ТАТЈАНА ПОТЕРЈАХИН: Одбрана Срба у Србији

Демонстранти са српским заставама током протеста у Нишу, 08. јул 2020. (Фото: Танјуг/Димитрије Николић)

Буде ли свако од нас, попут војника у герилској борби, морао сам да се бори за право да буде Србин, брзо ћемо нестати са лица Земље. Нужно је да изнова заснујемо снажну српску заједницу

Ескалација сукоба на истоку Европе подигла је тензије и поскидала маске – идеолошка слика света и Европе данас је потпуно другачија од оне у коју смо до јуче веровали, или су нас учили да верујемо. Односи либералног капитализма – глобализма са екстремним левим и десним идеологијама показали су своју компликовану и узнемирујућу страну. Но, код нас у Србији овој великој светској демистификацији претходио је читав низ „мањих“ инцидената који су заувек југословенско-титоистичку а данас либералну НАТО квазиелиту лишили права да се назива антифашистичком.

Најпре је, већ почетком године, „Нова С“ покушала да подигне узбуну због једног кратког дечијег филма о Светом Сави, но како је интересовање за овај христоборни спин у јавности било минимално, од тога се брзо одустало. Након тога, уследио је шокантни случај наставника Милоша Стојнића који је суспендован због тога што је српску децу назвао српчићима, а чему су, између осталих, својим србофобним позивима на линч и дискриминацију по националном основу, кумовале новинарка Ана Лалић и Аида Ћоровић, која је наставника приде назвала и „олошем“. Наставник је убрзо након суспензије враћен на посао, али србомрзачки медији и ову одлуку надлежних нису пропустили да испрате увредљивим текстовима о овом човеку лично и нашем праву на национално изјашњавање и национални понос уопште.

Уследило је култур-расистичко иживљавање над Стефаном Немањом и спомеником који му је подигнут, српском историјом и становницима Калуђерице и Маринкове баре, о коме се у јавности пуно полемисало, али осим згражавања њеног здравијег дела, опет се ствари нису помакле – они су наставили да омаловажавају, а грађане нико формално није узео у заштиту.

Другосрбијански испади

Овај фасцинантни низ испада наставио је у великом стилу Марко Видојковић својом одиста срамном колумном у којој вређа Роме. Након реакције више ромских удружења и грађана Србије, лист Данас, који је иницијално објавио овај грозни памфлет, повукао га је, али ту није крај. Одмах затим, објављена је и „одбрана Видојковићева“ коју је срочио метафорично и буквално неумивена образа Теофил Панчић, такође и председник жирија за доделу једне од најчувенијих, мада одавно не и најпрестижнијих књижевних награда код нас. Но, код нас у књижевности данас свакако преовладава антицивилизацијски и антикњижевни покрет, у оквиру кога једна регионална ауторка изјављује да је наша, српска академија „назадна“, а језик нема женску реч за писца (?), јер га академија третира као неживу ствар (?). Но, то је сада дигресија – углавном, пошто је овом (не)приликом увређена национална мањина, поводом Видојковићеве колумне огласила се повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић, увек вољна да стане у заштиту свих чија су права угрожена, под условом да нису Срби.

Напослетку, са украјинском кризом хистерија је доживела своју кулминацију – у дезинформисању јавности ширењем најбаналније НАТО пропаганде, на чијем смо удару и сами били током последње деценије двадесетог века (и тада су је ови исти ширили), и покличима „слава Украјини“ (о коме се треба посебно распитати) утркују се већ данима „новинари“ и „интелектуалци“ друге Србије, али не само они. Показало се да су НАТО и Европска унија непознате које решавају једначину истоветности између аутошовиниста и неких англофилских демократских „патриота“. Њихово експлицитно сврставање на страну нациста у Украјини Ненад Чанак формализује постављањем украјинске заставе на зграду Лиге социјалдемократа Војводине у Новом Саду.

За то време, НАТО обожавалац и геополитички аналитичар Дарко Обрадовић на Твитеру објављује да је „русофилство болест“, додуше, не прецизирајући да ли јој има лека и ако да, који би то лек био. Можда би адекватну терапију представљао боравак у центрима за преваспитавање затвореног типа, будући да је његов НАТО истомишљеник Слободан Георгиев и раније сањао о логорима за Србе. Сањају се истовремено снови о забрани руских и проруских медија, у духу демократије и поштовања људских права, док реакција на вест о израелском држављанину кога су након легитимизације убили украјински нацисти остаје без одјека. Уз пуно уважавање могућности да се ради о лажној информацији, ипак је симптоматично то што другосрбијански „фактчекери“, изгледа, проверавају веродостојност само оних вести које би могле да раскринкају њихово изопачено фашистичко лице (овде се реч „фашизам“ употребљава у колоквијалном смислу, у коме је најрадије и најчешће и они сами користе).

