Владимир Умељић: ВОЛОДИМИР ЗЕЛЕНСКИ, ГЛУМА НА ЖИВОТНОЈ БИНИ

Зеленски је добио јединствену шансу, о којој сваки глумац сања. То, међутим и нажалост, није представа Хамлета, где глумци после пораза или губљења живота на бини, устају, клањају се публици и уживају у овацијама.

Представе на позорници живота су увек профане, могу бити баналне, комичне или трагичне, но увек су изузетно озбиљне и оптерећене огромном одговорношћу а каткад и сурове, немилосрдне. 

Тешко је прогнозирати хоће ли он тренутну и више него трагичну представу у Украјини довести до колико/толико успешног краја.  То зависи од тога, да ли ће и када схватити да му је одувек била намењена једна од истакнутих споредних улога у једном бизарном луткарском позоришту, у коме сви Украјинци непитано плаћају прескупу цену улазница. 

А конце, на којима висе све глумачке лутке, држе други, продуценти и режисери, сценографи и текстописци, који станују негде другде и ову област посматрају као шаховску таблу или пак као коцкарски сто.

Какве су међутим, да одемо један теоретски корак даље, перспективе украјинско-руских односа по окончавању актуелне кризе?

 

Већ сам текст овог бизарног позоришног комада на животној бини може се сматрати непрофесионалним, окрњеним, јер када Зеленски нпр. каже да је Крим „прастара украјинска територија“, човек чека на једини логични наставак, наиме, да је „Украјина прастара руска територија“ и – те речи не долазе!

Тја, или су текстописци необразовани или је Зеленски врло забораван.

Но, као што је познато, можда им то служи као мала утеха, они нису сами, једини у тако незавидној ситуацији. Ђукановићеви Монтенегрини већ деценијама муку муче при напорима да некако монтенегринизују Чарнојевиће, Балшиће, великог Његоша, Марка Миљанова, књаза а потом краља Николу… и… и… и…

А како ли је тек Володимировим ревносницима са Светим Владимиром I из 10. века, који је превео Русе у хришћанство и оженио Ану, сестру православног византијског цара Василија II, позиционирао Кијевски Рус као моћну државу и учинио Кијев „Мајком свих руских градова“?

У односу на то, мала је ствар потрудити се да се Гогољев запорошки козак Тарас Буљба прогласи украјинским народним херојем, као што се то управо (замало) десило са „мученичким браниоцима“ Змијског острва.

Јер шта је то према изјави Зеленског на Минхенској мировној конференцији о Донбасу: „Тамо нико није убијен или рањен, они сами пуцају, то је такав цинизам!“? Осим ако се не ради о стилу старогрчке Питије, чија пророчанства су добијала смисао тек после исправног стављања дијакретичких знакова, запета, тачака, итд. у реченицу. Да покушамо:

„Тамо нико није убијен или рањен, они сами пуцају! То је такав цинизам!“

Јер сада се прва реченица другом означава као „такав цинизам“ и – све добија смисао. Но можда се проблем ипак налази на релацији текстописци/Зеленски? Не, тако се не осваја „Златна палма“ у Кану или „Златни лав“ у Венецији, али – можда је амерички „Оскар“ у игри?

 

Свакако, легитимно је питати, колико је горњи, горко-сатирични приступ примерен актуелној трагедији у Украјини. Сигурно не. Стога желим да појасним, да се ни у ком случају не ради о некаквом бездушном изругивању, већ о великој тешкоћи рационалног прилаза апсурдном, делимично гротескном говору и делању Зеленског и његове владајуће гарнитуре.

Останимо при перспективама украјинско-руских односа по завршетку ове кризе.

То значи, оставимо за тренутак по страни експанзионистичку политику Запада, при којој би се САД а још више Велика Британија исувише радо борили против Русије до последњег Украјинца, па и Пољака, Литванца, Летонца, Естонца, итд. Ширем избору би смели да припадају и Румуни, Бугари, Чеси и Словаци а најширем и Немци, Французи, Италијани…

Оно што би смело да важи као сигурно, то је да ће се, без обзира на исход ратних збивања, поларизација украјинског друштва још више продубити и учврстити, ровови проширити и бедеми повисити.

