласноговорника НАТО-пакта.

 

Од распада Варшавског пакта и Совјетског Савеза приметно је, да се на постхришћанском Западу појављују и самовољно тумаче нека бледа сећања на понеке изреке из Светог писма, а на првом месту стоји следећа:

„Плодите се и множите, и напуните земљу и потчините је!“

Непотребно је набрајати које све земље је Запад, следећи врло својеврсно и самовољно овом захтеву, узео под своје, напунио их и потчинио. Довољно је већ само бацити поглед на карту Европе, која све мења поседује географски а утолико више геополитички односно још пре милитаристички, генералштабни карактер.

Да останемо при горњој алегорији, Запад је усвајао све више деце и ревносно им делио шибице, маказе, турпије и сличне играчке. Од пуча у Украјини 2014, ово најновије дете је постепено добијало и ножиће, наравно уз васпитне поуке које су добијала и сва друга деца, наиме, да се те играчке смеју употребљавати само једносмерно, само у односу на прецизно дефинисане објекте.

Чисто да дете не посече или убоде само себе а на жалост и бригу родитеља.

Изгледа да се са овим најмлађим дететом, код кога процедура усвајања још увек није званично завршена и регистрована, управо то догодило. Биће да је то проблем, дете је такорећи још увек ванбрачно и дати ножићи су стигли једноставно прерано.

Оно се дакле прерано размахало, посекло одраслог суседа и рођака и – ето несреће! Одрасли рођак није имао разумевања за такво понашање, означио је родитеље кривцима за погрешно васпитање и позвао се шта више на стару изреку: „Батина има два краја“.

А шта на то раде забринути (још не званични) родитељи?

Они наравно, као и сви родитељи, теше дете, доносе му фластере и завоје, али и нешто што није уобичајено, они дају детету нове и све веће ножеве. Уз то га убеђују да је у праву, дотични рођак је сам крив, јер је сусед, те се ето нашао на путу дететовог ножића. Сам је крив, кад неће да се игра, не, када шта више одбија да буде усвојен, дакле исто тако напуњен и потчињен.

 

Ако се сад оставимо књижевних фигура, прво трезвено питање гласи – када ће се народ Украјине, највећа жртва актуелне трагедије у својој земљи, освестити и спознати да он није ничије дете, да је одрастао и да му нису потребни никакви родитељи, свеједно да ли са запада, истока, севера или југа?

Да је увек бесмислено гинути или шта више већ само живети за туђе интересе? Јер они нису увек компатибилни са својим сопственим, нарочито у случају моћнијих држава а поготову када се оне руководе својим и само интересним тумачењем принципа „Плодите се и множите, и напуните земљу и потчините је!“

Што се тиче великодушних „родитељских“ обећања о благостању и другим „печеним шевама“ – кад ће се подсетити горког искуства Тројанаца, када су примили Одисејевог дрвеног коња, пуног сакривених грчких ратника, и прекасно стигли до сазнања: „Плашим се Данајаца и када дарове доносе“?

Другим речима, дарови су каткад скупљи од куповине.

Сигурно, више је него пожељно изборити се за људска права, тежити ка демократији, али и схватити да је свако октроирање туђих модела, туђих правила игре врло проблематично и лако може да се испостави као бесплодно или чак као контрапродуктивно.

За то се људи морају сами изборити и, још једном, увек пазећи на сопствене интересе.

Што се тиче западног конгломерата држава, стиче се утисак да њихови предводници не само живе у заблуди сопствене свемоћи, већ да су постали и дословце зависници те опасне илузије.

Исто као што капитализам сматра перманентни пораст брутосоцијалног продукта и капитала предусловом свог опстанка, тако и они сматрају непрестани раст моћи и власти предусловом сопственог.

Оправдана је даље бојазан, да они нити не помишљају да предупређују кризе, напротив, да сваку следећу посматрају као једну врсту генералне пробе за Армагедон, свесно узимајући у обзир да се ствари могу отети контроли и следити сопственој динамици догађаја, све до финалног и фаталног краја.

Као да, не дао Бог, следе Карлу Марксу тј. маркизи Помпадур, који рекоше: „Après nous le déluge!“, односно „После нас потоп!“

Као размажена и јогунаста, тврдоглава, самозадовољна и надасве хиперактивна деца, којој међутим и на жалост на располагању стоје не кутије шибица, маказе и турпије, већ тенкови, ракете, суперсонични авиони, разарачи и подморнице, сва јавна гласила и, наравно, оно ултимативно, нуклеарно оружје.

Надам се, свакако, да се варам, да ће разум однети превагу.

У конкретном случају, то би значило да се на Западу нађе личност, државник од формата, односно довољне снаге и величине, довољне храбрости, да посегне за кључем, који НАТО све време поседује и који би по сваком закону вероватноће врло брзо окончао све ратне радње и страхоте.

Другим речима, да схвате и прихвате чињеницу, да Русија није дете, сироче које стоји на располагању за усвајање, пуњење и потчињавање.

Тај кључ разума је садржан у одлуци, да се коначно признају легитимни руски интереси и схвати њена овог пута чврста намера да коначно олабави тј. скине омчу са врата, што значи да НАТО одустане од даљег ширења, гарантује заједно са Русијом неутралност Украјине (али и Грузије, Молдавије) и да потом сви седну за преговарачки сто а на истој висини очију. То је Путин, иначе, најкасније од Мировне конференције у Минхену 2007. предлагао.

Одговор или било каква конструктивна реакција Запада је до данас изостала.

Но тренутна, синхрона и све острашћенија хајка против Русије међу политичарима и у западним медијима, која све више подсећа на опробани рецепт сатанизовања Срба са краја 20. века, не погодује баш тој нади.

Јер атмосфера се све више пуни негативним набојем и ратном хистеријом, тако да  се човек само може надати да се неће појавити неки нови Јозеф Гебелс и поставити класично питање:

„Хоћете ли тотални рат?!“

 

Одговор подјарене масе овом Хитлеровом оратору био је, као што је познато, потврдан.