Писац награђен европском наградом Дејан Тиаго Станковић објављује велику мисао, да „Запад брине о својим грађанима“, ваљда желећи да каже како те, уколико постанеш нациста, нацисти вероватно  неће дирати. Крваву историју Португала би, ипак, морао да зна, када је већ нем да прокоментарише погроме над Србима у прошлом, али и овом веку. Ту лежи одговор на питање зашто је његов став застрашујући.

Овај преглед увелико је сведен на најфлагрантније испаде који дубоко узнемирују српску јавност не само зато што откривају ружну и опасну позадину антисрпске идеологије код нас, већ пре свега због тога што изгледа да не постоји механизам који може да их спречи, заустави и осуди.

Како против „дубоке државе“

Чини се да је наша „дубока држава“ још увек не само титоистичка, већ да се кроз историјски сусрет идеологија и интереса развила у аждају са стотину глава. Ко ће се обрачунати са њом? Како?

Прихватањем наметнутих, подједнако дискриминаторских закона и норми које нам намећу из иностранства они који заправо чувају „леђа“ нашим домаћим шовинистима и аутошовинистима, милитантним феминисткињама и LGBTQ+ пропагаторима? Папагајским понављањем о безалтернативности европског пута чак и сада када се отварају друге, у културолошком смислу много природније, а и економски све примамљивије перспективе? Хоћемо ли у освит новог доба јурити воз који не само што је прошао него је управо, чини се, и излетео из шина?

Суочени са порастом дискриминације и одузимања елементарних права нашем сопственом народу, у нашој сопственој земљи, мораћемо нешто да предузмемо, и то врло брзо. Имамо горко историјско искуство са идеолошким, а често се испостави и биолошким прецима данашњих случајносрпких шовиниста.

Промена власти највероватније не би довела, сама по себи, до деконструисања ове инсталације, осим у случају победе струје која би била спремна у потпуности да раскине процесе културног, политичког, економског интегрисања наше земље у оквире света који је руски председник Владимир Путин ових дана назвао „империјом лажи“. Бојим се да не постоји перспективна политичка опција код нас која данас отворено сме да се залаже за аутохтоне вредности српског народа, историје и културе. Чак и они који за себе тврде да су „десно“ кокетирају са људскоправашком идеологијом и нуде компромисе, а сваки компромис у овој ситуацији значи опстанак репова старог поретка и србофобије који ће пре или касније опет оживети.

Национална ренесанса тако може бити угушена изнутра и пре него што је заправо почела, суочавањем са сопственом немоћи наспрам супериорне позиције са које фондаши и страни агенти спроводе антисрпски и антихришћански инжењеринг неуморно и доследно, експлицитно и – како смо видели у првом делу текста – без икаквих санкција.

Бојим се да немамо велике шансе ако сав терет борбе остане на појединцу, иако у нашем колико-толико приватном пољу деловања отпор мора постати мисија и активизам. Буде ли свако од нас, попут војника у герилској борби, морао сам да се бори за право да буде Србин, брзо ћемо нестати са лица Земље. Нужно је да изнова оснујемо снажну српску заједницу. Не странку, групу грађана, медиј или интернет јединицу, већ једну широку мрежу за узајамно препознавање и подршку која мора да обухвата све друштвене слојеве, професије и категорије.

Када будемо разумели да не штитимо само некакав окоштали систем вредности него живу заједницу личности од чијег опстанка зависи судбина реалних поколења, пронаћи ћемо и начин да се изборимо са злом које – идеолошки све сложеније, али увек милитантно и антисрпски настројено – опет шири своје чељусти на нас да нас прождере.

 

Тајана Потерјахин рођена је 1987. године у Београду. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа Мучитељ (Нови књижевни круг, 2012), Варошка легенда: Први снег (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021) и Варошка легенда: Ђавољи тефтер (Дерета, 2021). Ексклузивно за Нови Стандард.

 

 

Извор Нови Стандард

?>