Јер семе раздора између Руса и Украјинаца, које Запад већ дуго времена марљиво сеје, наилази и на плодно тло, што се при сваком покушају анализе мора узети у обзир. И – при томе пажљиво диференцирати.

Погледајмо врло кратко развој украјинске националне идеје у новије време.

Крајем 18. века долази до формирања локалног украјинског покрета, првобитно као културне, а од 1840. након оснивања Ћирило-методског братства и као политичке организације.

То је време настанка првих замисли о посебној украјинској нацији.

Велики утицај у буђењу националне свести Украјинаца дало је стваралаштво украјинског песника и сликара Тараса Шевченка. Крајем 19. века у Украјини се оснивају прве политичке странке. Већина њих се бави идејом оснивања самосталне украјинске државе.

Украјински писци и интелектуалци били су надахнути духом народне ренесансе, који је тада растао и у другим европским народима, који су такође били подчињени великим европским царевинама, и били су одлучни у својој намери оживљавања једне само украјинске културе, традиције, па и државности.

Истовремено, многи Украјинци су прихватили своју ситуацију у државном оквиру Русије, а неки су значајно учествовали у писању историје њене културе. Не мали број руских писаца, композитора, сликара и архитеката 19. века били су пореклом Украјинци (нпр. Николај Гогољ).

При крају Првог светског рата анти-руска струја односи превагу (П. П. Скоропадски, Семен Петљура), обзнањује независност од Русије и постаје протекторат Немачке царевине.

То стање траје све до немачког пораза и утемељења Совјетског Савеза.

У време Стаљина и присилне колективизације 1929, десетине хиљада побуњених украјинских сељака је било стрељано, велики број послат у гулаге а око пет милиона је умрло од глади.

По доласку нациста, појављује се изразито антисемитски и антируски оријентисани Степан Бандера, нацистички колаборациониста и масовни убица Јевреја и Руса. Његови следбеници врше бројне масовне злочине.

Истовремено, огроман број Украјинаца се бори у редовима Црвене Армије, рачуна се да је број њихових војних жртава у овој борби износио око 2,7 милиона. Заједно са њиховим цивилним жртвама, тај број износи око 7 милиона (закључно са око милион украјинских Јевреја).

Који закључци се дају извући из овог кратког прегледа руско-украјинских односа?

Као прво, да сви они имају заједничке, руске корене и то најкасније од времена прве значајне руске државе, Кијевског Руса, из 10. века.

Као друго, да је семе украјинске националне еманципације проклијало крајем 18. и уобличило се по први пут политички крајем 19. века. Тиме Украјинци припадају младим, закаснелим или (у социологији познатим) „договорним“ нацијама, што не доводи у питање евидентно постојање тј. не умањује значај тих тежњи.

Исто тако, више је него очигледно да све време постоји дубока подела у односу на став према Русима. И – велико је питање да ли је у тим временима икада постојала народна већина за државни разлаз са својом историјском матицом, са Русијом.

Јер непревидиво је, да су се укупно два кратка периода самосталности у новијој историји десила у време светских ратова и оба пута су Украјинци само добили нове и насилне господаре са Запада, наиме Немачку.

Још једном, за очекивати је да ће се, без обзира на исход ратних збивања, поларизација украјинског друштва после ове актуелне кризе још више продубити и учврстити, ровови проширити и бедеми повисити.

Залечивање рана неће бити могуће без узимања у обзир свих специфичних аспеката историје међусобних односа и без међусобног уважавања. Да ли ће то водити поновном стапању у првобитни јединствени народ или ка блиским односима два братска народа, показаће будућност.

Најгоре и тада само темпорарно решење би било одношење преваге од стране повампирених русомрзилачких следбеника Степана Бандере и поновног претварања Украјине у протекторат Запада.

Велико је питање да ли Володимир Зеленски и његова владајућа гарнитура познају ове чињенице а ако да, да ли их узимају у обзир и трезвено размишљају о њима. Откада се, међутим, глумци питају за било шта и то у једном луткарском позоришту?

Поготову када конце, на којима висе све глумачке лутке, држе други, продуценти и режисери, сценографи и текстописци, који станују негде другде и ову област посматрају као шаховску таблу или пак као коцкарски сто?