Ескалација сукоба на истоку Европе подигла је тензије и поскидала маске – идеолошка слика света и Европе данас је потпуно другачија од оне у коју смо до јуче веровали, или су нас учили да верујемо. Односи либералног капитализма – глобализма са екстремним левим и десним идеологијама показали су своју компликовану и узнемирујућу страну. Но, код нас у Србији овој великој светској демистификацији претходио је читав низ „мањих“ инцидената који су заувек југословенско-титоистичку а данас либералну НАТО квазиелиту лишили права да се назива антифашистичком.
Најпре је, већ почетком године, „Нова С“ покушала да подигне узбуну због једног кратког дечијег филма о Светом Сави, но како је интересовање за овај христоборни спин у јавности било минимално, од тога се брзо одустало. Након тога, уследио је шокантни случај наставника Милоша Стојнића који је суспендован због тога што је српску децу назвао српчићима, а чему су, између осталих, својим србофобним позивима на линч и дискриминацију по националном основу, кумовале новинарка Ана Лалић и Аида Ћоровић, која је наставника приде назвала и „олошем“. Наставник је убрзо након суспензије враћен на посао, али србомрзачки медији и ову одлуку надлежних нису пропустили да испрате увредљивим текстовима о овом човеку лично и нашем праву на национално изјашњавање и национални понос уопште.
Уследило је култур-расистичко иживљавање над Стефаном Немањом и спомеником који му је подигнут, српском историјом и становницима Калуђерице и Маринкове баре, о коме се у јавности пуно полемисало, али осим згражавања њеног здравијег дела, опет се ствари нису помакле – они су наставили да омаловажавају, а грађане нико формално није узео у заштиту.
Другосрбијански испади
Овај фасцинантни низ испада наставио је у великом стилу Марко Видојковић својом одиста срамном колумном у којој вређа Роме. Након реакције више ромских удружења и грађана Србије, лист Данас, који је иницијално објавио овај грозни памфлет, повукао га је, али ту није крај. Одмах затим, објављена је и „одбрана Видојковићева“ коју је срочио метафорично и буквално неумивена образа Теофил Панчић, такође и председник жирија за доделу једне од најчувенијих, мада одавно не и најпрестижнијих књижевних награда код нас. Но, код нас у књижевности данас свакако преовладава антицивилизацијски и антикњижевни покрет, у оквиру кога једна регионална ауторка изјављује да је наша, српска академија „назадна“, а језик нема женску реч за писца (?), јер га академија третира као неживу ствар (?). Но, то је сада дигресија – углавном, пошто је овом (не)приликом увређена национална мањина, поводом Видојковићеве колумне огласила се повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић, увек вољна да стане у заштиту свих чија су права угрожена, под условом да нису Срби.
Напослетку, са украјинском кризом хистерија је доживела своју кулминацију – у дезинформисању јавности ширењем најбаналније НАТО пропаганде, на чијем смо удару и сами били током последње деценије двадесетог века (и тада су је ови исти ширили), и покличима „слава Украјини“ (о коме се треба посебно распитати) утркују се већ данима „новинари“ и „интелектуалци“ друге Србије, али не само они. Показало се да су НАТО и Европска унија непознате које решавају једначину истоветности између аутошовиниста и неких англофилских демократских „патриота“. Њихово експлицитно сврставање на страну нациста у Украјини Ненад Чанак формализује постављањем украјинске заставе на зграду Лиге социјалдемократа Војводине у Новом Саду.
За то време, НАТО обожавалац и геополитички аналитичар Дарко Обрадовић на Твитеру објављује да је „русофилство болест“, додуше, не прецизирајући да ли јој има лека и ако да, који би то лек био. Можда би адекватну терапију представљао боравак у центрима за преваспитавање затвореног типа, будући да је његов НАТО истомишљеник Слободан Георгиев и раније сањао о логорима за Србе. Сањају се истовремено снови о забрани руских и проруских медија, у духу демократије и поштовања људских права, док реакција на вест о израелском држављанину кога су након легитимизације убили украјински нацисти остаје без одјека. Уз пуно уважавање могућности да се ради о лажној информацији, ипак је симптоматично то што другосрбијански „фактчекери“, изгледа, проверавају веродостојност само оних вести које би могле да раскринкају њихово изопачено фашистичко лице (овде се реч „фашизам“ употребљава у колоквијалном смислу, у коме је најрадије и најчешће и они сами користе).
