ДАРКО РИСТОВ ЂОГО: Достојевски и Чајковски су давно прогнани за Запада, само се то тек сада сазнало!

Колико год пута да сам на Западу сусретао и људе које је привлачила словенска, а нарочито руска култура, још чешће сам сусретао људе које она никада није ни такла.

И зато морам да признам да ме не чуди данашњи однос према руској култури – западњак у суштини ни не жели да направи разлику између руске или украјинске, словачке или словеначке културе, он их неће разликовати, чак ни пожељети да зна шта тај Владимир и Иван уопште могу да му кажу. “

„Ко ће се уопште снаћи у том мору Ивана Ивановича и Владимира Владимировича? Није вриједно читања!“ слушао бих и професоре и студенте у Италији, Њемачкој и САД како са простачком самодовољношћу одбацују унапријед оно што би им дало да виде другачији свијет. У том смислу „Украјина“ није никакав разлог већ повод. Исти однос је до јуче био и ка писцима и композиторима које би идентификовали као „украјинске“.

Зато не могу да кажем да ме данашњи тренутак много изненађује. Руска култура је давала једној свјетској култури – под условом да је једна „свјетска култура“ уопште могла да настане на концепцији Weltgeschichte – „историје свијета“ у којој учествују само „велики и државотворни народи“ а не „Словени – само географија без историје“ (Јер „историја“ јесте „историја Запада“). Они чија имена – Владимир или Володимир, (све су то „иванушке“), за њих је свеједено – код Западњака изазивају презир и подсмјех увијек су били само „уљези“ у канону Запада-који-мисли-да-је-свијет.

Уосталом: Достојевски и Чајковски су данас поетички и онтоетички све што је Запад прогнао чак и из географски најзападније сржи европске цивилизације. Њих су прогнали одавно, само се данас то сазнало.